Ana Brnabić u zemlji čuda

Novouspostavljena premijerka Srbije Ana Brnabić nije sastavila ni dve nedelje na funkciji, a već je stala na minu čija detonacija ne prestaje da odjekuje preko celog političkog spektra. Reč je, naravno, o sad već čuvenom intervjuu za američku agenciju Blumberg i potonjem odlasku na raport kod ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina, a kao u mnogim političkim skandalima, vađenje je napravilo više štete od prvobitnog greha.

Krenimo od početka: Brnabićeva je, nekoliko dana nakon što je postavljena na funkciju, dala intervju za Blumberg, jednu od najozbiljnijih zapadnih agencija čiji je većinski vlasnik (88 odsto) milijarder i bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg. Intervju je objavljen 4. jula, pod naslovom: „Ako bude prisiljena da bira, Srbija će se opredeliti za EU umesto Rusije, kaže predsednica vlade“, i odmah su ga preneli svi domaći i brojni svetski mediji. U samom tekstu, međutim, ove rečenice nema (na to ćemo se vratiti kasnije), ali to opredeljenje proizilazi iz praktično svega što je rečeno. Nešto pre toga Brnabićeva je dala poduži intervju ruskoj agenciji Sputnjik, u kome je govorila o strateškom partnerstvu i dubokim kulturnim vezama Srbije i Rusije.

KLIK I BUM: U prvi mah, reakcije su bile očekivane i nimalo žestoke. Proevropski deo Srbije pozdravio je izjavu kao potvrdu zvanično proklamovanog strateškog cilja Srbije da se učlani u Evropsku uniju; antievropska desnica je, takođe očekivano, zarežala, a predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj je od svog bivšeg štićenika, a sada naprednog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, zatražio da se izjasni da li se slaže; on je, naravno, taj zahtev ignorisao. Usledila je i prva reakcija Moskve koja je, nasuprot nekim očekivanjima, bila prilično pomirljiva. „Izbor između EU i Rusije je suvereno pravo Srbije, ali Rusija iskreno želi da Beograd ne bude pred tim izborom“, prenela je agencija Beta izjavu portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove. „Optimalno je biti i sa jednima i sa drugima. To je i korisno i bezbedno sa tačke gledišta sopstvenih interesa“, rekla je ona i dodala da su „savremeni svet i različite države prošli nemalo sličnih iskušenja“. „I zaključak je jedan, ne podele, već harmonizacija procesa“, kazala je Zaharova.

I taman kada je izgledalo da će na tome ostati, iz Kremlja je stiglo, što bi rekli u „Monti Pajtonu“, nešto sasvim drugačije. Zaharova je preko zvanične ruske agencije Tas poručila da Brnabićeva uopšte nije rekla to što je Blumberg naveo, da ju je američka agencija pogrešno interpretirala i – da ne bi bilo dileme – da je premijerka Srbije to dokazala ambasadoru Čepurinu putem transkripta intervjua koji mu je lično uručila. Izjava je, kako bi se otklonio i poslednji trag sumnje, bila ilustrovana fotografijom primopredaje stenograma u kabinetu predsednice vlade.

U stvari, nastavljajući analogiju sa nagaznom minom, moglo bi se reći da je prva reakcija Zaharove bilo ono „klik“ koje se čuje kada noga stane na detonator, koji se aktivira tek kad se noga podigne. Zaista je sasvim neuobičajeno da se šefica vlade jedne zemlje koja sebe smatra suverenom pravda ambasadoru druge zemlje zbog nečega što je objavila novinska agencija iz treće zemlje, pa još to dokazuje stenogramom (da li je Čepurin dobio i zvučni snimak?). Odmah se postavilo pitanje zašto Brnabićeva, ako je već pogrešno citirana, nije odmah poslala demant Blumbergu i zatražila ispravku, koju bi ta agencija svakako morala da uvaži, a ako to već nije htela da uradi, zašto se nije prvo obratila srpskoj javnosti, nego ruskom ambasadoru. I konačno zašto je, kad je mačka već puštena iz džaka, punih pet dana ćutala. Ona je tek u nedelju, 9. jula, izjavila da je stenograme predala „zato što je važno zadržati kontinuitet da predsednik Vlade bude otvoren i iskren prema svakom partneru. Nisam se pravdala.“ Ovde već ulazimo u paradoks, jer izlazi da se premijerka pravda da se nije pravdala jer… Dovoljno da, i bez julskih vrućina, čoveku prokuva mozak.

NA VETROMETINI: Vađenje nije pomoglo – Brnabićeva se našla na meti žestokih kritika sleva i zdesna. Vesna Pešić, bivša poslanica i ambasadorka Srbije u Meksiku, a danas kolumnistkinja, izjavila je da „niko nije toliko ponizio Srbiju kao premijerka… Da ona ide da se pravda nekakvom ambasadorčiću tamo – a i sama sam bila ambasador – to je apsolutno nezamislivo i moram da vam kažem da sam se prvi put nacionalno uvredila.“ Lider Demokratske stranke Dragan Šutanovac ocenio je da je Brnabićeva „javno dovela u pitanje kako svoj tako i nacionalni kredibilitet“, dok su Dveri optužile premijerku da je predaja stenograma „poniženje i za Rusiju i za Srbiju“. „Zašto bi se predsednik Vlade pravdao za svoje reči bilo kom ambasadoru, pa i ruskom?“, zapitao se šef te stranke Boško Obradović, dok je Šešelj, dosledan sebi, ponovo tražio od Vučića da se izjasni stoji li iza premijerkinih reči.

Za sve to vreme, čelnici vladajuće koalicije su uglavnom ćutali, ili mlako pokušavali da umanje značaj ove epizode, ostavljajući Brnabić samu na vetrometini. Lider socijalista i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, u čiji resor bi trebalo da spadaju komunikacije sa stranim državama i njihovim predstavnicima, nije našao potrebu da se oglasi, odbijajući demonstrativno da kusa čorbu koju su drugi zakuvali. Potpredsednica Vlade iz Vučićeve stranke Zorana Mihajlović rekla je da je cela afera „naduvana“, ali je pozvala Barnabićevu da stenogram podeli sa kolegama. „Mislim, ako je neko i trebalo da dobije taj transkript, to bi možda mogli da budu članovi vlade“, kazala je ona.

Ni predsedniku Vučiću kao da se nije žurilo da stane u odbranu svoje štićenice. Sačekao je da prođe nekoliko dana, pa je tek onda, sasvim netipično za njega, izjavio da nema pojma o čemu je reč. „Niti znam, niti sam ulazio u to šta ko razgovara sa bilo kim, a ne znam da li je bilo ko davao transkripte, niti me to zanima“, rekao je Vučić, s tim da je dodao da ima puno poverenje u Brnabićevu. „Znam šta ona misli, šta želi, znam na kakvom se putu Srbija nalazi i uveren sam da će takvu politiku vlada voditi“, kazao je on. Nakon još nekoliko dana ponovio je (u ponedeljak, 10. jula) da ga ta priča uopšte ne zanima. „Šta me briga šta pišu novine? Ana Brnabić je predsednik vlade, ona ima pravo na svoj stav, predstavlja vladu i mora da bude usklađena sa politikom vlade. Ono što je ona stvarno izgovorila bilo je usklađeno sa politikom vlade i ne vidim tu nikakav problem“, rekao je Vučić gostujući na TV Hepiju.

ISPOD STOLA: Nakon svega izloženog, teško je oteti se utisku da u celoj priči niko nije igrao otvorenih karata – ni Brnabić, ni Vučić, ni Moskva – i da se mnogo toga dešavalo van domašaja javnosti. Strategija je očigledno bila da novoustoličena premijerka simbolički potvrdi kontinuitet Vučićeve politike sedenja na dve stolice tako što će, dajući svoj prvi zvanični intervju Sputnjiku, iskazati privrženost Moskvi, a zatim preko Blumberga istaći značaj evropskih integracija. U intervjuu za Blumberg, kao što rekosmo, ona zaista nije izgovorila rečenicu iz naslova, ali je između ostalog rekla da je „potpuno jasno da idemo u EU“, te da je Srbija vezana za Rusiju pre svega preko tradicije, kulture i vere, ali da je strateško opredeljenje Brisel. Ono što se najverovatnije dogodilo je da je urednik Blumberga, opremajući tekst, malo „napumpao“ naslov, što je uobičajena praksa u mnogim medijskim kućama. S obzirom na to da rečenica nije stavljena u navodnike, već predstavlja uredničku interpretaciju, premijerka nije imala osnovu da traži ispravku, pa je stoga razumljivo što to nije ni pokušala.

foto: tv b92 / fonet

Rusiji se, međutim, sve to nije svidelo, pa je iz Kremlja zatraženo razjašnjenje. U normalnim okolnostima to se moglo učiniti putem obraćanja Dačiću, ili odgovarajućem službeniku MSP-a, ali je poruka očigledno stigla nekim drugim kanalima. Prilično je sigurno da Čepurin nije na svoju ruku zatražio transkript, kao što je izvesno da Brnabićeva nije sama došla na ideju da mu ga uruči. Jako je teško poverovati u Vučićeve reči da o svemu tome nije ništa znao i da ga baš briga šta pišu novine, pogotovo kad se ima u vidu da je u istoj emisiji u kojoj je to izgovorio izneo detaljnu statistiku o tome koliko je puta kritikovan preko medija.

Taj ruski ugao, to jest potreba Moskve da se direktno obrati građanima Srbije i saopšti im šta njihova premijerka nije rekla Blumbergu, najzanimljiviji je deo priče i svedoči o izvesnom nepoverenju u iskrenost prijateljstva zvaničnog Beograda prema bratskoj Rusiji. O tome, najzad, svedoče i sve brojnije kritike na račun Vučića od strane komentatora zvaničnih ruskih medija. Rusija je, u stvari, prozrela Vučićevu igru tokom koje on lupa šakom o sto i breca se na zapadne ambasadore, dok ih drugom rukom ispod stola nežno miluje po kolenima. Javnim razotkrivanjem manevra sa transkriptima Moskva jasno poručuje: „Vidimo da muljate i to nam se nimalo ne sviđa.“

Ovo, najzad, nije prvi put da se takva poruka šalje. Kad je nakon izbora 2014. godine Vučić tajno otputovao u Moskvu, kobajagi na lekarski pregled, a u stvari da se vidi sa Vladimirom Putinom, građani Srbije su o tome bili obavešteni preko Putinove zvanične internet stranice na kojoj je, da stvar bude gora, objavljen ceo transkript razgovora sa ruskim predsednikom. Najvažniji deo tog transkripta je bila Putinova neuvijena poruka da očekuje da se u vladi koju je Vučić tek trebalo da formira „nađu osobe posvećene unapređenju odnosa sa Rusijom“. Tako je i bilo.

KULA OD KARATA: U svemu ovome Ani Brnabić je pripala uloga gromobrana: na nju se sručio sav gnev koji bi, da nije nje, bio usmeren na Vučića, koji je sada u prilici da se pravi neobavešten. Biće, sasvim sigurno, još takvih situacija, a od premijerke se očekuje da i ubuduće herojski prima munje. Vidi se to i po tome što ju je Vučić gurnuo u prvi plan u vezi sa štrajkom u fabrici Fijat u Kragujevcu, koji može da bude povod za povlačenje Italijana iz Srbije. Ako se to desi, Brnabićeva će biti kriva, a ako Fijat ipak odluči da produži ugovor (koji ističe iduće godine) sve zasluge će pripasti Vučiću. Ono malo autoriteta koji je imala istopilo se pre nego što je sastavila prvi mesec na poslu.

Pokazalo se, zatim, da je Brnabićeva ne samo privlačna meta za opoziciju, nego i za stranke vladajuće koalicije, koje su kivne što premijersko mesto nije dobio neko iz njihovih redova. Pa ako su već prisiljeni da je trpe, dumaju oni, niko ih ne može naterati da je brane kad krene kamenovanje, a poneki među njima, kao Zorana Mihajlović, spremni su da i sami bace koji kamenčić.

Tu leži i glavna razlika između nje i Mirka Cvetkovića, koji je figurirao kao premijer u vreme Borisa Tadića, s kojim je često porede. Cvetković nikom nije ozbiljno smetao i, između ostalog, nije se petljao u spoljnu politiku, niti je iko to od njega tražio. Brnabićeva je za mnoge trn u oku, i premda činjenica da je žensko, pa još i lezbejka, ne igra presudnu ulogu, to je ipak nekakav faktor u današnjoj Srbiji, u kojoj ni žene ni LGBT osobe nisu ni blizu stvarne ravnopravnosti. Ona je, prosto rečeno, strano telo ne samo u vladi, nego u političkom sistemu, u kome je u najboljem slučaju doživljavaju kao nekog ko je nepozvan dospeo u njihov svet, kao Alisa u Zemlju čuda.

U toj zemlji vladaju posebni zakoni pa, kao što Kraljica Herc u jednom trenutku objašnjava zbunjenoj Alisi, „moraš da trčiš iz sve snage samo da bi ostala u mestu“. Posle ta ista kraljica naredi da Alisi odrube glavu, a na kraju se ceo dvor, sastavljen od karata, ruši, a Alisa se budi iz sna.

Pitanje za kraj: koliko će dugo Ana moći da trči u mestu pre nego što ostane bez daha?