Ambasadore, hoće li biti deklaracije

„Izjava o Kosovu neće biti problem jer Kosovo nije član OEBS-a, nema ko da se buni. To je isto kao kada bismo u OEBS-u odlučivali o nekim problemima daleko od nas, u Aziji ili Latinskoj Americi, tu takođe ne bi bilo problema, odlučili bismo glatko.“ Samouverenost visokog slovenačkog diplomate uoči početka 13. zasedanja ministarskog saveta OEBS-a u Ljubljani pokolebala je tek misao da bi neke srednjoazijske države poput Uzbekistana, Turkmenistana a posebno Kazahstana (gde su dan uoči većanja OEBS-a održani izbori) mogle da blokiraju donošenja odluka.

KOSOVSKI NO PASARAN: Već 6. decembra (zaključak dvodnevne sesije OEBS-a u Ljubljani) pokazalo se da je visoki predstavnik slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova – pogrešio. Istini za volju, to je bilo jasno već dan ranije, posle govora ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, koji je okupljenim novinarima objasnio da nema šansi da prođe deklaracija o Kosovu. Tačnije, Drašković je s dramskim uvodom upitao Veska Garčevića, stalnog predstavnika Srbije i Crne Gore pri misiji OEBS-a u Beču: „Hoće li je biti ambasadore?“ Odgovor: „Kako stvari stoje, neće!“, na šta se nadovezuje Drašković: „Posebne deklaracije niti izjave o Kosovu neće biti, nema konsenzusa za to! Srbija insistira na Helsinškom završnom aktu!“ Jednostavnije rečeno – pre nego što je prvi napustio Ljubljanu (u Beogradu je čekao Havijer Solana), Draškovićev diplomatski tim uspeo je da tokom intenzivnih susreta u kuloarima zasedanja uveri kolege iz evropskih i drugih država da se u slučaju Srbije ne može žmuriti na principe koji državama članicama garantuju teritorijalni integritet.

Podsećanje na rečeni princip zadavalo je duševne boli grupi diplomata koje protežiraju „kreativno“ rešenje pitanja Kosova u vidu potpune samostalnosti. Slovenački ministar spoljni i jednogodišnji predsedavajući OEBS-a Dimitrije Rupel (od nove godine tu ulogu preuzima Belgija) izrekao je jeretičku misao na oproštaju OEBS-ove trojke (Bugarska, Belgija, Slovenija) od medija. Naime, da je Helsinška povelja posle 30 godina možda „zastarela“ (kad je po sredi Kosovo), te pominjao nuždu da se traže „novi mehanizmi“. Kako je konferencija u Ljubljani privođena kraju, postajalo je jasno da je Drašković na njenom početku dobro predvideo „kosovski scenario“, što je predsedavajućeg Rupela ponukalo da izjavi kako mu je lično veoma žao što nikakav papir o Kosovu nije prošao. A poznato je da se Slovenija, što se tiče kosovskog pitanja, po definiciji zalaže za samoopredeljenje tamošnjih Albanaca. OEBS, međutim, odluke donosi uz saglasnost država članica. Otuda su brojne države u opisanom „kreativnom“ pristupu prepoznale opasnu revolucionarnost predsedavajućeg, koji iz helsinške korpe po „diktatu potrebe“ uzima neke principe dok druge baca na đubrište istorije. Posledica? Ministri nisu prihvatili dokument koji ne podržava integritet države članice OEBS-a. Ukratko, propalo usvajanje deklaracije o Kosovu od strane OEBS-a uoči početka pregovora o Kosovu jeste značajna pobeda Draškovićeve diplomatije.

Ni rasprava o drugim spornim pitanjima nije krenula onim tokom kojem se Rupel nadao, što se moglo naslutiti još pre početka 13. samita OEBS-a u Ljubljani 5. decembra. Da su planovi domaćina (iskreno razočaranih zbog uskraćivanja deklarativne podrške kosovskim Albancima od strane prisutnih delegacija) krenuli naopako, naziralo se još u nedelju, kada je u Sloveniju stigao ruski šef diplomatije, ali ne i Kondoliza Rajs, pošto je američka državna sekretarka radije otišla na drugu lokaciju (Berlin), dok je u Ljubljanu poslala Nikolasa Brnsa. Analitičari su odmah zaključili da od deklaracije (zajednička izjava svih ministara) ponovo nema ništa, i to već treću godinu zaredom. U Sloveniji su deklaraciju očekivali kao ozeblo sunce, pošto bi tek ona bila dokaz da je Rupelov tim bio uspešan i posao obavio bolje od prethodnika – Bugarske, koja je prošle godine u Sofiji „popila“ teške kritike zbog svog vođenja OEBS-a (i gde je u jeku krize u Ukrajini Rupel paradirao sa narandžastom kravatom dajući podršku ne samo Juščenku nego i Kolinu Pauelu, tadašnjem državnom sekretaru SAD, u razmeni verbalne paljbe sa Sergejem Lavrovim).

Rupelu je pre gašenja svetala na Ljubljanskom sajmu (poprište sesije) preostalo da se uteši čitanjem „predsedničke“ izjave, neobaveznog dokumenta, koji ima težinu lanjskog snega. Ukratko, Rupel nije uspeo da održi reč datu prilikom preuzimanja uloge prvaka OEBS-a (sa mandatom oročenim na godinu dana, do kraja decembra 2005) da će Slovenija doprineti razrešenju krize u koju je OEBS fakat zapao. Različiti pogledi američke administracije i predstavnika Kremlja nisu dostigli tačku približavanja tokom poslednjih godinu dana. Rusi su, na primer, osporavali način funkcionisanja ODIHR-a, OEBS-ovog „ureda za demokratske institucije i ljudska prava“ sa sedištem u Varšavi, te mogućnost deklarativnog sankcionisanja kašnjenja povlačenja ruske vojske iz Transdnjestarske oblasti, u kojoj živi pre svega ruska manjina. ODIHR je u žiži nezadovoljstva nekih država još od 3. jula 2004. godine, kada je grupa od devet država iz Zajednice nezavisnih država obelodanila posebnu deklaraciju u kojoj je kritikovan način na koji ODIHR sprovodi kontrolu izbora na terenu. Prema oceni devetorke, ODIHR ne uvažava „specifičnosti“ pojedinih država, nadgleda pre svega izbore u državama koje su „istočno od Beča“, proizvoljno odlučuje kako i gde poslati misije posmatrača OEBS-a, nema pravila oko nadgledanja izbora i pre svega – izdaje saopštenja o toku i kvalitetu izbora neposredno po njihovom okončanju na terenu, dakle bez nadzora i mnjenja Saveta ministara OEBS-a. Uočen je obrazac – kad je mnjenje OEBS-ovih posmatrača nepovoljno, negativna ocena o poštenju izbora u mnogim je državama protumačena kao poziv opoziciji da podstakne raju na demonstracije, čime su poništavani izbori – što neke države, članice OEBS-a, smatraju nedopustivim.

Rusija i prijateljske države smatraju da bi tu proces trebalo okrenuti naglavačke, tako da bi ODIHR svoja saopštenja smeo da publikuje tek pošto dobije saglasnost Saveta ministara. Ideju su odbacile SAD uz argument da bi svaka država, nezadovoljna ocenama ODIHR-a, elegantno mogla da spreči rad posmatrača OEBS-a i onemogući autonomiju pomenutog ureda, koji od 2003. godine vodi austrijski diplomata Kristijan Štrohal.

Drugi i možda presudan faktor, koji je uzrokovao fijasko 13. ministarskog saveta OEBS-a u Ljubljani, jeste insistiranje SAD, Moldavije, Gruzije, Ukrajine i još nekih država da se u završni dokument unesu „obaveze iz Carigrada“ koje je 1998. godine prihvatio Boris Jelcin (o ukidanju ruskih baza u Gruziji i tzv. Transdnjestarskoj republici – do kraja 2002. godine). Odredbe sporazuma do danas nisu sprovedene u celini, iako je Rusija u međuvremenu sa Gruzijom postigla novi dogovor o napuštanju baza do kraja 2008. godine. Nije, međutim, postignut sličan dogovor sa Moldavijom, a Lavrov (koji je po dolasku u Ljubljanu izjavio da je oran da radi noć i dan) nije dopustio da se to pitanje opet stavi na tapet. Pošto je Vašington insistirao da od deklaracije nema ništa bez pominjanja moldavskog slučaja – izgledi za uspeh Rupelove misije bili su osuđeni na propast.

KORPA NAOPAKO: Američka državna sekretarka Kondoliza Rajs, za koju su svečani tepih u Ljubljani željno pripremali čitavu ovu godinu, na kraju je tik pred početak konferencije odlučila da okrene leđa OEBS-u (to je možda razlog da o zasedanju u Ljubljani nije bilo ni traga na CNN-u), poput britanskog kolege Džeka Stroa, koji je u Sloveniju poslao – ministra za ljudska prava. Šamar bi možda manje boleo da američka državna sekretarka istovremeno nije letela nad ujedinjenom Evropom, otputovavši za Berlin, gde je sav napor uložila da negira postojanje tajnih zatvora CIA u novim državama EU-a. U službenoj Ljubljani je izostanak Kondolize Rajs, uprkos konspirativnom pojavljivanju Nika Brnsa, izazvao priličnu dozu potištenosti. Na ličnom planu bio je to udarac i za Dimitrija Rupela, koji slovi kao „američki čovek“ i rado dokazuje bliskost svojih stavova sa onim gđe Rajs. Kao so na ljutu ranu, Sergej Lavrov je uranio (stigao dan ranije, 4. decembra), održao više konferencija za novinare, detaljno objašnjavao ruske stavove, što je samo uveličalo jed zbog nedolaska Kondolize Rajs, u sveopštoj konfuziji gde su susret sa medijima izbegli kako Brns tako i šefovi diplomatije nekih drugih većih evropskih država.

Kad se sve sabere, ovogodišnji predsedavajući OEBS-a Dimitrij Rupel bar se pošteno naputovao (oko 40 ekspedicija širom sveta), a s njegovim blagoslovom putovali su razni drugi emisari, ukupno 158 puta. Potrošene su gadne pare. Slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova priznalo je da ceh u visini od 2,5 milijarde tolara (oko deset miliona evra) za period od 2004. do 2006. godine. Poređenja radi, veće države utrošile su proporcionalno manje novca (Portugal tokom svog mandata 12,5 miliona evra, Holandija 17 miliona evra, za Bugarsku „nema podataka“).

Ova godina bila je za OEBS od posebne važnosti, pošto je organizacija slavila jubilej – 30 godina postojanja. OEBS stoga mnogi nazivaju „zaboravljenom transatlantskom organizacijom“, koja danas ni izdaleka nema rolu poznatu tokom hladnog rata, naročito posle potpisivanja Helsinške zaključne povelje 1975. godine, kada je bio na vrhuncu širenja ideje o poštovanju korpe ljudskih prava, ujedno garantujući bezbednost i teritorijalni integritet država članica. Dubok jaz, čak konfuzija oko aktuelnih tumačenja helsinških principa, produbljivao se kako se sastanak u Ljubljani bližio kraju, jer se nekim članovima nije činilo spornim da u jednom slučaju (Kosovo) podržavaju brzo osamostaljenje te pokrajine, dok u drugim primerima (Južna Osetija, Nagorno Karabah, Transdnjestrija) srčano brane integritet matičnih država i negiraju pravo „otcepljenih“ da odlučuju o svojoj sudbini.

Ovako posvađana načela kombinovana sa vođstvom Slovenije rezultirala su neslavnim završetkom 13. zasedanja OEBS-a uz utešno prihvatanje 22 zaključka, aminovanje belgijske ideje o reformama Organizacije i zaključak da ODIHR ima da podnese izveštaj o svom radu. Domaćini su umnogome orkestrirali ovakav rezultat. Rupel nikada nije krio da je sledbenik američke spoljne politike. Prednjačio je u kampanji za ulazak Slovenije u NATO, prilikom prihvatanja „Vilniuške izjave“ (kojom su države kandidati za ulazak u NATO 2003. godine blagosiljale američki napad na Irak) i blistao prilikom preuzimanja OEBS-a iz ruku Bugarske, obećavši uspehe. U diplomatiji se gafovi teško opraštaju, pa je malo ko zaboravio kako se Rupel udešen narandžastom kravatom, čime je dao do znanja da simpatiše Juščenkove „revolucionare“ – lani šepurio u Sofiji i potom nekim izjavama „predsedavajućeg OEBS-a“ (kojim je podržavao stavove SAD) Ljubljani obezbedio gotovo redovne proteste iz Moskve. U slovenačkim diplomatskim krugovima nedavno se čulo kako će biti pravo čudo ako „OEBS preživi Rupela“, koji kod kuće važi za političara koji bezmalo nikad nije odradio mandat do kraja (bilo kao gradonačelnik Ljubljane, ambasador u SAD ili ministar spoljnih poslova). OEBS daje znake života u trenutku prelaska u ruke Belgije, iako Rupel ni na kraju svog mandata nije mogao preko sebe – ne samo da je zasedanje otvorio sa narandžastom mašnom, nego je u svoju (predsedničku) izjavu kočoperno uturio i „carigradske zaključke“, zbog kojih su svi nesporazumi kulminirali.

U pozadini OEBS-a prikrio se još jedan flop, koji je nesumnjivo loše uticao na ionako loš rejting Ljubljane u očima Moskve. Zahvaljujući predsedniku Janezu Drnovšeku Slovenija je uoči početka OEBS-ovog zasedanja postala član „antiruskog bloka“, koji su u obliku „zajednice za demokratski izbor“ 2. decembra u Kijevu aminovali gruzijski predsednik Sakašvili i ukrajinski predsednik Juščenko, veterani „revolucije ruža“, odnosno „narandžaste revolucije“. Zajednici je pristupilo ukupno devet država, u Sloveniji je predstavljena kao „forum“, a u Ukrajini kao „vladina i nevladina organizacija“, dok ruski mediji organizaciju opisuju kao oruđe za širenje „obojenih“ revolucija (pod krinkom „pomoći organizacijama za ljudska prava i slično“) diljem ostalih srednjoazijskih država. Strah od izvoza „demokratskih revolucija“ odneo je prve žrtve – ruska vlada ograničila je rad organizacija za ljudska prava, a isto je učinila i Belorusija. Rupel je događanje bespomoćno pratio, ne mogavši ništa više da učini jer dizgine OEBS-a preuzima Belgija. Na potezu je, u svakom slučaju, Brisel.