Alhemija ispred politike

Sasvim je logično da Mlađan Dinkić i prijatelji iz G17 plus odaberu slogan „stručnost ispred politike“. Upravo su oni, naime, više puta dokazali da posvećen alhemičar, ukoliko je zaista stručan u svom poslu, u svakom trenutku može da od sastojaka zanemarljive političke vrednosti napravi zlata vredan politički proizvod.

Ipak, moglo bi se ispostaviti da je recept koji je upravo lansiran iz kuhinje G17 plus – reklamiran pod imenom Ujedinjeni regioni Srbije – briljantniji od svih do sada primenjenih. I to ne samo zbog izbora naizgled nespojivih sastojaka, uzetih sa dijametralno suprotnih delova političkog spektra, već i zbog dometa strateškog planiranja i ispoljene stručnosti u korišćenju državnih resursa u sopstvene političke svrhe.

Lista dosadašnjih podviga, pri tom, prilično je impresivna: Dinkić i prijatelji, među kojima na početku beše i čovek po imenu Miroljub Labus, prvo su, upravo sa pozicije eksperata, ušli u vlast (2000. godine). Onda su (2002) napravili stranku, koja je, bez izbora, ušla u parlament (2003, zahvaljujući odluci dvojice poslanika DOS-a da pređu u novoosnovanu partiju). Potom su, od izbora do izbora koji su sledili, nastavili da praktikuju i usavršavaju tehniku pretvaranja minimalnog broja glasova u maksimalnu vlast (na poslednjim parlamentarnim izborima, 2008. godine, do poslaničkih klupa probili su se učešćem na izbornoj listi Demokratske stranke, nakon čega, verovatno nije bilo previše teško još jednom se izboriti za važne resore u vladi, ovoga puta sa Mirkom Cvetkovićem u ulozi premijera).

Uvereni da je stručnost važnija od politike, eksperti okupljeni u G17 plus nisu se zamajavali definisanjem ideološke pozicije stranke, ni uzbuđivali zbog konstantnog rasta broja neprijatelja na političkoj sceni tranzicione Srbije. Nije ih, naposletku, obeshrabrila ni najneprijatnija moguća vest za članove prosečne političke partije – ona o sopstvenoj političkoj propasti. Jer, šta bi drugo nego najava političke propasti za jednu stranku trebalo da bude podatak o podršci među biračima koja ne uspeva da dobaci ni do dva procentna poena, što je daleko ispod cenzusa od pet odsto, neophodnog za ulazak u parlament?

REDIZAJNIRANJE: Eksperti iz G17 plus i ovoga puta, izgleda, imaju rešenje za problem zvani „nemogućnost prelaženja cenzusa“. Okrenuti ekonomiji i tržištu, kao dobitnu kartu lako su prepoznali tržišno provereni model redizajniranja proizvoda koji gubi trku sa konkurencijom. Upravo zato, umesto „potrošenog“ brenda G17 plus sada intenzivno promovišu nešto što se zove Ujedinjeni regioni Srbije (URS) i što je, prema Dinkićevom objašnjenju, „više od koalicije, a manje od partije“.

Možda bi neko pomislio da promocija takve „ni ribe ni devojke“ nije baš posao za koji unapred vredi verovati da će biti uspešan. I možda bi zaista nešto takvo čak i za uspešne PR i marketinške agencije moglo biti previše rizičan zalogaj. Ali, za ekipu iz G17 plus to nikako nije problem – iz prostog razloga što se Mlađan Dinkić, mozak i motor te organizacije, ne odlikuje samo osvedočenim marketinškim talentom, već i nesumnjivom sposobnošću za strateško planiranje.

Dinkić je, očigledno, na vreme smislio način da državnu poziciju najefikasnije iskoristi za političku promociju – koji ni politički partneri, ali ni konkurenti, nisu odmah prozreli. U pregovorima za formiranje vlade nakon poslednjih parlamentarnih izbora, najpre je isposlovao odgovarajući resor (ekonomija i regionalni razvoj) da bi, potom, pristupio okupljanju lokalnih stranaka koje je, uprkos drastičnim razlikama u dosadašnjem načinu i ciljevima delovanja, moguće staviti pod zajedničku kapu – borbe za ravnomerni regionalni razvoj.

Jer, upravo bi ravnomerni regionalni razvoj mogao obradovati i nekadašnju radikalku, današnju predsednicu Narodne partije Maju Gojković, i kragujevačkog jakog vođu, predsednika koalicije „Zajedno za Šumadiju“ Veroljuba Stevanovića, i moćnog Zaječarca, lidera pokreta „Živim za Krajinu“ Boška Ninčića i preduzetnika i člana DS-a od 1990. godine Mirka Todorovića i druge potpisnike programske deklaracije o osnivanju Ujedinjenih regiona Srbije … čak i ako ih je do tog potpisa doveo sasvim drugačiji cilj – prelazak izbornog cenzusa.

Sasvim je pošteno napomenuti i da Dinkić nije jedini političar u Srbiji koji koristi državnu funkciju za promovisanje partijskih interesa. Naprotiv. Razlika je samo u tome što niko drugi nije uspeo da tako dobro „uveže“ svoje radne obaveze i zadatke na poziciji ministra sa ciljevima sebe samog kao predsednika stranke. Kako god da se ona zove.

STRATEGIJA: S pozicije ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Dinkić je, najpre, u leto 2009, isposlovao donošenje Zakona o regionalnom razvoju – što podrazumeva i obezbeđivanje sredstava za rad na primeni tog akta. Tek onda je pristupio formiranju URS-a. Iako ni njemu, kao ni drugim njegovim kolegama sa političke scene, ispunjavanje političkih obećanja nije baš ključna karakteristika, Dinkić se baš trudi da realizuje neka od obećanja datih u cilju promovisanja regionalnog razvoja, dajući, tako, ozbiljan državni vetar u leđa novoj organizaciji.

Drugo je, međutim, pitanje što je u celoj toj priči sasvim diskutabilno koliko će ta promocija ideje biti u stanju da i u realnom životu omogući pospešivanje regionalnog razvoja. Prema tvrdnjama konkurencije, pre bi se moglo reći da je cilj cele operacije, zapravo, razvoj Dinkićeve političke organizacije. Nešto benevolentnije ocene kažu da bi, iako je, možda, partijski interes u prvom planu, regioni iz cele priče mogli „kolateralno“ profitirati. Svakako da ima i onih koji veruju u iskreno zalaganje članica URS za decentralizaciju i ravnomeran razvoj, ali bi, s obzirom na trend bacanja sumnje na rezultate istraživanja javnog mnjenja, ipak najmudrije bilo sačekati izbore i tako precizno utvrditi njihov broj.

Obećanja o čijem ispunjavanju je ovde reč, naime, odnose se na izmeštanje nekih državnih institucija izvan Beograda. Tako će sedište Nacionalne službe za zapošljavanje ubuduće biti u Kragujevcu, Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u Užicu, a Fonda za razvoj u Nišu.

Znatnom broju građana Srbije, rezigniranih zbog nastavljanja procesa „beogradizacije“ uprkos činjenici da je Srbija jedna od država sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi, ideja o takvom vidu „decentralizacije“ na prvi pogled bi mogla biti primamljiva. Dinkićevi politički protivnici, međutim, već su tim istim protivnicima „beogradizacije“ dali dosta argumenata za preispitivanje opravdanosti eventualnih velikih očekivanja od deložacije pojedinih institucija iz srpske prestonice.

KRITIKE: Nekadašnji partneri, danas ljuti protivnici iz Demokratske stranke Srbije odmah nakon iznošenja ideje o izmeštanju institucija primetili su da Dinkić ne samo da takvu inicijativu nije izneo dok je bio na nekoj od prethodnih funkcija, već da se za selidbu spremaju samo one institucije „koje pripadaju G17 plus i od kojih će praviti partijske ćelije“ (Slobodan Vuksanović, direktor medijske službe DSS-a).

Na nedavnoj sednici Skupštine Srbije, na kojoj su, 28. oktobra, usvajanjem odgovarajućih zakona, stvarani uslovi za selidbu tri institucije, ponovo je detaljno razmatran i kritikovan aktuelni Dinkićev strateški plan. Poslanica Liberalno demokratske partije Vesna Pešić, tako je, recimo, pitala šta će biti sa ljudima koji su sada zaposleni u tim službama u Beogradu – da li će biti otpušteni u korist ljudi iz lokalnih sredina ili će svakoga dana trčati do Niša, Kragujevca i Užica i koliko će to koštati. Posebnu pažnju posvetila je analiziranju Zakona o Fondu za razvoj, kojim se, između ostalog, osnivaju filijale Fonda po Srbiji. „Kvaka“ na koju je ona ukazala je u tome da će o tim filijalama odlučivati Upravni odbor fonda – čiji je predsednik Mlađan Dinkić. „Dekoncentracija moći nije teritorijalno pitanje, ni pitanje mesta sedišta neke službe, nego je to oduzimanje moći od onih koji su je koncentrisali u svojim rukama. Koncentracija moći je u rukama Dinkića, koji će i dalje o svemu odlučivati, bilo da otrči do Niša, bilo da sedi u Beogradu“, poentirala je Vesna Pešić, a preneo „Peščanik“.

I ona je iznela stav koji dele Dinkićevi politički oponenti od prvog trenutka kada je ideja o izmeštanju investicija plasirana u javnost: onaj o kupovini glasova, odnosno „pravljenju partijskih ćelija“ G17 plus na državni račun. Prema njenom tumačenju, čak, može se govoriti o „udaru na politički sistem“ i ukidanju „i ono malo elementarnih dostignuća 5. oktobra, a to su fer i pošteni izbori“.

Aktuelni projekat izmeštanja tri institucije izvan Beograda, naravno, nije jedina „državna poluga“ od koje bi Dinkić i prijatelji mogli ostvariti značajan stranački politički kapital. U celu priču bi, naime, valjalo ukalkulisati i očekivanu političku dobit od državnog programa za podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja vrednog 100 miliona evra – koga je promovisao Dinkić, kao i od projekata finansiranih iz Nacionalnog investicionog plana, koji, preko ministarke Verice Kalanović, takođe kontroliše G17 plus.

USPEŠNOST: Ozbiljnost argumenata na koje se, u kritikama Dinkića i G17 plus pozivaju njihovi politički oponenti, međutim, nimalo ne ugrožava osnovni zaključak – da se, uprkos gubitku značajnog broja uglednih prijatelja, nekadašnjih članova G17 plus, i uprkos činjenici da je upravo ta stranka najčešće glavna meta kritičara vladajuće koalicije – ta ambiciozna ekipa zaista uspešno bavi politikom. Pod uslovom, naravno, da je kriterijum uspešnosti sopstveno održavanje na vlasti.

Kao stena stameno deluje i drugi opšteprihvaćeni zaključak – da se, uprkos činjenici da se kadrovi G17 plus godinama nalaze na nekim od najvažnijih, prvenstveno ekonomskih funkcija u zemlji, nakon odlaska Miroljuba Labusa, prvog predsednika stranke, jedino mesto akreditovano za donošenje odluka o stranačkoj politici nalazi u Dinkićevoj brzomislećoj glavi.

Još u vreme vladavine Slobodana Miloševića bio je dovoljno ambiciozan, prodoran i upečatljiv da u pojedinim momentima, iako nije pripadao nijednoj od mnogobrojnih političkih stranaka, gotovo čitavu „opozicionu stvar“ preuzme u svoje ruke. Tako je, recimo, u leto 1999. sa prijateljem Predragom Markovićem pisao Pakt za stabilnost Srbije, a pripao mu je i značajan deo slave tadašnjeg velikog antirežimskog mitinga održanog na praznik Preobraženje. Ekspertska mreža G17 plus, osnovana u oktobru 1999, u leto 2000. promovisala je „Program za demokratsku Srbiju“, koji je DOS prihvatio kao svoj predizborni (pobednički) program… Posle pobede DOS-a na septembarskim izborima 2000. godine, eksperti iz G17 plus istakli se i u „oslobađanju“ strateški važnih tačaka državne ekonomije (iz tog perioda ostala je legenda prema kojoj je Dinkić, u jurišu na Zavod za obračun i plaćanje zaboravio da se raspita o adresi, ali ga to ipak nije omelo u izvršavanju plana).

Članovi ekspertske mreže ubrzo posle pada Slobodana Miloševića došli su na državne funkcije: 6. novembra 2000. predsednik UO G17 plus Miroljub Labus postao je potpredsednik savezne vlade i ministar za ekonomske odnose s inostranstvom, a poverenik beogradske kancelarije Saša Vitošević ministar za poljoprivredu. Dinkić, tada izvršni direktor G17 plus, izabran je za guvernera Narodne banke Jugoslavije 28. novembra te godine. U januaru 2001, još dvojica članova Mreže dolaze na ministarske funkcije – za ministra finansija i ekonomije izabran je Božidar Đelić (sa kojim je Dinkić kasnije došao u jedan od živopisnijih sukoba na političkoj sceni) a Dragoslav Šumarac za ministra građevine.

Od tada, pa do danas, predstavnici G17 plus gotovo da nisu silazili s vlasti: Dinkić je od novembra 2000. do jula 2003. bio guverner (najpre NBJ, a potom NBS). Od marta 2004. do oktobra 2006, u prvoj vladi Vojislava Koštunice bio je ministar finansija. Iz te vlade se mudro (sa stanovišta očuvanja reformskog i proevropskog imidža) izvukao ostavkom čiji je povod bio zastoj u procesu evrointegracije zemlje. Ipak, ušao je i u drugu Koštuničinu vladu i u njoj zauzeo važan resor sa koga je, očigledno, uvideo da se upravo u oblasti zalaganja za ravnomeran razvoj zemlje nalazi prazan politički prostor: od maja 2007, do maja 2008, u toj vladi, nalazio se, naime, na funkciji ministra ekonomije i regionalnog razvoja. U kabinetu Mirka Cvetkovića, formiranom u maju 2008, postao je potpredsednik vlade i (opet) ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Iako su kadrovi iz redova G17 plus svih tih godina bili zaduženi za važne ekonomske resore, posebno uspešnim nesumnjivo se pokazao Tomica Milosavljević, koji funkciju ministra zdravlja obavlja već u četvrtoj vladi zaredom. Njegov slučaj najbolji je dokaz da u G17 plus, osim Dinkića, ima i drugih primera ekstremnog pragmatizma i ambicije koja ne posustaje gotovo ni pred čim – pa čak ni pred gotovo unisonom osudom javnog mnjenja, kao što se desilo u slučaju ministrovog odlaska na relativno rutinsku operaciju u Nemačku.

DOSTIGNUĆA: Osim kontinuiranog participiranja u vlasti, na konto minulog rada Dinkića i saradnika svakako valja ubeležiti i rušenje dve vlade (kabineta Zorana Živkovića i prve vlade Vojislava Koštunice), ali i predsednika sopstvene stranke (u momentu osnivanja G17 plus Dinkić je bio potpredsednik stranke, da bi, nakon odlaska Labusa, u septembru 2006, postao njen formalni lider). Dinkić je politički „preživeo“ i bunt zbog gašenja brojnih domaćih banaka i višegodišnju permanentnu negativnu kampanju koju je protiv njega vodio tiražni tabloid (što je, prema brojnim tumačenjima, bio glavni razlog za donošenje represivnog Zakona o informisanju, koji je, zbog odbijanja socijalista da ga podrže, poprilično uzdrmao vladajuću koaliciju). Bezbolno je preživeo razlaz se sa većinom „originalnih“ članova G17 plus i uspeo da, uprkos činjenici da opozicija upravo njega redovno doživljava kao najslabiju kariku vlade, prema kojoj se odašilju najotrovnije strele, sve vreme ostane dežurni uterivač optimizma. Za razliku od zvaničnih izbornih kampanja, kad sve stranke obećavaju nemoguće, G17 plus nalazi se u gotovo neprekidnoj izbornoj kampanji, konstantno emitujući primamljiva obećanja – čak i kada ona nemaju podršku cele vlade (kao u slučaju Dinkićevog zalaganja za povećanje potrošnje, koje je u suprotnosti sa pozivanjem partnera iz vlade na „stezanje kaiša“).

Dinkić i prijatelji su, između ostalog, obećavali brzu privatizaciju (završetak svih velikih privatizacija najavljivali su za kraj 2008, što se nije desilo) ili smanjivanje broja nezaposlenih na polovinu (taj broj i dalje raste). Najavljivali su dolazak Mercedesa u Srbiju (što se nije desilo) i čuvenu podelu hiljadu evra u besplatnim akcijama građanima (o čijoj realizaciji najslikovitije govori formiranje Fejsbuk grupe „Dinkiću, dođeš mi 980 evra“)… Bilo je, ipak, i ispunjenih obećanja kao što je sporazum sa Fijatom, a potom i zamena, uz doplatu i subvenciju države, starog automobila, koji nema ekološki motor evro 3 za novi „punto“. Ispunjeno je i obećanje o uvođenju PDV-a, o oduzimanju imovine stečene kriminalom i već pomenuta ideja o selidbi institucija.

Kao i ranije, Dinkić i (novi) prijatelji u predizbornu kampanju pošli su pre svih drugih – predstavnici URS-a trenutno putuju po Srbiji u okviru akcije „Slušamo vas“, koja bi trebalo da dokaže njihovu istinsku posvećenost rešavanju problema običnih ljudi iz svih delova zemlje. Neko ciničan mogao bi uzvratiti parolom „Samo vas gledamo“, ali bi verovatno najracionalniji komentar bio podsećanje da je Dinkić već imao iskustvo predizbornog „otpisivanja“ zbog gotovo zanemarljive podrške među biračima, koje se (otpisivanje) posle njegove duge i mudre kampanje, pokazivalo kao – neosnovano.

GODIŠNJICE LDP-a I SNS-a: Ivica Dačić i Čedomir Jovanović…

(foto: tanjug)

…i Tomislav Nikolić

foto: tanjug

DUGI MARŠ KROZ INSTITUCIJE MLAĐANA DINKIĆA: Mladi ekspert;… (foto: Draško Gagović)

…guverner Narodne banke;… (foto: Draško Gagović)

…muzičar;… (foto: Aleksandra Miletić)

…pregovarač (sa Miroljubom Labusom);… (foto: Draško Gagović) …ministar i stranački lider (nad tekstom)