Alaj volem što smo neutralci!

U svojoj devedeset i četvrtoj godini pišem o svojoj mladosti. Mladosti? Pa mlad sam bio, recimo, pre sedamdeset i više godina.

Topovi su tada bili ućutali. Podrazumeva se da sam čitao Hemingvejevo “Zbogom oružje”, Remarkovo “Na Zapadu ništa novo”, Cvajgov “Slučaj narednika Griše”… Na ulicama Beograda još su se videli tragovi metaka na fasadama i ratnog razaranja, natpisi ruskom ćirilicom: Проверено, мин њет.

Tvrdnju da je stanje мин њет ja sam razumeo metaforički, kao da na mom životnom putu neće više biti mina kakve su bile ubistvo mojih roditelja, samoubistvo dede i babe, Aušvic i Buhenvald. Sad će zavladati večni mir, imamo Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti, mislio sam ja kad sam bio mlad.

Tragam za nekim dokumentima. Nema ih. Tešim se: šta dokumenti dokazuju? Istinu? Sumnjam. Dokument je nešto što je neko po nečijem naređenju napisao, verovatno za honorar ili za platu. Svi đaci na svetu latinski valjda počinju od dela De Bello Gallico, misle da je to dokument o bitkama koje je Julije Cezar vodio u Galiji. Koješta. Sve je autor izmislio da bi se preporučio za konzula. Njegovo prezime postalo je naziv za posao cara, kajzera, imperatora, tek to je njegovu lepo sročenu priču pretvorilo u bezvremenski bestseler.

BANATSKI ZAVIČAJ

Ja bih baš voleo da nekako sve što mi pada na pamet o periodu neposredno posle rata zgusnem u priču o mladosti jedne zemlje, jednog društva. Hajde da pokušam, iako nikakve garancije nemam da ću u tom naumu uspeti.

Naletim, na primer, na fotografiju snimljenu posle diplomskog ispita na arhitektonskom odseku građevinske srednje tehničke škole u Novome Sadu. Datira iz 1948. godine. Slika je to nekog sasvim zgodnog mladića sa dugačkom, ali uredno očešljanom crnom kosom, i pogledom uprtim u dobru budućnost. Zaista se pitam kakve veze taj simpatični tip ima sa starcem koga ne volim da vidim, mrzim što moram da se suočim sa njim u ogledalu kad se brijem. Ne uspeva mi da uspostavim vezu sa tim mladićem, iako se veoma precizno sećam nekih pojedinosti iz onog vremena. Poistovetiti se sa sobom kakav sam bio pre 75 godina ne mogu, ali dati prilog slici mladosti Jugoslavije i Srbije u njoj mislim da mogu. Kažem prilog. Mali prilog. Možda je čak i to neskromno. A da bi bilo jasno iz kog ugla pišem, moram da kažem šta je bilo pre toga.

Moj otac se rodio u Austrougarskoj monarhiji, ja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, nekoliko meseci kasnije sam se našao u Kraljevini Jugoslaviji, a nismo se makli s mesta. Granice te jedne te iste zemlje se, doduše, jesu menjale, kao što se granice menjaju od kada se piše istorija, od kada postoje države, zašto se iko čudi što se menjaju i sada? Menjalo se i ime mog rodnog grada: Veliki Bečkerek, Petrovgrad, Grossbetschkerek, opet Petrovgrad, pa Zrenjanin. Koliko god da se pasoši menjaju, identitet svakako zavisi od zavičaja, a ne od putne isprave, čak ni od krštenice.

Moj zavičaj je Banat, iako sam u njemu živeo jedva dvanaest godina. U Beču sam živeo 22 godine, imam legalno i austrijski pasoš, ali ne može da mi bude zavičaj. Počasni sam građanin Vajmara, poznanik sam, gotovo bih se usudio da kažem prijatelj, predsednika vlade Tiringije, tamo me, kada stignem, dočekuje gradonačelnik, šef policije mi se javlja na ulici, ali Vajmar da je moj zavičaj? Koješta! U Beogradu, gde na Voždovcu živim već više od pedeset godina, osećam se kod kuće. Ali zavičaj?

GENERACIJSKO NERAZUMEVANJE

Da li razmišljajući o tome kakav sam bio u njihovim godinama mogu bolje da razumem generaciju koja danas ima malo manje ili nešto više od dvadeset godina? Sumnjam. Uslovi su drugačiji. Pre svega zbog toga što imaju kupatila i klozete u stanu, retko se smrzavaju, gladni nisu, ali gore se hrane od moje generacije jer jedu te svoje pice, sušije, brzu i još bržu hranu, nigde više lepog običaja da familija za doručak, ručak i večeru seda za isti sto. Gledaju televiziju, koriste internet, mobilne telefone, drugačija su im interesovanja, imaju mnogo više mogućnosti da putuju i upoznaju svet, ali isuviše skepse, nezainteresovanosti, osiromašuje ih manjak druženja, osim netelesnog preko raznih tehničkih sredstava. Mislim ja. Oni ne. Oni i ne zamišljaju drugačije međuljudske odnose. Ja sam prošlost, oni sadašnjost i budućnost. Hajde svejedno da zabeležim prošlost, možda će među njima neko biti dovoljno dokon da se zainteresuje.

Ja sam se uprkos boravku u koncentracionim logorima, uprkos gubitku roditelja i većeg dela porodice, 1945. osećao kao pobednik, a ovi današnji mladi ljudi povučeni su u sebe kao da su gubitnici.

SMEŠNI JUGOSLOVENSKI NOVOGOVOR

Krenuo sam jednog jutra 1952. godine u redakciju lista “Omladina” koji je izlazio tri puta nedeljno. Mogao bih da napišem i “jednog lepog jutra”, ali ne sećam se da li je bilo “lepo”, nemam pojma kakvo je bilo vreme, čak nisam siguran ni koje je doba godine bilo. Nagađam da je moglo biti pozno proleće. Trebalo je da se prijavim, predstavim na novom radnom mestu. Da li sam bio uzbuđen? Nisam, bio sam radoznao.

Novine koje su zvanično izlazile po nečijem nalogu zvali smo organima. Zašto? Nemam pojma. Mnogo je novih izraza bilo ušlo u upotrebu, ne znam da li ih je neko izmišljao ili su padali s neba. “Omladina” je tako bila organ Narodne omladine Jugoslavije. Cele Jugoslavije. Postojao je i organ Narodne omladine Srbije “Mladi borac”, i naravno po organ narodne omladine svake republike i pokrajina. List “Borba” bio je organ Saveza komunista Jugoslavije. Bili smo organizam sa mnogo organa, ali sa jednom glavom koja se zvala Ce-Ka – Centralni komitet. Hobotnica? To mi je naknadna pamet, tada sam bio bez rezerve odan vladajućoj ideji i nisam analizirao naš tadašnji jezik, jezik nove Jugoslavije, smešan jezik, tipičan za tadašnje političko stanje, kao što je nemački jezik u Hitlerovo nedoba bio tipičan za tadašnje Nemce.

Danas shvatam koliko je baš taj jugoslovenski novogovor otkrivao dušu nove društvene stvarnosti, pričalo se na način koji je ponekad bio nerazumljiv. Imao sam 23 godine, bio prijemčiv za sve što čujem, da upijam u sebe, nisam imao moći, znanja, niti volje da se oduprem. Tada nisam primećivao ni koliko je taj naš jezik zapravo bio komičan. Još nisam. Prihvatio sam ga. Danas beogradski jezik svojih sedamnaestogodišnjih unuka ne razumem uvek u nijansama, ponekad moram da tražim objašnjenje.

Pojma nemam šta sam bio obukao, nešto svečanije za predstavljanje na novom radnom mestu? Da li sam imao išta “svečanije”? Mene tada vremenski uslovi nisu doticali. Svako vreme mi je bilo potaman. Decenijama sam po svakom vremenu išao gologlav. U logoru si morao da imaš kapicu na glavi da bi munjevitim potezom mogao da je skineš kad naiđe esesovac.

Novine za mene nisu bile tajna. U vreme kada sam u rodnom Zrenjaninu, tada Petrovgradu, a na dan mog rođenja još se zvao Veliki Bečkerek, krenuo u školu, sretao sam se sa kolporterima koji su uzvikivali: “Politika! Vreme! Naplo!”

“Vreme” je tada zastupalo poglede i politiku vlade radikala Milana Stojadinovića, posle Dragiše Cvetkovića, “Naplo” – na srpskom dnevnik – bio je najveći dnevni list na mađarskom jeziku, a “Politika” je i tada bila “Politika”, sinonim za novine. Moj otac je bio pretplaćen na ta tri lista. Ja bih ih se dokopao posle njega i pažljivo čitao sportske stranice. Kao zreo, pa mator čovek, sport me, ako izuzmem Novaka Đokovića, ne zanima, ali sam sa sedam, osam godina isecao članke, snabdevao ih novim naslovima, takođe i slikama, lepio na listove hartije, uređivao svoj list u jednom primerku za školske drugove. Pojma nisam imao da činim nešto što se u struci zove prelomom.

OČEV KIŠOBRAN

Prvo čega se sećam u životu je događajčić koji me je bio duboko potresao, a nelagodno mi je i danas da ga se setim. Čudno je što to sećanje nisam uspeo da smestim gde mu je mesto, u deo nesećanja koje Frojd naziva Id (das Unbewusste), kod nas nespretno prevedeno kao podsvest, pa da mi ga jednog dana neki psihijatar “izvuče” da bi se objasnila i izlečila moja depresija. Nisam ga “potiskivao”, nego zapamtio. Da li je to normalno? Ponekad mi se čini da sam baš “neprirodno normalan”, što je, naravno, sumnjivo.

Verovatno sam imao četiri godine, jer sam još spavao u dečjem krevecu čija se jedna strana mogla dizati i spuštati na način koji je za mene bio isuviše komplikovan, a povučena nagore sastojala se od mreže čvrstih konaca, konopaca, zaštite da dete ne ispadne iz kreveta. Uobičajilo se da stojeći dočekam oca da dođe da me poljubi za laku noć, a ja da mu bacim na glavu mali jastuk. To se ponovilo nekoliko puta sve dok se jedne večeri nije setio da uđe sa razapetim kišobranom da bi zaštitio glavu od jastuka. Na to sam se ja bacio u ležeći položaj i počeo da plačem, jecam, urlam, zapomažem, jezivo je, i danas se sećam toga. I danas se stidim. Razočarao me! Otac me razočarao! Božanstvo me razočaralo, nije prihvatilo moju igru, moj način života.

Otac je, naravno, bacio kišobran, podigao me, ljubio, mazio, nudio da ponovo uđe i da bacam na njega šta god hoću, ali dugo, dugo nije uspeo da me umiri.

Zašto sam se tada sav pretvorio u taj krik? Oproštaj od detinjstva? Koješta, za to je bilo rano. Ne, to je bilo užasavanje pred životom. Zar sam mogao da naslutim šta me čeka u životu? Da li se slažete, profesore Frojde?

DRUGAČIJI OD DRUGIH

Imao sam osećanje da smo tata, mama i ja, pa, kad već mora, zajedno sa nama i moja dosadna mala sestra, nešto naročito. Jedinstveno! Bio sam uobraženo dete. Antipatično. Nisam toga nikad potpuno uspeo da se otresem.

Sve, a ako ne sve, svašta je u našem stanu bilo drugačije nego kod drugih – s tim da priznajem da se moje saznanje naravno tada prostiralo prvenstveno na jevrejske, građanske porodice. Nisam zapažao da smo mi odmetnuti od drugih, samoproglašeni, posebni, izabrani “narod Božiji”. Ne valja to biti, nisu svi Srbi danas svesni da nije zgodno biti “nebeski narod”, ne znam kako je na nebesima, ali na zemlji može skupo da košta.

U čije god stanove sam ulazio, roditelji su imali spavaće sobe sa klasičnim duplim krevetima, a ko zna zašto najčešće na uglačani parket položeno krzno belog medveda. U našem stanu nije bilo spavaće sobe za roditelje. Postojala je jedna soba koja se zvala “tatina soba”, u njoj ležište 2 sa 2 metra sa bezbroj jastuka.

Niko drugi nije u trpezariji imao električni frižider koji je bio obložen finim drvetom, istim kao kredenac pored njega. Frižidera je bivalo, ali belih u kuhinji. Niko drugi u kupatilu pored normalnog umivaonika nije imao i poseban, mali, okrugli zubarski, jer je moj otac smatrao da ne treba da perući zube pljujemo u zdelu iz koje umivamo i lice.

STRIPOVI I RELIGIJA



O problemima koje bismo danas nazivali verskim i nacionalnim sa drugarima sam raspravljao samo povodom muka sa veroučiteljima. Veronauka je bila važan, obavezan predmet, ali se držao odvojeno za pravoslavne, rimokatoličke, luteranske, kalvinističke i jevrejske učenike. Tako smo nehotice saznali i ko je od nas koje nacionalnosti, dotle nas to nije bilo zanimalo. Srbi i Rumuni su bili pravoslavni, Mađari katolici ili kalvinisti, Švabe – tako smo zvali naše Nemce, ničeg uvredljivog u tome nije bilo – katolici ili luteranci, Slovaci uglavnom luteranci, Jevreji naravno Jevreji, muslimana među nama tada nije bilo. Složili smo se da je najgori, to jest najstroži svakako bio pravoslavni pop. Naš rabin, relativno mlad, nije bio zainteresovan da nas gnjavi, nije se ni raspitivao da li se neko od nas pridržava strogih verskih propisa. Ja nisam tačno ni znao šta su propisi, nisam poznavao ni jevrejske praznike. Zapamtio sam jedino početak svake molitve: Boruh ata Adonaj Elauhenu, ali nisam znao niti me zanimalo šta to znači (Blagosloven neka si, Večni Bože naš, kralju svemira).

Zahvaljujući svojoj guvernanti, koja je tvrdila da je austrijska plemkinja Ilze fon Šluderman, ali bila je jugoslovenska državljanka iz sela Vitanje u Sloveniji, naučio sam da čitam i pišem na nemačkom i srpskom sa pet godina i bacio se na stripove i njihove junake sa kojima sam se identifikovao. Na prvom mestu bio je snagator Flaš Gordon, koji je uništavao sve neprijatne zloće, imao prijatelja, dobroćudnog, debelog crnca; na drugom je bio mađioničar Mandrak koji je mogao sve, prosto sve. Kao Flaš i Mandrak rešavao sam pred san na svom belom, modernom kauč-krevetu sve svoje životne probleme. Divio sam se i princu Valijantu, nisam znao da je i on izmišljena ličnost, da su vitezovi okruglog stola okupljeni oko kralja Artura plod mašte, dugo je moje shvatanje istorije Engleske srednjeg veka bilo potpuno pogrešno.

Nisam samo ja bio zaražen, i odrasli ljudi su čitali stripove, mlade žene počele su da se šišaju imitirajući frizuru lika iz stripa Beti Bup. U prvom razredu gimnazije 1939. imao sam nastavnicu srpskohrvatskog jezika i književnosti koju smo zbog njene frizure nazivali Beti Bup: “Veća glava nego trup, to je naša Beti Bup.” Pravo ime sam joj zaboravio. Profesora matematike zvali smo Dekster jer se tako zvao neki opasni detektiv iz stripa.

Što se legendi tiče, često i sada prizivam čarobnjaka Merlina iz priče o kralju Arturu i princu Valijantu. Mandrak – Merlin, bez čarobnjaka nema prave priče, najzgodniji su likovi kad se laže o istoriji.

Važnu ulogu u mom odrastanju su igrale bajke, Grima sam manje voleo, više Andersena, najviše Oskara Vajlda, a za moj razvoj bilo je logično da zahvaljujući njima kasnije upoznam Šekspira.

TAMNI OBLACI



Lažne priče o Jugoslaviji već su se namnožile i zatamnele istinu. Tek je neka decenijica prošla otkad je propala, a istina o njoj već je počela da pada u zaborav.

Godine 1940. su kao iz vedra neba doneti takozvani Koroščevi zakoni o Jevrejima i otac me je upoznao sa njima sa zaključkom da treba još bolje da učim. Nisam znao kako to da radim jer sam već imao sve petice i nisam video strašne oblake koji su nezaustavljivo dolazili sa zapada. Jeste, tada se negde već uveliko vodio rat, ali kod nas se naivno pevao bećarac “Alaj volem što smo neutralci!”.

Guvernanta me nije učila srpskim narodnim pesmama, nisam odrastao na guslama, umesto toga naučio sam i neke pesme, melodije, proklete bile, koje mi se još uvek nepozvane javljaju, ne mogu da ih potisnem, nehotice počnem da ih pevušim dok se ne trgnem; tada nisam znao da su nacističke. Moja guvernanta, gospođica Fon Šluderman, očigledno nije bila imuna na slatke nemačke reči koje su stizale iz Nemačke i Austrije, ali zašto moji roditelji nisu ništa primetili? Obradio sam njen lik u romanu “Guvernanta”.

Sa užasom konstatujem koliko hitlerovskih melodije ima u mom pamćenju, u mojoj svesti – a šta li je tek sa podsvešću! Da li je među njima bila i: “Die Fahnen hoch, die Reihen fest geschlossen”? Himnična pesma koja se u Hitlerovoj Nemačkoj i okupiranim zemljama svirala uvek posle stare nemačke himne sa početnim tekstom “Nemačka, Nemačka iznad svega!”. Pesmica “Am Brunnen vor dem Tore” i “Auf der Heide, Heide sitzt ein Mädelein – Bum, Bum! – und das heißt – Bum, Bum! – Erika!” – zapravo jednostavne pesmice o bunaru pred kapijom, odnosno da devojka sedi na pustari, ona se zove Erika, Bum, Bum! Ali pevali su ih vojnici okupatora. Dok sam učio te melodije, već se uveliko vodio rat.

Nismo dugo ostali “neutralci”. Šestog aprila preko mog rodnog grada zagrmeli su bombarderi. Nekoliko dana posle toga umarširala je kao prethodnica glavnina četa esesovaca koju je predvodila grupa naših Nemaca, roditelja mojih drugova sa kojima sam se igrao sa klikerima i delio sendviče u školi. Požurili su im u susret. Kraj idile koja je bila moje detinjstvo. Hapsili su, pa ubili moje roditelje. “Drugari” su okretali glave od onih koji su morali da nose žute trake ili zvezde.