Ako nas se sete – sete

Hajde, razmislimo malo: zašto bi se zloglasna Udba bavila baš vašim poštovanim licem, čitaoče najdraži? Da niste nešto zgrešili? Skrivate li Gorana Hadžića? Doturate li krišom koverte Ratku Mladiću? Imate li u dvorištu masovnu grobnicu? Perete li novce Darku Šariću? Radite li Borisu Tadiću o sedoj glavi? A da ne muvate dečju pornografiju s vašeg računara? Tuđim kreditnim karticama ne kupujete? Sa Firerom Davidovićem niste se njuškali? Isporuke kontrolisanih supstanci ne ugovarate? Batinašima ne dojavljujete u kom kafiću sedi Francuz? Ne šišate ovce SMS šemama? Dobrotvornim radom se ne bavite? Utakmice ne nameštate?

foto: tanjug

Ništa od toga, dakle. Mora biti da vas Udba prisluškuje i prati zato što ste „antiprotivni“; zato što povremeno vodite nepotrebne razgovore; zato što pričate protivdržavne viceve; ili barem zato što ste plemeniti, pošteni, nevini kao golubica, bogougodni, časni i za ovo društvo i civilizaciju nadasve važni. Mora biti da je zato. Zato vam telefonska linija šušti i škljoca i veza se kida; zato u službi ne napredujete; zato vas kolege mrze i olajavaju; itd.

Manimo se toga, ionako ne pomaže.

„BEZBEDNOST„: Bog je u svojoj premudrosti stvorio službe bezbednosti da – ako baš moraju – štite ustavni poredak i opštu bezbednost građana. Sporedne i neizbežne delatnosti naravno da su postale glavne: zaštita interesa vladajuće garniture, da ne kažemo režima, putem spletkarenja i uhođenja političkih protivnika, što se kasnije širi i na poslovnu sferu. Zašto se to događa? Zato što su – u normalnim okolnostima, a to su i najčešće okolnosti – ustavni poredak i bezbednost države ugroženi retko i još ređe zaista opasno. Svakoj je instituciji urođena težnja ka širenju, popunjavanju i rastu, kao što je poznato oduvek. Ko svoj budžet ne potroši, iduće godine biće mu manji. Tako je i sa Službama. Njima je, štaviše, lakše, jer rukuju apstrakcijama i jer su pokrivene tajnošću. Osim toga, gore opisane mistifikacije pomažu, jer podilaze sujeti političke klase: Služba ih čuva, jer ih ugrožavaju zli ljudi zato što su tako važni i veliki, sve sam borac protiv zla, organizovanog kriminala i za celovitost Srbije.

Kad je država osnivana, pod Milošem, na to se gledalo drugačije: u prvom aktu kojim je osnovana tadašnja rudimentarna državna bezbednost, Knjaz je prvog načelnika, Mihaila Teodorovića Germana, zadužio ovako: „Želeći bolji poredak u policiji beogradskoj zavesti, osobito pak znati tragove kojekakvih bezdelnika, koji važdu među otmena lica, ovo prenošenjem kojekakvih laži, ono podmetanjem paskvila potpaljuju, našli smo za dobro vas opredeliti da se upravljanju ovom strukom u Beogradu prihvatite… Da samim sobom svim mogućim sredstvima istražujete pravo mišljenje Beograđana i u istom obitavajućih stranaca o nama i našoj vladi…“ (citirano iz: Branko Bogdanović; Dvesta godina policije u Srbiji).

„Bezdelnike“, njihove laži i paškvile na stranu (njih je ionako drugom jednom naredbom dužila i obična policija), ovde je važno „pravo mišljenje“ Beograđana i stranaca o vlasti; naglasak je na „pravo“. Knjaz je, naravno, bio svestan opasnosti od laskavaca i njihove lakirovke, kao i važnosti autentične informacije o raspoloženju javnog mnjenja. Toga je bila svesna i originalna Udba (1946–1966) i tek je Brionski plenum CK SKJ (jula 1966) doneo „odluku da organi državne bezbednosti ubuduće ne izveštavaju o komentarima građana u vezi sa događajima u zemlji i svetu i ne koriste metode kojima se do takvih stavova dolazilo. Između ostalog, ovde je reč o tajnom anketiranju domaće javnosti koje su pripadnici Udbe vršili u vezi sa najznačajnijim odlukama državnih organa (nacionalizacija, odgovor na rezoluciju Informbiroa itd.)“ (iz: Ministarstvo i ministri policije u Srbiji; 1811–2001). Uzgred, istom vrstom tajnog anketiranja u Francuskoj se oduvek bavi organ MUP-a po imenu Opšta obaveštajna služba (R.G.; Renseignements genereaux).

Neko je, dakle, bio osetio potrebu da zna šta narod stvarno misli. Prirodno: ta neće valjda da veruju svojoj propagandi, štampi, masovnim mitinzima, glasanju uz ćoravu kutiju i izveštajima lokalnih komiteta Partije. Nažalost, taj se lepi običaj izgubio, inače ko zna šta bi bilo, ali to je druga i duža priča.

Iz inače sjajne knjige Tamare Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića, valja ovde izdvojiti dva fenomena koji bacaju svetlo na Udbu i njenu prirodu. General Jovo Kapičić – kakav je već – ukazao je na nešto što je inače promicalo u svim mogućim razmatranjima IB i Golog otoka. To može zvučati i kao izmicanje od odgovornosti, ali deluje nekako uverljivo. Ukratko, stari gospodin tvrdi da su Goli otok u stvari punili lokalni organi Udbe po svojim nahođenjima i kriterijumima (ako ne i propisanim kvotama, kao u staljinsko vreme u SSSR, dodaćemo pakosno, mada on to ne pominje). Tako je čistka bila spuštena na lokalni nivo, gde su se, veli Kapičić, događale zloupotrebe iz raznih razloga: zavist, ambicija, površnost, stari računi, pohlepa, strah koji je sistematski širen, podanički mentalitet (koji on Crnogorcima kroz celu knjigu gorko zamera). Administrativne mere kojima su ljudi slani na Goli otok nisu imale pravni lek ni priziv, niti ih je bilo koja instanca proveravala (nije da bi to bilo mnogo pomoglo…). Informbirovci iz vojske, međutim, zatvarani su po presudama vojnih sudova. Posle je ispalo da je Udba imala 30 odsto nevinih zatvorenika (prema Rankoviću) ili čak 50 odsto (prema nekim drugim autorima); „škarta“, rekao bi njihov veliki učitelj Lavrentije Pavlovič Berija. Mogla bi se iz tih kazivanja napraviti jedna lepa analiza straha, podaništva i arogancije; pa nije braću Čvoroviće izmislio Dušan Kovačević, niti Aleksu Žunića Branislav Nušić.

PUT U NEVLADIN SEKTOR: Drugi zanimljiv detalj koji saznajemo od Kapičića jesu rane finansijske mahinacije Udbe (one kasnije, hvala lepo, znamo, naročito one iz devedesetih). Počelo je od deviznih špekulacija u Berlinu, početkom pedesetih kad još nije bilo zida: zapadna marka valjala se za tri istočne. Posle se to proširilo do popriličnih razmera. Devize su nošene u torbama, pod zaštitom diplomatskog imuniteta, plasirane na razne načine, a zarada je bila vraćana u zemlju istim putem. Udbin šverc cigareta u Italiju, jednu od većih operacija, Kapičić ne pominje; možda nije bio njegov sektor – ili ga Tamara Nikčević nije pitala. Zašto su to radili? Zato što su bili tajna policija, odgovara general sa obezoružavajućom iskrenošću: trebalo im je za tajne operacije, za plaćanje saradničkih veza, za nabavku najsavremenije tehnike, za održavanje obaveštajnih mreža u punoj tajnosti. Pa neće valjda oni, udbaši, mač revolucije, da polažu račune nekim tamo mastiljarama iz Ministarstva finansija? Tako su se početkom pedesetih setili da bi mogli da naprave i atomsku bombu, pa su poslali jednog operativca sa 300.000 dolara u SAD da kupi Gajgerov brojač; rekao im je Pavle Savić da to treba za taj posao. Nisu znali pošto je to, a nisu smeli ni da pitaju – da neko ne posumnja. Posle je ispalo da to košta stotinak dolara, pa su pare obrnuli i udvostručili. Tako su polagani temelji budućih poslovnih imperija tipa „Genex“ itd.: Udba je krenula u spoljnu trgovinu, jer se u druge nije moglo verovati. Imperije su se osamostalile i otišle svojim putem. Završilo je švercom cigareta i trgovinom heroinom.

Sve to danas liči na burnu prošlost smelih avanturista: retko je ko od njih bio stariji od trideset godina! Ali, pustimo Jova Kapičića. Šta je od Udbe napravljeno posle 1987. znamo: nevladina organizacija u vlasništvu Slobodana Miloševića, ubice, šverceri heroina i cigareta. Milošević je čak imao nameru da sve službe bezbednosti ujedini u jednu jedinstvenu, nalik na Oznu (1944–1946); izgleda da je prvi korak bio razdvajanje MUP-a Srbije na dva „resora“ (Državnu i Javnu bezbednost). Jedan stari lisac iz Uprave bezbednosti JNA pričao je posle da je Jovica Stanišić pokušavao da ga ispipa šta o toj ideji misli: „Hoćete da pravite novu Oznu, a mi da budemo Treće odelenje?“, upitao je Jovicu, a ovaj mu je potvrdio. Čovek je pobesneo. Od tog Ministarstva državne bezbednosti odustalo se, srećom, na vreme; možda je neko Slobu podsetio da je to jedino Staljin imao, pred smrt.

Udba, dakle, postoji prvo i pre svega u našim glavama. Neka tamo objektivno postojeća BIA bavi se sada nečim sasvim drugim, a ne političkim vicevima i rusofilskim razgovorima. Tu stvar treba demistifikovati, ali to niko neće, niti bi voleo. Ljudi iz BIA od početka (2003. je pravi početak) govore da bi najviše voleli da im se firma u javnosti ne pominje, osim kad baš mora. Još kad bi uspeli i političare da odbiju od sebe – ako to žele, to jest; nije malo iskušenje držati političare u uverenju da im Služba može biti od koristi. Oni, političari, to ionako misle. Tu se treba setiti one priče iz čuvene reforme pravosuđa: još ne znamo jesu li ili nisu od BIA bili traženi lični podaci o izvesnim kandidatima…