Uoči parlamentarnih i lokalnih izbora 17. decembra, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na svom TikTok nalogu (@jasamaleksandar) upitao svoje pratioce: “Da li ste znali da je Lord Voldemort Srbin?” Voldemort je lik iz serijala o Hariju Poteru koji želi da osigura ogromnu moć i besmrtnost korišćenjem crne magije. Tu ulogu tumačio je glumac Rejf Fajns, koji je 2017. godine postao počasni državljanin Republike Srbije. Na snimku se, dalje, vidi se i kako je Aleksandar Vučić uručio pasoš i ličnu kartu Rejfu.
Odnedavno su “Srbi” i američki inženjer računarstva i suosnivač kompanije Epl (Apple) Stiv Voznijak i njegova supruga Dženet Hil. Naime, predsednik Srbije je u govoru posebno zahvalio Janku Tipsareviću koji je “učinio mnogo za Srbiju zamolivši Stiva Voznijaka da dođe u našu zemlju”, te da se možemo hvaliti “kako je kompjuterski genije Srbin koji će najveći deo života da živi u Americi, ali dolaziće neretko i u svoju Srbiju i mi smo ponosni na to i veoma srećni zbog toga”.
Stiv Voznijak je u svom obraćanju rekao kako su on i njegova supruga bili zainteresovani da upoznaju ovaj deo sveta, te da je Janko Tipsarević pomogao da se ugovori da ih pozovu i postanu stanovnici Srbije i dobiju pasoš: “Svojim prijateljima ću reći da sam Srbin koji živi u Americi, to želim da budem”.
MOŽE PASOŠ, ALI SAMO ZA POČASNE
Na drugoj strani, Srbi koji žive na teritoriji Kosova pasoš ne mogu da izvade u mestima gde žive već u Beogradu, a dodatni problem jeste što taj pasoš izdaje koordinaciona uprava, zbog čega, ukoliko žele da putuju u Šengen zonu, moraju da izvade vizu.
Sanja Sovrlić, novinarka N1 rođena i odrasla na Kosovu, kaže za “Vreme” da zahtev za izdavanje pasoša i potrebnih dokumenata, a kasnije i podizanje pasoša, Srbi sa Kosova obavljaju u Beogradu, u Ljermontovoj ulici gde postoji posebno odeljenje za lica sa Kosova i Metohije.
“To je negde slučaj od 2009. godine”, navodi Sanja Sovrlić.
Ono što je takođe problematično u vezi sa dobijanjem srpskog državljanstva kada se govori o licima koja su dobila azil u Republici Srbiji, prema rečima koordinatorke Programa Azil i migracije Beogradskog centra za ljudska prava Jelene Ilić, jeste taj što Zakon o državljanstvu Republike Srbije i dalje nije usklađen sa Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica; ona garantuje to pravo, a Republika Srbija je njen potpisnik.
Dodaje da često lica koja dugo borave u Srbiji i imaju stalno nastanjenje čekaju veoma dugo odgovor na njihov zahtev za državljanstvo i da se u tim slučajevima zakonski rokovi ne poštuju.
Petar Nikitin, ruski mirovni aktivista, ranije je za portal “Vremena” rekao kako poznaje Ruskinju koja je ispunila sve uslove za dobijanje državljanstva Srbije, ali da ga na kraju nije dobila zbog aktivizma. Dodao je i da to nije uticalo na njeno pravo boravka u Srbiji, te da ovo nema smisla – ukoliko neko zaista predstavlja opasnost po nacionalnu bezbednost, onda mu valjda ne bi trebalo dozvoliti da nastavi tu da živi kao i pre.
SRBIN PREKO NOĆI
Ali kako je neko ko ne živi i ne boravi u Srbiji dobio državljanstvo i po kom osnovu? U konkretnom slučaju – po kom osnovu su Voznijak i njegova supruga dobili srpski pasoš i tako preko noći postali “Srbi”?
Jelena Ilić objašnjava da je to sticanje državljanstva prijemom koje je definisano kroz nekoliko članova Zakona o državljanstvu Republike Srbije, te da je u ovom slučaju Voznijak stekao državljanstvo članom 19 tog zakona, gde piše da može biti primljen stranac čiji bi prijem u državljanstvo RS predstavljao interes ove zemlje.
Dalje kaže da o prijemu državljanstva iz ovog stava na predlog naležnog ministarstva odlučuje Vlada Srbije i dodaje da i bračni drug tog lica može takođe da dobije državljanstvo iako ne ispunjava prethodne uslove, kao što je, recimo, poseban interes za Srbiju.
Međutim, Jelena Ilić kaže da kada je u pitanju član 19 Zakona o državljanstvu RS, problematično je što se često pravi razlozi i motivacija koja stoji iza toga ne moraju objašnjavati, a takođe ni poreklo odluke. To se lako može tumačiti kao određena zloupotreba imajući u vidu da je ovo jedan od najliberalnijih i najjednostavnijih načina za sticanje državljanstva Srbije.
“Sklono je širokom tumačenju imajući u vidu da taj član nije jasno definisan, već je definisan tako da neko predstavlja interes za Srbiju. A to šta će tačno predstavljati interes ostaje proizvoljno da se tumači od slučaja do slučaja”, zaključuje Jelena Ilić.
Nije problematično kada se nekom dodeli pasoš na ovaj način. Međutim, Sanja Sovrlić navodi kako je ironija da neko sa lakoćom dobije pasoš koji mu ne treba, a neko ko živi na Kosovu može o tome samo da sanja. Dodaje da se Srbi sa Kosova ipak nadaju da će se situacija promeniti od sledeće godine.
ŠTA SE ZAPRAVO DOGAĐA SA PASOŠIMA SRBA KOJI ŽIVE NA KOSOVU
“Ja sam imala baš sreće te 2009. godine kada je inače Srbija dobila viznu liberalizaciju; živela sam u Leposaviću i u tom periodu sam izgubila vozačku dozvolu, te sam morala da odem po novu”, kaže Sovrlić. “U tom trenutku, znajući da sam lenja da idem po dokumenta, predala sam i zahtev za novi pasoš. Zatim sam otišla u Rašku da uzmem pasoš i vozačku dozvolu, a službenici su mi rekli kako je to ‘poslednja tura’ i da više neće izdavati pasoše u Raškoj, već u Beogradu.”
Dodaje da je nakon toga shvatila da na njenom pasošu i dalje piše Policijska uprava, a ne Koordinaciona uprava, te da će moći da putuje bez vize.
“Evropska komisija je uslovila Srbiju zbog činjenice da Kosovo nema viznu liberalizaciju da prekine sa izdavanjem takvih pasoša, što je Srbija i učinila 2009. godine”, ukazuje Sanja Sovrlić i dodaje da pasoš koji izdaje Republika Srbija svojim građanima sa Kosova izgleda identično kao pasoš nekoga iz Beograda, Kragujevca, Čačka, ali da taj pasoš nema istu vrednost kao ostali. Sve ovo dovodi do diskriminacije jer Srbi na Kosovu ne mogu da ostvare ista prava kao i Srbi koji žive u centraloj Srbiji. Novinarka ističe da je ovo suštiniski problem, te da je Srbija još te 2009. godine ispunila zahtev Evropske komisije i tako usvojila uredbu kojom se krše prava građana koji žive na Kosovu.
DOVIJANJE KAKO BI SE OSTVARILO GRAĐANSKO PRAVO
Građani pasoš dobijaju po osnovu prebivališta, pa ukoliko je neko iz Zubinog Potoka, Leposavića, Kosovske Mitrovice, Zvečana i drugih mesta sa Kosova, dobiće pasoš Koordinacione uprave. Zato često, prema rečima Sanje Sovrlić, ljudi pokušavaju da promene prebivalište i prijave se negde u centralnoj Srbiji kako bi dobili “normalan” srpski pasoš.
Međutim, i tu nastaju problemi. Naime, oni podležu mnogo većim kontrolama pa promena prebivališta nije jednostavna procedura kao što je, recimo, za nekoga iz Niša, Leskovca, Beograda i drugih gradova centralne Srbije. Sanja Sovrlić navodi da nekada za promenu prebivališta nije dovoljno ni posedovanje neke nekretnine ili odlazak na studije.
“Znam za dosta slučajeva da su bili odbijani zahtevi za prebivalište nekima koji stvarno žive u Beogradu, studiraju ili rade poslove koji ne podrazumevaju klasičan ugovor o radu”, zaključuje S. Sovrlić.
Same policiske provere su kontrola da li je ta osoba na adresi i to traje nekoliko meseci. Beleže da li su nekoga zatekli tu, da li je priložio sva dokumenta i nakon svih završenih provera, policijska uprava odlučuje da li će neko moći da promeni prebivalište ili ne.
“Ja sam imala sreću da sam dobila prebivalište zahvaljujući tome što sam imala ugovor o radu, ali inače mnogo ljudi to nije uspelo i jednostavno smatraju da ih njihova država diskriminiše”, podvlači Sanja Sovrlić.
I dok počasni stranci dobijaju pasoš na osnovu člana 19 Zakona o državljanstvu Republike Srbije, to jest mahom nepoznatog interesa za Srbiju, Srbi sa Kosova i izbeglice i stranci koji imaju svoje pravo na srpski pasoš ostaju skrajnuti do nekog boljeg sutra.
