72 časa radikalizacije

Posle odluke Prištine da ne odustane od politike menjanja tablica na severu Kosova i smene Nenada Đurića, policijskog starešine u sektoru sever Kosovske policijske službe (KPS), Srbi sa severa su odlučili da napuste sve institucije “privremenih organa u Prištini” i da na taj način izraze protest zbog “terora Aljbina Kurtija” – kako je beogradska štampa nazvala odluke Vlade u Prištini.

Tako su se završila tri dana “velike neizvesnosti i tenzija”. Počela su izveštajima o incidentima na administrativnoj liniji između Srbije i Kosova i aferom “Dron”, koja je od Miloša Vučevića načinila osobu poznatu širom Srbije.

Vojska, dronovi, MiG-ovi, borbena gotovost… To su građani slušali tokom cele nedelje u kojoj je kosovska vlada htela da počne primenu odluke o upozoravanju onih građana koji imaju automobilske tablice koje Priština više ne priznaje. Jedno naizgled malo pitanje postalo je ključno za održavanje mira u regionu i mogući dalji nastavak dijaloga Prištine i Beograda.

Tvrdoglavost predsednika Vlade Kosova Aljbina Kurtija i spremnost Srpske liste na severu Kosova da prati uputstva Beograda stvorili su ozbiljnu krizu. Sada će biti potrebno vreme da se razreši, što može da se oceni i kao mala pobeda Srbije. Naime, postavlja se pitanje zašto Priština nije kooperativna, a ne zbog čega Beograd ne ide ka “konačnom sporazumu”.

Dakle, Aleksandar Vučić je uspeo u svom naumu: političku krizu je preselio na Kosovo, uneo nesigurnost u tamošnji politički život, uzdrmao institucije i način na koji one funkcionišu. Snažnom kampanjom probao je da se “osveti” Kurtiju za prethodni susret u Briselu, kada je ovaj uspeo da uz pomoć stranih posrednika primora Vučića da se povuče i da pristane na kakav-takav dogovor o upotrebi tablica na Kosovu i u Srbiji.

Srbija je sada promenila pristup i radikalizovala odnose. No tek ostaje da se vidi ko će prvi morati da popusti i kakva će cena za to biti plaćena. Za razliku od nekih ranijih situacija, niko u Srbiji ne proglašava “pobedu” jer je jasno da se igra “na ivici noža”. Naprosto, srpski predstavnici su izašli iz institucija Kosova i trebaće vremena da se vrate – ako se uopšte budu vraćali. A još više će trebati vremena da se povrati nekakvo poverenje među onima koji bi trebalo zajedno da rade.

Kao što je rekao Marko Jakšić, doskora zaposlen u sudu u Mitrovici, u jednom pojavljivanju na TV Nova S: “Sada smo se vratili na period pre potpisivanja Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine.”

Taj sporazum u osnovi znači integraciju Srba u kosovske institucije – bez obzira što ih Beograd naziva privremenim, sada su osporene. Takođe, dijalog je opet zaglavljen i umesto da se ide dalje ka novom sporazumu o normalizaciji, moraće možda da se krene iz početka. A sve to pod uslovom da se ne desi nikakav incident na severu Kosova koji bi ceo proces mogao da potpuno poništi.

PASULJANSKE LIVADE I BERLIN

Čitava nedelja bila je posvećena dešavanjima na severu Kosova. I pre 1. novembra, kada je na snagu stupila odluka o vozilima sa tablicama koje Priština ne priznaje, dogodio se mini incidenta kada je Besnik Bisljimi, šef kosovskog pregovaračkog tima, vraćen sa puta u Beograd. Uporedo s tim stizale su vesti sa severa Kosova da su onim malobrojnim vlasnicima vozila koji su promenili tablice zapaljena vozila, kao neka vrsta opomene da se ne upuštaju u takve poduhvate.

Beograd je sve vreme insistirao na tome da Srbi sa severa Kosova neće da prihvate odluku o promeni tablica – maksimalno mogu da pristanu na neutralne tzv. KS tablice. Zato se moralo pokazati da gotovo niko nije poslušao poziv Kurtijeve vlade da preregistruju automobile.

U danu kada je krenula primena te odluke pojavile su se informacije o tome da se sa teritorije Kosova u centralnu Srbiju ubacuju dronovi s ciljem da prate šta rade srpske bezbednosne snage. Novi ministar Vučević dobio je svoje sledovanje pojavljivanja u jutarnjim i svim drugim programima na kontrolisanim TV stanicama, gde je objašnjavao ozbiljnost situacije i govorio o tome da Srbija “neće dozvoliti da se ponovi nova Oluja”. Saznalo se i da je “vrhovni komandant” Vučić naredio podizanje borbene gotovosti u garnizonima Vojske Srbije koja je tih dana bila učesnik velike vojne vežbe Manevri 2022.

Zbog te vežbe i zbog “ozbiljnosti situacije” Vučić je izbegao da putuje u Berlin gde je bio održan sastanak pod pokroviteljstvom nemačkog kancelara Olafa Šolca u okviru inicijative “Berlinski proces”. Započeta još 2014. pod tadašnjom kancelarkom Angelom Merkel, poslednjih godina je bila u drugom planu u odnosu na “Otvoreni Balkan”, inicijativu koju snažno podupire Vlada SAD.

Uglavnom, Vučić je otišao na manevre na Pasuljanske livade, a Ana Brnabić u Berlin i potpisala zajedno sa Kurtijem i drugim predsednicima vlada Zapadnog Balkana nove sporazume. Svakako, najvažniji je onaj koji omogućava Albancima sa Kosova da putuju svuda po regionu sa ličnim kartama.

foto: tanjug

No “situacija na severu Kosova” prekrila je u potpunosti skup u Berlinu. Javnost je takođe saznala da je tamo pominjano i da je takozvani nemačko-francuski predlog za rešavanje spora na Kosovu moguća osnova budućih dogovora. Sporazum koji je na čudan način procurio u javnost početkom septembra, kada su u regionalnoj poseti bili izaslanici nemačkog kancelara i francuskog predsednika i za koji je Vučić tvrdio da ga je video ali da ga nije uzeo u ruke, ispostaviće se kao platforma na kojoj treba zidati finalni dogovor Beograda i Prištine. To ujedno znači da se vreme skraćuje i da se traži brzo donošenje neke odluke.

Dok je Vučić poručivao da najviše voli da provodi vreme sa vojnicima na manevrima, Brnabićeva je prilično ljutito poručila da ne vidi čemu novi sporazumi kada Priština ne poštuje ni onaj stari, Briselski. Još kada je stigla Kurtijeva izjava iz Berlina u kojoj on ponavlja da neće biti nikakve Zajednice srpskih opština jer nema opština po nacionalnom ključu te da Srbija ne može da traži ono što sama nema na svojoj teritoriji, pritisnut je okidač da se nešto preduzme “na terenu”.

Stišnjen između pritisaka da se ide dalje, dogovari novi “papir” i činjenice da Priština odbija da formira ZSO prema Briselskom sporazumu iz 2013. godine, Vučić je zaigrao oštrije i povukao najjaču civilnu kartu: povlačenje Srba iz institucija, čime se temeljno potresa čitav pravni sistem Kosova kao države, pošto bez Srba u institucijama on ne može da funkcioniše.

PREMIJER PANKER

Krizna situacija za Kurtija nije ništa novo. Istorija njegovog političkog delovanja je insistiranje na nekoj vrsti institucionalnog i vaninstitucionalnog radikalizma. Dok je bio aktivista i u opoziciji, prevrtanje kamiona sa robom iz Srbije i bacanje suzavca u kosovskoj skupštini možda je nekom izgledalo pankerski. Međutim, mesto predsednika vlade ne dozvoljava ovakve performase, naročito ako vam mesto i mandat više zavise od “zapadnih partnera” nego od glasača na terenu.

Iako nije nosio pušku i ne može ni na koji način da bude doveden u vezu sa ratnim zločinima tokom sukoba na Kosovu 1998/99. godine, Kurti je u politici zadržao radikalan stav i tvrdoglavo insistirao na principima za koje sve teže pronalazi podršku čak i tamo gde je bio omiljen.

On je propustio više prilika da uspostavi komunikaciju sa srpskom zajednicom na Kosovu. Verovatno bi njegovo opravdanje išlo ka tome da Srbi ne žele da rade ništa bez dozvole Beograda, što nije netačno, ali je verovatno postojao način da sa njima nekako razgovara i na severu i na jugu.

On se obraćao na srpskom preko ekrana i uporno je ponavljao da Srbija treba da prizna Kosovo, plati ratnu odštetu i da se sudi svim srpskim zločincima. Čak i da je u potpunosti u pravu, došao je na vlast u godinama kada se pregovara sa Beogradom i nije uspeo da nametne ovaj svoj princip – priznajte nas, pa da vidimo kao nezavisne države šta možemo da radimo. Dok je on pokušavao da promeni koncept dijaloga, zapravo je radio za Beograd, čija je strategija – a o tome je Vučić posebno govorio u svom nedeljnom “obraćanju” – oduvek bila kupovina vremena. Tako da su sastanci na kojima se ništa nije dogodilo – Kurti je hteo da se vode “politički a ne tehnički razgovori” – išli u prilog Vučićevoj taktici: u redu, govorio bio on, mi smo uvek za dijalog, ali nema spremnosti druge strane.

Priština je verovala da sve ide dobro za nju jer Srbija ne uvodi sankcije Rusiji i pošto je dobila gotovo sve sadržano u Briselskim sporazumima: Srbi su bili integrisani, dobijen je pozivni broj, energetski sektor je inkorporiran u kosovski sistem… No, sada se vidi da je to bio taktički privid jer je jednim potezom sve to manje-više izbrisano.

POD KONTROLOM VESELINOVIĆA I RADOIČIĆA

foto: tara radovanović / tanjug

“Naše je sad samo da čekamo”, kaže u utorak Milovan Drecun, omiljeni Vučićev bezbednosni stručnjak za Kosovo i Metohiju, gostujući čitavog dana na TV stanicama. On objašnjava i da je ovim potezom Beograd poništio ideju rasprave o nemačko-francuskom planu – da sad prvo mora Zajednica srpskih opština, pa pregovori o povratku Srba, pa ćemo onda da vidimo šta dalje.

U međuvremenu, Vučić je otvorenije govorio o ZSO izjednačavajući je sa Republikom Srpskom. “Kome smeta Republika Srpska, hajde recite?”, pitao je zamišljenog sagovornika u “Hit-tvitu” u nedelju 6. novembra na kraju epizode “72 najteža sata u istoriji”. Vučić “pita” zapadni svet kako to da im smeta Republika Srpska kada su je sami stvorili Dejtonskim sporazumom.

To pitanje je retoričko, ali se na njega nadovezalo objašnjenje: ZSO treba da bude neka vrsta Republike Srpske, a ne “neka tamo” nevladina organizacija, kako je vidi Priština i kako je manje-više opisana u Briselskom sporazumu. Tamo ne piše da ZSO ima bilo kakve upravljačke funkcije osim što može da odlučuje u sferi obrazovanja i zdravstva, kao i u vezi sa programima lokalnog razvoja. Nigde nema naznaka da je to teritorijalno-autonomno-politička zajednica – ali, ko mari. Ideja je ionako da se kupuje vreme što je više moguće, i ovaj potez je pomogao Vučiću da dobije prostor za planiranje novih poteza.

On je sad jednim potezom pokazao zašto je uveo jednoumlje u srpsku zajednicu: da kada kaže “svi izlazite”, to tako i bude i da Priština nema mogućnost da izabere neke “druge Srbe” na mesta onih koji su istupili iz institucija. Pretvorio je srpsku zajednicu u instrument, u glinamol sa kojim radi i postupa onako kako veruje da je najbolje za njegove planove. Sve ono što ne može u Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj sada mu uspeva na Kosovu i traži za takvu politiku podršku i aplauze.

Ovde ga podržavaju njegovi i njegova koalicija, a posredno i deo opozicije. Svi su se okupili oko priče o potrebi da se zaštiti srpski narod (“ako nema našeg naroda, nema ni Kosova”), a niko ne govori kakav se dogovor nudi Albancima (osim starijeg predloga SSP-a).

Kurti je sada na prelomnoj tački: da ide na nove izbore na celom Kosovu, proba da organizuje izbore na severu Kosova ili da dovede neke ljude koji će zauzeti institucije koje su Srbi napustili. Ono što ne može da uradi jeste da instalira 500 policajaca Albanaca jer oni ne bi mogli ništa realno da rade, i zato Srbija traži od KFOR-a i NATO-a da preuzmu kontrolu bezbednosti na severu dok traje vakuum. Država koju Kurti veruje da vodi sada je pravno osakaćena, a on treba da pokaže od čega je napravljen – da li će ostati politički radikal ili će i on sesti za tablu u nešto promišljenijoj šahovsko-političkoj partiji.

Vučić je demonstrirao silu. Koliko može da traje ovaj šamar Evropskoj uniji uz dodvoravanje Americi sve u iščekivanju promena na političkom nebu SAD? Ovo jeste novost, ali je pitanje reakcija druge strane: Vučić je pre nekoliko godina pokušao da uz pomoć Soroš fonda podeli Kosovo, ali su Evropljani to zaustavili. Sada sve izgleda kao slična inicijativa uz veru da je dokazao Amerikancima da on nema ništa protiv Albanaca (podržava “Otvoreni Balkan”), ali da na Kosovu te zajednice treba razdvojiti.

Čini se da je Vučić dobio na vremenu i da je njegova taktika upalila. Sada će da čeka, kao što kaže Drecun. A možda posluša drugog znalca, Nebojšu Čovića: on ga takođe javno savetuje da odmah krene u formiranje paralelnih srpskih institucija. Polako, ima vremena, čekaće on da se svi izređaju sa “idejama” uz veru da će Zvonko Veselinović i Milan Radoičić držati stvari pod kontrolom. Pa koliko god da košta.