Borba za dušu Srbije

Od trenutka kada je prvi put pomenuta, poseta ministra spoljnjih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova predmet je brojnih nedoumica. I ništa se nije razrešilo kada je u ponedeljak ujutru potvrđeno da on neće doći u Beograd gde je, pored ostalog, nameravao da proslavi Dan Rusije u ruskoj ambasadi. Ipak, njegova najavljena pa otkazana poseta poslužila je kao politički lakmus papir za sve aktere u Srbiji, ali i van nje.

Propali dolazak u Srbiju ruskog ministra spoljnih poslova – jedne od nekoliko stotina osoba iz vrha ruske države koji se nalaze pod sankcijama Evropske unije i SAD – pokazao je slabosti srpske spoljne politike. A za nju Srđan Majstorović iz Centra za evropske politike kaže u gostovanju na TV Nova da je zapravo ni nema.

Jedna od karakteristika nezavisnih država jeste da samostalno vodi spoljnu politiku. Mada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvali i junači izjavama o unikatnoj poziciji zemlje, slučaj sa Lavrovim je pokazao kako je domet te “samostalnosti” onoliki kolika je Srbija i završava se na njenim granicama i administrativnim linijama.

Da bi se ova frustracija izazvana odlaganjem neminovnih odluka (vidi tekst “U raljama odugovlačenja”), koje bi morale da idu ka tome da Srbije ujednači svoju spoljnu politiku sa EU, sa Lavrova se skočilo na Ohrid da se jača inicijativa Otvoreni Balkan, inače proizvod američke spoljne politike. I to pre nego što će biti dočekan u Beogradu savezni kancelar Nemačke Olaf Šolc, koji će da proveri šta je sa njihovom inicijativom kodno nazvanom Berlinski proces.

Tako se ove nedelje Beograd našao između tri velika igrača –Rusije, Nemačke i SAD. Sve imaju svoje interese, svoje strategije i svoje ideje o tome gde bi Srbija trebalo da bude i kako bi trebalo da se ponaša.

Ni u Srbiji se nije ćutalo: od političkih stranaka do političkih analitičara , svako je dao je neku ocenu “Slučaja Lavrov”, ali i nekako preskočio značaj Otvorenog Balkana i Berlinskog procesa. Oba ova koncepta opstanka Zapadnog Balkana pod okriljem Zapada predstavljaju kapiju tvrđave zvane Evropska unija.

HANIBAL ILI OTPADNIK

Od Lavrova pred vratima do Lavrova kao osobe kojoj je zabranjen ulazak. Mada je glasno najavljen i mnogo analiziran, dolazak ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova nije se desio. Iako, što je veoma zanimljivo, niko iz Vlade Srbije niti Vučić lično, nisu ni najavljivali da on dolazi. Zato se čini da je samopozivanje Lavrova ili, formalno, njegova želja da bude na proslavi Dana Rusije baš u ruskoj ambasadi u Beogradu, napravilo mnogo glavobolje režimu u Beogradu.

Kako je objasnio nekadašnji ambasador u Londonu i Berlinu Ognjen Pribićević u gostovanju na TV N1, nije moguće odbiti kada se najavi predstavnik jedne tako velike i važne države. Dakle, može se zamisliti da se Lavrov sam pozvao, te da je odredio datume i da je tad krenula operacija. Međutim, dogodilo se ono što je moglo da se pretpostavi: kako je on osoba pod sankcijama, a ruskim avionima zabranjeno da lete u ovoj zoni u okruženju Srbije, on jednostavno nije mogao da dođe u Beograd.

Razume se, to je i Lavrov znao, kao i ljudi oko njega, pa je pitanje – zašto su na toj “poseti” insistirali?

Brojni analitičari veruju da je ta poseta trebalo da bude izazov za Srbiju, odnosno – da se vidi kako će da reaguje. A Srbija nije reagovala, prepustila se događajima: u Vranju je prošle nedelje Vučić nervozno govorio da se stvari komplikuju, a potom i da bi bila ogromna šteta za Srbiju da je nemački kancelar preskoči u svojoj prvoj balkanskoj turneji. Ipak, za vikend, premijerka Ana Brnabić je rekla da se Vučić bavi logistikom dolaska Sergeja Lavrova.

Šta god da je bilo u pitanju, čini se da su se svi igrali politike – i oni u Moskvi i ovi u Beogradu. To jest, pravili su “predstavu za narod”, a da se znalo da od tog dolaska nema ništa iz razloga koji su potom obelodanjeni.

“Neputinovska opozicija” reagovala je na najavu dolaska Lavrova označavajući je kao pogrešnu. Zbog takvog stava, Natan Albahari iz Pokreta slobodnih građana dobio je opasne pretnje.

“Putinovska opozicija” je reagovala suprotno. Mnogo je očekivala od te posete Lavrova i kada se nije dogodila, zatražila je da se zabrani dolazak nemačkom kancelaru Šolcu. To bi valjda trebalo da bude odmazda zbog blamiranja sa ruskim ministrom spoljnih poslova.

Predsednik Izvršnog odbora Dveri Borko Puškić izjavio je da taj pokret predlaže otkazivanje posete nemačkog kancelara Olafa Šolca, ocenjujući da bi bilo koja druga reakcija, poput upućivanja protesne note zemljama koje su šefu ruske diplomatije Sergeju Lavrovu zabranile prelet do Srbije, bila simboličkog značaja. “Pokret Dveri apsolutno stoji iza stanovišta ambasadora Rusije Aleksandra Bocan-Harčenka da u Srbiji raste shvatanje da je neophodno aktivnije se odupreti pritiscima Zapada kako u ekonomskom tako i u političkom smislu”, rekao je Puškić u pisanoj izjavi.

Pozvali su “sve društvene delatnike sa patrijarhom na čelu i našom Svetom Crkvom” da učestvuju u formiranju širokog nacionalnog dogovora kojim će, kako su naveli, biti definisani glavni strateški nacionalni interesi.

Srpska koalicija NADA, koju čini Novi DSS i POKS Vojislava Mihailovića, smatra siledžijskom odluku EU i NATO, koje su sprovele Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora da ne dozvole ministru spoljnih poslova Rusije Sergeju Lavrovu da preleti avionom njihov vazdušni prostor.

NIJE NI ON ĆUTAO

Vučić je dao svoje tumačenje na tradicionalni način: došao je u Dnevnik RTS-a u pola osam uveče i pričao pola sata. Na žalost svih koji su to njegovo obraćanje gledali u celosti, a koje je zapravo uzurpacija medijskog prostora javnog servisa, nije rekao ništa novo. Delovao je unezvereno, zbunjeno i ponavljao je naučene rečenice koje će njegov PR tim sutradan da koristi kao novi spot objavljen na Instagramu. A onda će “mediji” njegovu objavu sa Instagrama drugog dana da emituju kao vest.

Uglavnom, kada se sažme polusatna ispovest, izbace parole, patetika, loš jezik, uvrede (“nećemo da budemo deo čopora”), ostane vrlo malo prave politike i poruka koja bi mogla da nagovesti kuda ide Srbija.

Cirkus oko Lavrova dodatno je u Srbiji pojačavao ambasador Bocan-Harčenko. U danu kada je otkazana poseta, on je u intervjuu “Izvestiji” rekao kako Srbija treba da bude oprezna: “Ekonomija Srbije je veoma vezana u pozitivnom smislu sa Rusijom. Svako razume da bi antiruske sankcije dovele do značajne štete za ekonomiju i socijalnu sferu”.

Navodeći razloge zbog kojih smatra da Beograd neće uvesti sankcije Rusiji, ambasador je naveo zvaničan stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića, utisak iz ličnih kontakata sa njim i mišljenje apsolutno velike većine građana Srbije. Ovo oko ekonomije je razumljivo, dok ovo iz socijalne sfere nije jasno i trebalo bi proveriti šta se pod tim podrazumeva.

Zanimljivo je da ruski predstavnici poput Lavrova ili Bocan-Harčenka nikada ne govore o ruskoj kulturi, dok predsednik Srbije stalno koristi priliku da pomene Dostojevskog i Čajkovskog. Naglašava da ih u Srbiji nikada niko neće zabraniti, kao da je to neko uopšte tražio.

OHRID, BALKAN, PROCES

Buka oko Lavrova brzo će pasti u zaborav. Lideri regiona bili su sredinom nedelje u Ohridu gde se održala nova sesija inicijative Otvoreni Balkan pod pokroviteljstvom SAD. Predsednik Srbije, premijeri Albanije i Severne Makedonije potpisali su ranije pripremljene sporazume, jela se čuvena ohridska pastrmka, a možda je Vučić obišao i Titovu vilu u tom gradu.

Politički važnije od tih potpisa bilo je prisustvo predsednika Vlade Crne Gore Dritana Abazovića i predsedavajućeg Saveta ministara BIH Zorana Tegeltije. Manje-više, ostalo je da se preumi Aljbin Kurti u Prištini i da se svih šest “partnera” sa Zapadnog Balkana nađu na istom poslu. Primenjuje se taktika da je bolje držati ih zauzete nečim važnim nego da se prepucavaju okolo i ratuju.

Odmah nakon toga, krajem ove nedelje u posetu Zapadnom Balkanu stiže Šolc i videće se šta su njegova ponuda i poruka. Verovatno ima važnija posla u životu od putovanja po Balkanu pa bi se iz toga moglo da zaključi kako bi njegov brzi obilazak morao da donese neki rezultat. Nemačka je sponzor tzv. Berlinskog procesa koji je stariji od Otvorenog Balkana, ali koji se davno negde zakočio i nema neke vidljive rezultate.

Kada se protekla nedelja okonča, ostaće zaključak da je Srbija još jednom mogla da razume gde joj je mesto i ko je “glavni” u ovom regionu. Rusija je nemoćna, njen ministar ne može nikuda da putuje, sasvim je moguće da slična situacija bude i sa ruskim gasom bez obzira na najavljeni superdogovor sa Gazpromom. Možda je lako dogovoriti se o kupovini gasa, ali ga nije lako dopremiti u Srbiju.

S druge strane, postupci Aleksandra Vučića već se ocenjuju kao “niz malih koraka” u određenom pravcu. To bi valjda trebalo da znači da kada sankcije Rusiji bude uvedene, više ih niko neće primetiti, kao ni znatno približavanje Evropskoj uniji. Onaj deo proevropske javnosti koji ponekad veruje u takvu politiku. Nažalost, dosadašnja desetogodišnja uprava naprednjaka teško može delima da potvrdi takva nadanja.