Nezavisno mišljenje, na polzu građana

Robert Sepifoto:privatna

Da zahtevi za slobodan pristup informacijama od javnog značaja mogu da predstavljaju neugodnost za organe javne vlasti, odavno je opštepoznata stvar. Iznenađenje je, ipak, to što je jedan običan zahtev bacio sasvim novo svetlo na rad Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Običan, jer su zahtevom od tužilaštva samo tražene informacije i kopije dokumenata na osnovu kojih se može videti koje radnje je preduzelo i koje dokumente i izjave je prikupilo pre nego što je došlo do zaključka “da nema osnova za postupanje javnog tužilaštva po podnetoj inicijativi i osnova za podnošenje tužbe u parničnom postupku”. Inicijativa koju pominje tužilaštvo jeste Inicijativa za utvrđivanje ništavosti ugovora o zajedničkoj izgradnji zgrade železničke stanice “Beograd centar”, parkinga i zajedničkih komercijalnih sadržaja, daleko poznatije kao železnička stanica “Prokop”.

Teško je odlučiti šta izaziva više zebnje u rešenju koje je povodom opisanog zahteva, s proleća prošle godine, donelo pomenuto tužilaštvo. Da li to što tužilaštvo ne zna tačan naziv propisa koji bi trebalo da je njihova “sveta knjiga”, već ga pogrešno označava kao Zakon umesto Zakonik o krivičnom postupku? Ili to što ga, uprkos tome, oseća dovoljno bliskim i poznatim da ne nalazi za shodno da građanima navede ili precizira, umesto uopštenog pozivanja na njegove neimenovane odredbe, koji član je primenilo u konkretnom slučaju? Ili je to ipak činjenica da sa namerom ne pravi razliku između inicijativa, molbi, pritužbi, predloga i drugih podnesaka državnih organa, pravnih lica i građana, koji se zavode u evidenciju tzv. “KTR” upisnika od krivičnih prijava koje se evidentiraju u tzv. “KT” upisniku?

Ukoliko bi takvo postupanje postalo uobičajena praksa u radu tužilaštva, eventualne štetne posledice mogle bi podjednako da “pogode” kako lica kojima se tužilaštvo “bavi”, tako i one koji sa tužilaštvom na tom poslu sarađuju. Kada je reč o javnosti i onima koji se “bave” javnošću rada tužilaštva, malo je nedostajalo da štetne posledice nastupe odmah. A gore opisani propusti tužilaštva bili bi, rečnikom krivičnog prava rečeno, samo pripremne radnje. Njihov smisao bio je da pruže opravdanje i daju legalitet pokušaju tužilaštva da pravo javnosti da zna, koje pripada svima, selektivno ograniči i svede na pravo nekih da saznaju, na način i pod uslovima koje određuje tužilaštvo.

INTERESOVANJE JAVNOSTI I LIČNO INTERESOVANJE: Tužilaštvo je pomenuti zahtev odbilo sa obrazloženjem da informacija koju je tražilac zahtevao svakako “nije predmet interesovanja javnosti već predmet njegovog ličnog interesovanja, zbog čega se ne može smatrati informacijom od javnog značaja”. Razrađujući dalje svoju tezu, tužilaštvo je ukazalo da “tražilac informacije može, kao podnosilac krivične prijave (?!), da, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, izvrši uvid u spise konkretnog predmeta, ali da to svoje pravo do dana odbijanja zahteva nije iskoristio”.

Za sada, prepreku daljem kršenju prava na javnost informacija postavio je Poverenik za informacije od javnog značaja svojom odlukom po žalbi. Zahvaljujući tužilaštvu, Poverenik je dobio i iskoristio priliku da razmotri probleme sa kojima se građani suočavaju prilikom ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i u krivičnom postupku. Sa tog stanovišta posmatrano, rešenje Poverenika može se smatrati veoma značajnim iako suštinski ne predstavlja iznenađenje niti novinu. Ono je samo potvrdilo nešto što je i do sada trebalo da bude nesporno u radu tužilaštva.

Javni tužioci su dužni da preduzimaju krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Ta dužnost izvire iz činjenice da se krivično gonjenje preduzima u javnom interesu. U tome je izričit i Poverenik za informacije od javnog značaja, prema kome “informacije kojima raspolaže Tužilaštvo, koje su nastale u radu ili u vezi sa radom Tužilaštva, jesu informacije od javnog značaja za koje javnost ima pravo da zna”.

ŠTA JESTE, A ŠTA NIJE INFORMACIJA OD JAVNOG ZNAČAJA: Navedena razlika u gledištima dva državna organa, jednog samostalnog u gonjenju učinilaca kažnjivih dela i drugog samostalnog i nezavisnog u zaštiti ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, o tome šta jeste, a šta nije informacija od javnog značaja, nije samo razlika u pogledu pravne prirode neke informacije. Na osnovu i nakon nje nastaju i druge, takođe veoma značajne razlike.

Prva se tiče procedure, tačnije postupka za njeno ostvarivanje. Pre svega, Zakonik o krivičnom postupku ne “bavi” se podnosiocem krivične prijave kao takvim, već podnošenjem krivične prijave i, tim povodom, učesnicima u postupku koji je mogu podneti. Preciznije, ukoliko nije reč o oštećenom ili policiji, navedeni Zakonik ne propisuje posebna prava nekog neodređenog podnosioca krivične prijave. Nasuprot tome, on nekoliko svojih članova posvećuje uopštenom pravu na “razmatranje spisa”. Saglasno njima, svako ima pravo na razmatranje spisa, kao što svako ima pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Međutim, razlika postoji u pogledu sadržine, tj. “kakvoće” prava. U krivičnom postupku svako “može razmatrati, kopirati ili snimati pojedine spise, osim onih koji imaju oznaku stepena tajnosti”. Nasuprot tome, svako “ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način”.

Druga, ništa manje važna razlika, tiče se tereta dokazivanja. Spisi koji se u krivičnom postupku mogu razmatrati, kopirati ili snimati ne smeju imati oznaku tajnosti. Teret dokazivanja da je imaju leži na sudu i organima koji su ovlašćeni da ih kao takve označe. Međutim, nepostojanje oznake tajnosti ne znači automatski i ostvarivanje tih prava. Naprotiv, “dozvolu za razmatranje spisa u toku postupka daje javni tužilac odnosno sud, a nakon završetka postupka predsednik suda ili službeno lice koje on odredi”. I kao da to nije dovoljno samo po sebi, već je ograničenje učinjeno na način za koji se smatra da nosi koruptivni rizik.

Formulacija “daje javni tužilac, odnosno sud” predstavlja možda najbolji primer onoga što Metodologija za procenu rizika od korupcije u propisima definiše kao faktor rizika – preklapanje nadležnosti. Preklapanje nadležnosti stvara sukob nadležnosti između organa javne vlasti kojima su data identična ovlašćenja, odnosno kada je donošenje određenih odluka povereno nekolicini organa javne vlasti. S druge strane, pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja ostvaruje se podnošenjem pismenog zahteva organu vlasti. Iako zahtev mora da sadrži naziv organa vlasti, ime, prezime, odnosno naziv i adresu tražioca, kao i što precizniji opis informacije koja se traži, tražilac informacije ne mora navesti razloge za zahtev. Razlog leži u činjenici da se “interes javnosti da zna pretpostavlja u pogledu svih informacija kojima organ javne vlasti raspolaže, osim ako organ vlasti ne dokaže suprotno”.

Pretpostavljeni interes javnosti da zna tužilaštvo je moglo da ospori, ali u ovom slučaju to nije učinilo. Umesto toga, ono je pokušalo da interes javnosti da zna “zameni” pravom uvida, tj. razmatranja spisa predmeta. Zahvaljujući nedvosmislenom stavu Poverenika da “podnošenjem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja (…) tražilac informacije nastupa kao reprezent javnosti generalno…”, to se pokazalo kao nepodoban pokušaj. Kao jedina posledica ostaje ukor Poverenika da je tužilaštvo “pogrešilo kada je navelo da je u predmetu, u vezi sa kojim su tražene informacije, tražilac informacije i podnosilac krivične prijave, te da je mogao da izvrši uvid u spise predmeta (…) a da nije imalo u vidu da je predmetni zahtev žalilac podneo radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja (…) koje pripada svakom pod jednakim uslovima, pa i žaliocu, bez obzira da li je podnosilac krivične prijave”.