foto: pxfuel.com
Igre na sreću nisu komplikovane. Mnogo su jednostavnije od jednačine sa jednom nepoznatom i zahtevaju znatno manje koncentracije nego jedan čas matematike. Nekoliko minuta je dovoljno da maloletni igrač savlada osnovna pravila ruleta ili slot aparata. Onda je za dobitak neophodan samo – ulog. Za ulog je dovoljan džeparac
Novi Sad je Evropska prestonica kulture. Grad sa tri pozorišta, osam kulturnih stanica i više od 130 kladionica. Kockarnice i kladionice su na svakom koraku i deluje da iz dana u dan niču nove. U baštama kladionica, gde se služi jeftino piće, neretko sede i maloletnici. Oni će se ponekad, trošeći džeparac, naći i ispred ruleta ili slot aparata.
Prema podacima do kojih je došao VOICE preko Agencije za privredne registre, u samom gradu Novom Sadu, bez prigradskih naselja, registrovana je ukupno sto trideset jedna kladionica.
MEĐU “ŠAMPIONIMA” EVROPE
Ova “kockarnička” ekspanzija nije prisutna samo u Novom Sadu, kladionice niču u svim gradovima i selima širom Srbije. I ne bi nicale da ne rade dobro. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2008. godine, Srbija je na drugom mestu u Evropi po broju kockarnica po glavi stanovnika. Takođe, prema njihovim podacima, u Srbiji je oko 300 hiljada ljudi zavisno od kocke, od čega najveći deo mladih od 18 do 25 godina.
“Te 2008. godine ispred Srbije je bila jedina Bosna i Hercegovina, ali po svemu sudeći, Srbija sada zauzima prvo mesto”, kaže za VOICE Jelena Manojlović iz SOS centra za lečenje i prevenciju patološkog kockanja.
I onda se nameće sasvim logično pitanje – zbog čega toliko kladionica u jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu? “U zemlji u kojoj postoji problem siromaštva kao što postoji kod nas, mnogi su podložni kockanju”, odgovaraju psiholozi za VOICE.
Drugi najveći grad te siromašne zemlje je Novi Sad. Prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva iz 2011. godine, u samom Novom Sadu živi 222.000 stanovnika. Odnosno, na svakih 1700 stanovnika u gradu se nalazi po jedna kladionica.
ZAKON I REALNOST
Kako se broj kladionica u zemlji povećavao, menjala se i zakonska regulativa. Pre dve godine donet je novi Zakon o igrama na sreću koji, između ostalog, dodatno štiti maloletnike od negativnih uticaja klađenja. Tako se u Zakonu navodi da udaljenost između obrazovnih institucija (osnovnih i srednjih škola) i kladionica i kockarnica ne može biti manja od 200 metara. I deluje da zakon štiti učenika. Na velikom odmoru će otići do pekare, a kladionica mu neće biti ni u vidokrugu.
Situacija na terenu je nešto drugačija. Na svakih 110 srednjoškolaca, u Novom Sadu “dođe” po jedna kladionica.
“Ima dosta mojih vršnjaka koji posećuju kladionice, pre, posle i tokom odmora”. Ovo u razgovoru za VOICE kaže Marko (ime i prezime poznato redakciji), učenik četvrtog razreda Srednje mašinske škole u Novom Sadu. I sam je, kako navodi, ulazio u kladionicu, ali je mahom bio izbačen “jer izgleda kao dete”. “Nikad nisam išao sam, uvek sa društvom, ali mene to i nije nešto privlačilo”, priča on.
Njegova škola nalazi se u Bulevaru kralja Petra I. Deluje da je vazduh “čist” 200 metara oko škole, kako to propisuje zakon. Ipak, đak ne živi 200 metara od škole.
“Naši učenici su uglavnom putnici. Dok dođu od autobuske stanice ili bilo kog stajališta do škole, sigurna sam da imaju priliku da vide kladionice”, kaže u razgovoru za VOICE jedna profesorka iz Srednje mašinske škole, koja je želela da ostane anonimna.
I profesorka je u pravu. U krugu od 500 metara od Srednje mašinske škole nalazi se čak deset kladionica. “Ko nije na času dobije neopravdani. Ali šta će oni raditi pre i posle nastave, to je uvek znak pitanja. Ko garantuje da učenici posle škole neće otići u kladionicu?”, pita se profesorka.
Na to pitanje već je odgovorio učenik Marko. Njegovi vršnjaci zbog toga imaju velikih problema. “Ima par pojedinaca iz škole koji baš ozbiljno shvataju kladionice. Igraju uglavnom slot mašine ili rulet. Znam da je par njih bilo u ozbiljnim dugovima zbog kocke”, navodi Marko.
Srednja mašinska nije izolovan slučaj. Sedamnaestogodišnji Aleksandar, koji pohađa jednu novosadsku gimnaziju, ima slična iskustva kao Marko. Ipak, kako kaže, njegovi vršnjaci iz škole nisu toliko “redovni” u kladionici koliko je redovna “ekipa iz kraja”.
“Većina koja ide u kladionice zapravo i ima više od 18 godina, ali idu i mlađi. Oni ne mogu uvek da uđu pa se ‘snalaze’ – fejk lične ili uđu sa starijom osobom”, navodi Aleksandar u razgovoru za VOICE. I to je, kako kaže, postala rutina. “Svakodnevno idu u kladžu ili kazina”, naglašava on.
Šta će igrati u kladionici, dodaje, zavisi od toga koliko imaju novca, a od toga koliko novca izgube zavisi i da li će se pojedini zadužiti kod “kamatara”. “Najpopularniji su tiketi i slot mašine. Kad imaju para idu na rulet, a kad imaju manje para – tiketi, slot ili laki siks. Problemi nastaju kada izgube, pa se zaduže kod kamatara”, priča Aleksandar.
SREDNJOŠKOLCI NA UDARU
Poput ruleta, od aparata do tiketa, ubrzo se promeni i svakodnevnica jednog srednjoškolca. Kockanje više nije zanimacija na velikom odmoru. “Broj mladih koji su zavisni od kocke raste iz godine u godinu. Kada sam počinjala da radim pre 15 godina, starosna struktura mojih klijenata je bila od 35 do 45 godina. Sada svi moji klijenti imaju manje od 30 godina. Najviše njih je starosti od 17 do 25 godina”, kaže Jelena Manojlović iz SOS centra.
Zakon je izričit – maloletnicima je zabranjen ulazak u kladionicu. Ipak, cilj opravdava sredstvo. “Ukoliko ne uspe da uđe u objekat, maloletnik će sačekati nekog starijeg ispred kladionice, daće mu novac i papirić na kojem piše kakav tiket da odigra za njega. Tako se počinje”, objašnjava Manojlović.
Istraživanje o kockanju mladih u Srbiji koje je Manojlović radila 2019. godine, potvrđuje tvrdnje Marka i Aleksandra. Učesnici tog istraživanja bili su srednjoškolci starosti od 15 do 18 godina. Od 2386 učesnika istraživanja, na pitanje “da li ste od 12. do 16. godine odigrali tiket, aparat ili rulet”, čak 1400 odgovorilo je “da”. Odnosno, više od 58 odsto srednjoškolaca prvi susret sa kladionicom imalo je pre 16. godine. Izjasnilo se i 350 đaka jedne novosadske gimnazije. Čak 61 odsto njih igralo je igre na sreću do 16. godine.
Kako bismo proverili u koliko slučajeva je inspekcija zabeležila prisustvo maloletnika u novosadskim kladionicama tokom 2021. godine, VOICE je kontaktirao Upravu za igre na sreću pri Ministarstvu finansija. Odgovor – nijednom.
“Uprava za igre na sreću u saradnji sa Policijskom upravom Novi Sad je tokom 2021. godine sprovodila postupak vanrednog terenskog inspekcijskog nadzora na području Grada Novog Sada, ali i nekoliko opština koje pokriva nadležnost ove policijske uprave u više objekata ne registrovanih priređivača igara na sreću. Ovlašćena lica Uprave za igre na sreću tokom inspekcijskog nadzora u prostorijama u kojima je sprovedena kontrola nisu zabeležila slučajeve prisustva maloletnih lica kao igrača”, navodi se u odgovoru koji je Uprava za igre na sreću dostavila VOICE-u.
PRVI DOBITAK
Igre na sreću nisu komplikovane. Mnogo su jednostavnije od jednačine sa jednom nepoznatom i zahtevaju znatno manje koncentracije nego jedan čas matematike. Nekoliko minuta je dovoljno da maloletni igrač savlada osnovna pravila ruleta ili slot aparata. Onda je za dobitak neophodan samo – ulog. Za ulog je dovoljan džeparac. Za onoga ko prvi put ulazi u kazino i stavlja novac u aparat, možda je gubitak i najbolja opcija. Prvi problem je prvi dobitak.
“Problem nastaje kada maloletnik dobije prvi dobitak. Oni su nekada sitni a nekada u visini plata njihovih roditelja, možda i veći. Ovi dobici su svakako nešto što potkrepljuje nastavak ovog ponašanja”, kaže u razgovoru za VOICE psihološkinja Isidora Morokvašić, koja u svojoj praksi radi i sa zavisnicima od kocke.
I sve se vrti oko novca. On je posebno važan u adolescentskom dobu. Postao je trend. O ovom trendu se peva, pesme su u vrhu slušanosti na internet platformama i deo su standardnog repertoara u noćnim klubovima. Kako je “Blic” pisao početkom aprila ove godine, za noćni život u novosadskim klubovima potrebno je izdvojiti i do 30.000 dinara. Tako je jedan srednjoškolac za ovaj mediji izjavio da neki njegovi vršnjaci rade honorarne poslove mimo škole, samo da bi zaradili za izlazak.
Ipak, u kladionici se za jedan sat može zaraditi mnogo više nego za jednu nedelju honorarnog posla. Jedan od razloga zbog kojih adolescenti posežu za kladionicama upravo je potencijalni način da uvećaju džeparac, objašnjava Morokvašić.
“Na kraju dana, zamislite adolescenta od 15 godina koji dolazi iz ekonomski, na primer, srednjeg staleža, koji ima na raspolaganju uvek dovoljno, ali tačno koliko mu treba, koji ponekad sluša kako se roditelji svađaju zbog novca i koliko mu se promeni život na kratko ako podigne u kazinu 70.000 dinara? Neki će prijaviti dobitak porodici i nažalost, ali ipak potpuno razumljivo, videti možda i sreću na licima roditelja – šta mislite, da li će to potkrepiti kockanje? Neki neće prijaviti porodici i zamislite status među njegovim vršnjacima sa tih 70.000 dinara”, objašnjava Morokvašić.
Većina klijenata sa kojima je Morokvašić radila, bez obzira da li sada imaju 20 ili 40 godina, počela je da se kocka u adolescentskom periodu. No, kada joj se jave klijenti koji imaju 17 ili 18 godina, jave se pod uticajem roditelja, dok iza sebe već imaju ozbiljne probleme.
PRVO ZADUŽIVANJE I PUT KA LEČENJU
U kladionici je piće jeftinije nego u drugim lokalima. Igre ne sreću nisu obavezne kako bi osoba ostala u kladionici i, recimo, gledala utakmicu. Kafa 120 dinara, pivo 150, toliko i sok, mnogo ekrana i navijačka atmosfera. Tako se u kladionici 2015. godine našao i jedan trinaestogodišnjak čija je priča dobila sasvim drugi, “iznudnički” tok, o čemu je pisao VOICE.
“Početkom 2015. godine, trinaestogodišnji dečak bio je u kladionici sa drugovima, gde je ponekad odlazio da gleda utakmice i igra stoni fudbal. Tada mu je prišao nepoznati čovek i predstavio mu se. Rekao je da poznaje njegovog oca i da su dobri prijatelji, kao i da se razume u klađenje i da ima dojave za ishod pojedinih utakmica. Nakon toga, pitao je maloletnika da li ima nešto novca kako bi se kladio na utakmicu, a ukoliko bi dobio, novac će podeliti sa njim”, pisao je VOICE u septembru prošle godine.
Ovako je počeo slučaj koji je svoj sudski epilog dobio tri godine kasnije. Otac ovog trinaestogodišnjaka ispričao je tada za VOICE da je nepoznati muškarac od njegovog sina za dva meseca uspeo da iznudi više od 390.000 dinara.
I ova je priča tragična, ali je jedna strana maloletničkog kockanja. Dečak je bio iznuđen, ali nije bio “navučen” na kocku. Ipak, i jednoj i drugoj strani zajedničko je jedno – zelenaši.
Kockanje zahteva kontinuitet. Ulozi se povećavaju, povećavaju se dobici, ali i gubici. Kada brzi dobitak postaje još brži gubitak a novčanik je prazan, u pomoć priskaču – zelenaši.
Zaduživanje kod zelenaša zbog kockanja je i najčešći razlog zbog kojeg osobe potraže pomoć stručnjaka. Oni mladi to urade najčešće pod uticajem roditelja. “Većina klijenata ne traži samoinicijativno pomoć i ne misli da ima problem dok ne zapadne u dugove”, priča Morokvašić, iz svog radnog iskustva sa ovakvim klijentima.
Iz kuće počinje da nestaje novac. Osoba više nema novčanih sredstava da vraća dugove i to je okidač kada se roditelji i porodica uključuju u priču. I tu nema pravila. Leče se mladi i muškog i ženskog pola, oni koji dolaze iz ekonomski stabilnijih ili manje stabilnih porodica. Roditelj kao roditelj, uradiće sve da pomogne svom detetu, ma koliko da porodica zarađuje.
“Ti mladi ljudi koji dolaze kod nas na lečenje iza sebe već imaju nekoliko vraćenih dugova”, ističe Jelena Manojlović iz SOS centra
Kako su srednjoškolci Marko i Aleksandar ispričali za VOICE, već imaju vršnjake koji su zapali u ozbiljne ili manje ozbiljne dugove.
KOCKANJE – DRUŠTVENA ILI SISTEMSKA ODGOVORNOST?
Igre na sreću su svuda oko nas. Stručnjaci kažu da se kockanje umnogome prebacilo na internet tokom epidemije korona virusa. Igrač tako nema realan kontakt sa novcem. Uplata se vrši preko bankovnog računa, i kockanje može da počne pred računarom ili telefonom u toplini vlastitog doma.
Promocije, nabolje kvote, besplatni bonusi se reklamiraju i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Promovišu ih estradne ličnosti, poznati i cenjeni glumci, pevači i kulturni radnici. U gradovima širom Srbije sijaju bilbordi sa najnovijim pogodnostima u različitim kladionicama. Kladionice su sponzori poznatih sportskih klubova, prenosa utakmica, organizuju i sprovode čak i društveno odgovorne događaje. Zaključak – kladionice su svuda oko nas – na otvorenom i zatvorenom.
Čija je onda odgovornost veliki broj zavisnika od kocke u Srbiji – društvena ili sistemska?
Zakon kaže – važna je društvena odgovornost. Već u članu 6 Zakona o igrama na sreću skreće se pažnja na društvenu odgovornost. Treba zaštiti maloletnike i isticati da kocka izaziva zavisnost, navodi se u Zakonu. I iz Uprave za igre na sreću za VOICE navode da je donošenjem novog zakona 2020. godine povećan stepen društvene odgovornost. Tako će na dnu mnogobrojnih bilborda, na kraju prijemčive reklame i u uglu svake od sto trideset jedne kladionice u Novom Sadu biti istaknuta i jedna posve društveno odgovorna poruka – “zabranjeno učešće maloletnika” i “kocka izaziva zavisnost!”.
Statistika je ponovo poražavajuća. Kao što je već istaknuto, Srbija je druga u Evropi po broju kladionica po glavi stanovnika, 300.000 građana je zavisno od kocke, od čega najveći deo mladih ljudi od 18 do 25 godina.
Ni fizički incidenti povezani sa kladionicama nisu retkost, bar oni koji dospeju u javnost. Novosađani pamte 2020. godinu, kada je ispred jedne kladionice u samom centru grada muškarac pesnicama udarao drugog muškarca koji je onesvešćen ležao na podu, a potom mu onesvešćenom polomio obe ruke. I nedavno je u bašti jedne kockarnice, nedaleko od prethodno pomenute, izboden muškarac.
Psihološkinja Morokvašić ističe da se, na kraju, ipak sve svodi na ličnu odgovornost, ali da je važno da bar maloletnike, koji zbog godina još nisu savladali koncept odgovornosti, od kockanja štiti zakon.
Dolazi lepo vreme i bašte kladionica se pune. U junu će mladima od 16 do 30 godina država uplatiti novih 100 evra “pomoći”. Deluje da je trenutno aktuelno “biti pobednik”.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
