Teška je i zjapeća praznina posle smrti Veselina Simonovića. Oni koji su makar kratko sarađivali sa njim u redakcijama kroz koje je prošao, svedočiće da brojne generacije kolega nije samo učio novinarskom poslu, već da je bio hodajuća riznica znanja, profesor etike i čestitosti i, rekao bih, jedan od pionira insistiranja na dostojanstvu novinarske profesije i samopoštovanja novinara.
I to samopoštovanje bilo je njegova prva lekcija svakom mladom kolegi, a bio je stalno okružen mladim šarenim svetom jer je do kraja verovao u energiju promena koju mladi nose.
Vesa je ipak pre svega bio vizionar borac. Nije sanjao snove nego je imao konkretne planove koje je sa saradnicima sprovodio u delo. Bez obzira na to da li je pokretao nove projekte, menadžerskom veštinom uzdizao postojeće ili se strasno okretao kulturi kada je formirao Dorćol plac, koji je s vremenom postao oaza slobodne misli u centru pokorenog grada.
Kretao se po medijskom prostoru sa savršenom lakoćom i samopouzdanjem čoveka kome nema više šta da oduzmu, nekoga ko u svoja opredeljenja i karakter nikada nije sumnjao i koje je tretirao i kao svoju i kao najveću ljudsku vrednost.
Sećajući se harange kojoj su bili izloženi mediji za vreme famoznog Vučićevog zakona o informisanju, potvrdio mi je jednom prilikom da zbog toga na svoje ime od imovine nema ništa, da je kao i drugi brojni progonjeni urednici sve prepisao na članove porodice u strahu da zbog ogromnih kazni koje su izricane ne izgubi i krov nad glavom.
A inače je bio u stalnom sukobu sa primitivizmom i bahatošću moćnih bez obzira kojoj su političkoj opciji pripadali. Onima koji su ga zvali da prete zbog objave u novinama, da traže poseban tretman ili izuzeće, umeo je da odgovori tako da su se javili samo tada i nikada više.
Munjevito je prepoznavao spinove i marifetluke svake političke garniture od ranih devedesetih sve do danas. Poznavao je sve aktere političke scene, ali ne samo da nikome nije podilazio, nego je uvek uspevao da zadrži preko potrebnu distancu u ophođenju. Svaki dan je sa svojim redakcijskim kolegijumom obarao ruku sa nevidljivim spin majstorima iz vlasti, uporan i strpljiv da razobliči laž, licemerje i glupost.
Gnušao se nacionalizma i šovinizma, beskompromisno se borio protiv svih ratnih politika, bez obzira na to da li su ga dramatični događaji zaticali u “Borbi”, “Vremenu”, “Blicu” ili “Novoj”. Svoje početke u “Borbi” i sam je karakterisao kao temelj i najčvršću profesionalnu armaturu koja je kasnije izdržala svaki potres. Na boravak u “Vremenu”, urednikovanje i saradnju sa Dragoljubom Žarkovićem osvrtao se sa ponosom i setom, a “Blic” je bio njegovo životno delo.
U “Novoj” je, usuđujem se da svedočim, uživao. Tiho je nametao svoj autoritet, imao je rešenje za svaku priliku, bio je dovoljno širok kao njegov krčedinski Dunav da nas sve zaštiti i sačuva i od drugih i od nas samih.
Bio je rođeni lider, vukao je i inovirao, kretao je nekoliko puta sasvim iz početka iz podnožja Olimpa slobode jer je verovao u demokratsku Srbiju, vrednost istine i neprikosnovenost činjenica.
Nema neprilike sa kojom se tokom karijere nije susreo i nema teskobe koju nije prevazišao, i uvek se dizao kao feniks rugajući se zlu i primitivizmu.
Bio je posebno osetljiv prema manjinskim grupama, gotovo pionir razumevanja da bez slobode i prava za manjine nema govora o civilnom demokratskom društvu.
Veselinov odnos prema novinarima posebna je priča. Kad god i gde god je mogao, nalazio je način da pomogne, da se ljudima nađe. Redakcije koje je vodio otvarao je i za grešnike i za otpadnike, nekom posao, nekom tezga, gledao je da se profesionalcima uvek nađe. Stotine novinara razvejanih po brojnim medijima u Srbiji pamte njegovo razumevanje i ljudsko saosećanje.
O Vesi se ovih dana mnogo govori i piše jer razmere gubitka, naravno nesagledive najpre za članove porodice, prepoznaju i kolege i brojne ličnosti javnog i kulturnog života Srbije.
Logično je to, odlazi čovek epohe, prema mišljenju mnogih, zatvara se jedan krug, još će se dugo slegati utisci.
Teško da je u ovom našem poslu, samožrtvujućem i degradiranom na sto načina, bilo urednika koji je više položio na oltar dostojanstva profesije, žrtvujući se i plamteći do poslednjeg dana i poslednjeg daha, poput Veselina Simonovića.
Pisati o odlasku Vese Simonovića a makar malo ne liznuti zavodljivi nektar patetike, iako je on sam patetiku i opšta mesta posebno prezirao, gotovo je nemoguće.
Vesa je zaslužio suzu i dostojanstvenu tišinu. Srećan sam što ne može da nas vidi ovih dana u redakciji, raspadnute od šoka i tuge.
Zbogom, prijatelju i učitelju naš. Makar ti znaš da mi moramo dalje.
Autor je glavni i odgovorni urednik lista “Nova”
