foto: zoran petrović / tanjug
“Na stolu dvije zdjele i brzojavi sućuti”, napisao je Nele Karajlić u pesmi Zabranjenog pušenja o tragedijama u rudnicima “Kreka Banovići”
U tragediji u rudniku “Soko” u Čitluku kod Sokobanje, u kojoj je poginulo osam rudara, nije bilo eksplozije, nego naglog “izliva” metana kada je otvoreno ležište, rezervoar u kome se nalazio taj gas, otrovan u malim prostorima bez kiseonika, tvrde nadležni. I za pad helikoptera 13. marta 2015. godine kriva je “alkoholisanost” posade. Na snimku nadzornih kamera sa naplatne rampe u Doljevcu, u udesu u kojem je učestvovalo službeno vozilo tadašnjeg direktora Koridora Srbije Zorana Babića, nedostaju dva ključna minuta. To je, otprilike, formula za izveštavanje režimskih medija, pogotovo kada se nesreća, poput ove kod Sokobanje, desi neposredno pred izbore – stavi se pod tepih, a “kosturi iz ormara” posle isplivavaju.
U rudnicima “Soko” su se do sada dešavale najveće rudarske nesreće u Srbiji – od 1974. godine do danas stradalo je 57 rudara, a u najtežoj nesreći 1998. poginulo je njih 29, i svaki put su uzrok bile eksplozije, trovanje metanom je bila “kolateralna šteta”. Te 1989. godine od eksplozije je poginulo njih 10, a 19 se ugušilo jer nisu imali kiseonika.
I sad zvaničnu verziju države, a ne zna se zašto se tako plasira, ruše neke izjave lekara. Direktor bolnice u Aleksincu Goran Vidić tog jutra izjavljuje za državnu televiziju da je tamo zbrinuto 18 povređenih rudara – 15 sa lakim povredama, dvojica sa povredama lakta i jedan sa serijskim prelomom pet rebara. Otkud pet polomljenih rebara ako se radi o trovanju metanom, otrovnim gasom koji brzo deluje na pluća i disajne organe? Sličnu izjavu daje i direktor Kliničkog centra u Nišu, a onda na scenu stupa propagandna mašinerija vlasti, i te izjave se uklanjaju.
METANSKI REŽIM
Na scenu stupa Saša Spasić, vršilac dužnosti javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja “Resavica”, u čijem sastavu je i rudnik “Soko”, izjavom da se nesreća najverovatnije dogodila zbog proboja metana čija je koncentracija bila 95 procenata. Na čelu rudnika uvek su bili stručnjaci, inženjeri, a Aleksandar Vučić, koji je u više navrata izjavljivao da je “Resavica” gubitaš, ali da se mora očuvati po svaku cenu, za direktora dovodi diplomiranog pravnika, koji je radio u Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA). I taj čovek, vođen “udbaškom logikom”, oštricu mera usmeri prema rudarima, ljudima koji svakog dana u smenu ulaze bez mogućnosti odgovora na pitanje da li će se vratiti živi. Bilo da je u pitanju metan, odron potkopa ili pucanje sajli lifta, a sve se to dešavalo.
Da bi skrenuo pažnju javnosti na sporedne stvari, Spasić izjavljuje, a mediji prilježno prenose kao najvažnije, da se “prilikom svakog silaska u jamu vrše bezbednosne i zdravstvene provere, često se proveravaju zaposleni u vezi sa alkoholom i psihoaktivnim supstancama”. Proveravanje da li je neko od zaposlenih pre posla u trećoj smeni popio pivo-dva ispred seoske zadruge, ili ovi mlađi dunuli džoint, za njega su važniji od uslova u kojima ti ljudi rade i preduslova koje su morale ispuniti nadležne tehničke službe rudnika i javnog preduzeća. A jedan od njih je da se pre otkopa neke površine pod zemljom urade neophodna sondiranja i utvrdi eventualno prisustvo metanskih džepova. “Bili su adekvatno obučeni, to je sve što mogu da kažem”, reče Spasić za rudare.
Idući korak dalje u “peglanju” stvari, Spasić je objasnio da je “Soko” u metanskom režimu rada i da uvek postoji velika mogućnost da će nešto neplanirano da se desi, zbog čega je opremljen najsavremenijim sistemom detekcije, praćenja i kontrole štetnih gasova u jami, ali da “niko nije mogao da reaguje na takvu koncentraciju metana, koja je dovela do istiskivanja kiseonika”, i da rudari nisu imali ni sekund vremena da upotrebe “samospasioca”, uređaj sa kiseonikom koji drže na pojasu. Zašto “najsavremeniji sistem” nije reagovao, on nije pokušao ni da objasni, niti su ga režimski novinari to pitali.
Prkoseći zdravom razumu i lekarskim nalazima, korak dalje od Spasića ide direktor Aleksinačkih rudnika Goran Denić, koji izjavljuje kako su svi rudari nastradali od posledica gušenja, usled povećane koncentracije metana, i “nijedan od njih nema fizičkih povreda”.
MEDIJSKO LEŠINARENJE
Govoreći o nesreći, jedan penzionisani rudarski stručnjak za “Vreme” kaže da su takve stvari neminovnost, jer se metan nalazi po “džepovima” pod zemljom, ali da je ovo 21. vek i da “ako se u Titovo vreme” to nije moglo otkriti, zbog tada nepostojeće tehnologije, danas se lako može, ovo je 21. vek, digitalizovani. “Nekad se, pre proboja nekog podzemnog polja sa ležištem uglja, to radilo na jednostavan, ali efikasan način – buši se rupa na nekom delu, pa ako ima metana, on izađe napolje, kontrolisano. I niko nije ugrožen. Svi ljudi koji to rade su pod zaštitnom opremom, imaju kiseonik, ali i uređaje za kontrolu trovanja, koji odmah signaliziraju. Pojavi se metan, ispušta se, buše se dodatne rupe, da bi sav gas iscurio. I tek se onda, posle temeljne pripreme i merenja, pristupa otkopu uglja”, objasnio je on.
Čovek, koji je već dugo u penziji, dodaje i da mu je kao stručnjaku teško što sad rudnike vode ljudi bez iskustva, nisu iz te struke, od bivšeg direktora EPS-a Milorada Grčića naniže. I pominje nekad sjajne stručnjake koji su bili na čelu ugljenokopa u Kostolcu, Lazarevcu, Aleksincu, Resavici… inženjere sa ogromnim iskustvom. “U vreme socijalizma, pa i kasnije Miloševića, džaba ti bila veza, nisi mogao tu doći po preporuci partije nego struke. Onda su ovi posle 2000. godine to promenili, unazadili, a ovi sad su doveli do dna.”
Pošto se nesreća desila uoči izbora, državni funkcioneri i mediji su gledali da se sve to zataška, svede na minimum. Premijerka Ana Brnabić nije našla za shodno da ode u rudnik “Soko”, takođe ni predsednik SNS-a i Srbije Aleksandar Vučić, koji je “izlazio iz frižidera”, ni sveprisutni Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, u čijoj nadležnosti je Sektor za vanredne situacije, koji jutrima i večerima ne izbiva sa televizijskih ekrana. Poslali su resornu ministarku Zoranu Mihajlović da ona ode i izrazi saučešće. “Na stolu dvije zdjele i brzojavi sućuti”, napisao je Nele Karajlić u pesmi Zabranjenog pušenja o tragedijama u rudnicima “Kreka Banovići”.
A “medijski lešinari” odmah su na naslovnim stranama, umesto istraživanja o tome šta se zaista dogodilo, krenuli u ono što se u novinarstvu žargonski zove “tople ljudske priče”. Te ovaj je nešto predosetio, pa rekao komšinici, drugi je menjao brata, treći je trebalo sutra da ide na godišnji odmor… I idu one klasične reči kojima urednici tabloida “kloniraju” mlade novinare i dopisnike iz unutrašnjosti: krik, jauk, jecaj, bol, tuga do neba, uz obaveznu konstataciju da je i kamen na seoskom groblju zaplakao.
Metan je zemni gas lakši od vazduha i samim tim diže se u gornje delove prostorija, ili se isijava u atmosferu ako je na otvorenom prostoru. Međutim, i eksplozivan je kada je u zatvorenom prostoru u određenoj koncentraciji. Rukovodstvo rudnika nije saopštilo koju koncentraciju su izmerili njihovi “najsavremeniji uređaji”, pravdajući se istragom koja je u toku.
Jedan od stručnjaka za tu oblast, Milan Kamberović, u gostovanju na RTS-u, objasnio je da u slučaju pojave metana postoje dva alarma – prvi se oglašava na jedan posto prisustva tog gasa u volumnoj zapremini, “on se samo signalizira i ta informacija stiže u dispečerski centar. Taj centar ima glasnogovornu komunikaciju i može obavestiti sve radnike u podzemnoj eksploataciji, odnosno zaposlene u toj smeni. Oni dobijaju informaciju da je došlo do izliva metana i drugih neželjenih posledica, pa se povlače u najsigurniji deo jamskih prostorija i čekaju dalja uputstva šta će se desiti. Posle drugog alarma tehnički direktor uzima palicu u svoje ruke i rukovodi daljom proizvodnjom i dešavanjima”, naveo je Kamberović.
On je precizirao i da je donja granica eksplozivnosti metana 5 odsto u volumnom zapreminskom prostoru, a gornja 15 odsto. “Najopasniji je pri stehiometrijskoj smesi od 9 odsto, što znači da se svaka molekula među sobom spojila i može doći do havarije. Tada je razaranje najveće i pritisci su najveći”, ukazao je Kamberović.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
