Ako ste se navikli na jad i bedu, onda ništa

Srecko Mihajlovic, sociologfoto:Medija centar

Ako smo svedoci suživota sa samoživim ljudima koji odbijaju da se vakcinišu bez obzira na to što time ugrožavaju i svoj život i život ljudi sa kojima i među kojima žive, zašto bi nas onda čudilo što ovoliki broj ljudi ne izlazi na izbore? Bilo da je to svaki drugi, svaki treći ili svaki četvrti među nama – kako god da okreneš, mnogo je ljudi kojima nije stalo ni do sebe ni do drugih. Ne može čovek a da se ne priseti Aristotelove istine po kojoj je onaj koji nije za zajednicu i život u zajednici “ili zver ili bog”. Po svemu sudeći, ova civilizacija, pa i mi njoj, došla je dotle da je sve veći broj onih koji su za sebe bogovi, a za sve druge – zveri!

U sadašnjoj eri ovdašnjeg višestranačja, na 12 parlamentarnih izbora izlaznost se kreće između polovine i tri petine građana upisanih u birački spisak. Komplementarno tome, neizlaznost na izbore ili apstinencija (kako se kolokvijalno kaže), kreće se između dve petine i polovine upisanih građana. Ima izuzetaka, pogotovu na početku, 1990. i 1992. godine.

U kontekstu izlaznosti u drugim evropskim zemljama, Srbija se svrstava među zemlje koje se ne mogu pohvaliti izbornom participacijom. Ovoliki obim tzv. apstinencije najčešće se smatra neprihvatljivim. Pritom, donekle je apsurdno što se relativno niska izborna participacija (jedva natpolovična) smatra neprihvatljivom, a da se pri tom ništa ne preduzima da se ona poveća. Deo objašnjenja se svakako može naći u činjenici da je ovakva proporcija izlaznosti i apstinencije donekle artificijelna zbog lošeg (netačnog) biračkog spiska i enormno visokog broja građana upisanih u birački spisak kojima je faktički nedostupno biračko mesto. Drugi deo objašnjenja vezan je za iznuđen neizlazak na izbore, odnosno za postojeći način glasanja (obavezno fizičko prisustvo na biralištu u mestu u kojem je osoba prijavila svoj stalni boravak) – čime su faktički isključeni naši građani koji žive u inostranstvu (imaju izrazito skučene mogućnosti za glasanje).

Ovome treba dodati da se ništa tokom nešto više od tri decenije višestranačkih izbora u Srbiji nije uradilo na “popravci” biračkog spiska i na prihvatanju nekih procedura glasanja koje ne zahtevaju fizičko prisustvo građana na biračkom mestu. Naša (cinična) pretpostavka je da politička elita drži najmanje četvrtinu građana s pravom glasa u stanju “izbornog pasiviteta”, kao rezervu za potencijalne manipulacije izbornim orijentacijama onih koji učestvuju na izborima.

KOLIKO LJUDI S PRAVOM GLASA NE IZLAZI NA IZBORE – OFICIJELNI ILI ISTRAŽIVAČKI IZVORI PODATAKA

Može se istraživanjima javnog (i predizbornog) mnenja prigovoriti mnogo toga i s pravom se može sumnjati u njihove rezultate, ali istraživački podaci o namerama građana da izađu ili ne izađu na izbore, realniji su od podataka koje nam saopštava Republička izborna komisija (RIK). Kvaka je u tome što RIK računa normativno, ona broji građane upisane u birački spisak, a na izbore izlazi onaj koji koji hoće i koji može. Istraživači, odnosno anketari, mogu da intervjuišu samo one koje zateknu u mestu u kojem živi uzorkovana osoba. Na izbore može da izađe samo onaj ko živi u mestu u kojem je upisan u birački spisak. Ako ne živi u tom mestu svaka druga mogućnost košta i vremena i novca – njima glasanje dođe skupo, i faktički nije dostupno kao što je dostupno ogromnoj većini biračkog naroda.

Godinama se u Srbiji manje rađa nego što se umire (negativni prirodni priraštaj), pokazuju zvanični statistički podaci. Utisak je (pouzdanih podataka nema) da se povećava broj građana Srbije koji na kraće ili na duže vreme ili zauvek napuštaju Srbiju. Ukupan broj stanovnika se smanjuje, kaže zvanična statistika. Jedino je nekako stabilan broj građana upisanih u birački spisak! Obrni okreni, ispada da je tu negde oko šest i po miliona neka stalna brojka. Zato je nekako i normalno kada se kaže da je broj emigranata i broj naroda upisanih u birački spisak kojima je biračko mesto dostupno bez nekog naročitog troška, pitanje “od milion dolara”. Dobro, preteruje se, može se stvarno stanje stvari utvrditi i za deset puta manje dolara, ali niko da dâ te pare! (znam, tražio sam na sve strane!).

U našem istraživanju (telefonska anketa) našli smo da u trenutku realizacije istraživanja (oko 100 dana pre izbora) 72 odsto ispitanika ima nameru da izađe na izbore, dok 28 odsto ili još nije odlučilo ili je reklo da neće izaći na izbore. Preračunato na realan broj birača kojima je dostupno biračko mesto, nalazimo da namera izlaznosti na izbore postoji kod približno 58 odsto biračkog naroda, dok je broj neodlučnih i najavljene apstinencije oko 42 odsto (pri proceni da broj birača kojima je dostupno biračko mesto iznosi oko 5.200.000).

Untitled-1

Navedena procena izvedena je na osnovu izjave o nameri izlaska na izbore, međutim ako kao osnovu procene uzmemo ispitanike koji su rekli da izlaze na izbore i koji su znali da navedu partiju ili koaliciju kojoj će dati svoj glas, onda je izlaznost 65 odsto a ostali su zbir onih koji najavljuju apstinenciju i onih koji kažu da bi izašli na izbore a ne znaju za koga će glasati (35 odsto). Preračunato na broj birača u biračkom spisku (oko 6.500.000), izlaznost je 52 odsto a komplementarno tome broj onih koji bilo da izlaze bilo da ne izlaze, bilo da ne znaju da li će izaći ili bilo šta da urade ne znaju kome bi dali svoj glas – iznosi 48 odsto. Znači da se broj apstinenata i neodlučnih, 100 dana pre izbora, kreće između 42 i 48 odsto.

Za vreme izborne kampanje i pod uticajem kampanje i nelegalnih i nelegitimnih radnji na potencijalne birače (zastrašivanje, ucene i podmićivanje), uočava se nekoliko trendova koji se mogu samo okvirno kvantifikovati: 1) smanjenje izborne participacije u odnosu na onu koja je najavljena u istraživanjima, između 10 i 20 odsto; 2) transformaciju izborne neodlučnosti u izbornu apstinenciju (oko tri četvrtine i više); 3) smanjenje izborne participacije (za četvrtinu i manje); 4) povećanje izborne apstinencije u odnosu na najavu dobijenu u istraživanjima (i do tri puta); 5) povećanje izbornih pristalica dominantne partije na vlasti i dominantne partije opozicije (uglavnom ravnomerne, uz navedenu razliku u prirodi sredstava koje jedna i druga partija/koalicija koristi), a na račun partija sa manjim brojem izbornih pristalica.

Ovi trendovi ukazuju na: 1) usmeravanje izbornog ponašanja tokom predizborne kampanje ka društveno poželjnom ponašanju, ka ponašanju koje nalaže “duh vremena” i ka zahtevanom ponašanju od strane onih partija koje imaju moć da “zahtevaju”; 2) predispozicije izborno neodlučnih građana češće ih usmeravaju ka izbornoj participaciji nego ka apstinenciji, dok oni koji su iskazali nameru da apstiniraju uglavnom ostaju apstinenti do kraja.

Na osnovu iznetih istraživačkih podataka i pretpostavki o podacima koje nismo imali, izborna participacija, odnosno izlaznost na izbore 3. aprila 2022. godine kretaće se između 54 i 57 odsto, dok na izbore neće izaći (izborna apstinencija) između 43 odsto i 46 odsto punoletnih građana. Ovi procenti su izračunati u odnosu na broj građana upisanih u birački spisak. Stvarna izlaznost i stvarna izborna apstinencija znatno su drukčiji, na izbore izlazi oko tri četvrtine birača kojima je dostupno biračko mesto(procena na osnovu podataka dobijenih telefonskoj anketi 100 dana pre održavanja izbora).

Naravno sa približavanjem izbornog dana, narod izložen dejstvu izborne kampanje, potom delovanju zastrašivanja, ucena i podmićivanja, menja svoje izborne namere. Neki koji su nameravali da izađu na izbore, odustaju od toga; manji broj najavljenih apstinenata izađu na izbore, a neki neodlučni ipak smisle da izađu na izbore. Partijske i funkcionerske kampanje urade svoj deo posla a to isto odrade oni koji imaju moć da zastrašuju, ucenuju i podmićuju. I tako dobijemo izborni rezultat koji nije legitiman ne samo po mišljenju nekih opozitnih političara i nekih javnih ljudi, već i po mišljenju jednog dela naroda.

DA LI NAROD DAJE LEGITIMACIJU OVDAŠNJIM IZBORIMA

Masovni neizlazak na izbore je pokazatelj nelegitimnih izbora, bilo da na izbore ne izlazi svaki drugi građani upisan u birački spisak, bilo da ne izlazi svaki četvrti. Nešto nije u redu sa izborima kad toliko naroda ne oseća potrebu da glasa (bilo za koga). S druge strane, masovni izlazak na izbore nije znak legitimnosti izbora, ali je nužan preduslov. Na izbore izlaze i oni koji misle da su izbori nisu pošteni, nisu slobodni, nisu demokratski…

U istraživanju za potrebe organizacije civilnog društva Crte, uoči parlamentarnih izbora 2020. godine (prva polovina marta) utvrdili smo (Mihailović, Popadić & Pavlović) da nešto malo više od polovine ispitanika (54 odsto) misli da je na izborima u poslednjih nekoliko godina bilo nepravilnosti, ostali ispitanici ili misle da nije bilo nepravilnosti (19 odsto) ili nisu odgovorili na ovo pitanje (27 odsto). Četvrtina smatra da je reč o povremenim i manjim nepravilnostima koje nisu uticale na izborni rezultat, a takođe četvrtina ispitanika misli da je bilo ozbiljnih nepravilnosti koje su ugrozile izborni rezultat, s tim što svaki drugi među njima smatra da su nepravilnosti bile povremene, a takođe svaki drugi da su bile stalno prisutne. “O pritiscima da se izađe na izbore i glasa za određenu partiju govori 13 odsto ispitanika, dok 87 odsto tvrdi da nije bilo pritisaka ili ne odgovaraju na ovo pitanje. Podmićivanje radi glasanja za određenu listu potvrđuje 9 odsto ispitanika.”

U nedavnom istraživanju “Odlazak mladih i nepoverenje u politiku u Srbiji” Dušana Vučićevića i Nikole Jovića (2020), obavljenom za potrebe Vestminsterske fondacija za demokratiju, data su dva pokazatelja ucenjenosti birača da izađu na izbore i da glasaju za određenu partiju. Na pitanje: “Da li biste glasali za političku partiju sa čijim stavovima se ne slažete ukoliko bi to Vama ili nekom članu Vaše porodice omogućilo da dobije posao?”, gotovo polovina ispitanika (47 odsto) odgovorila je potvrdno, nepune dve petine (38 odsto) odrično, dok je 15 odsto reklo da ne zna kako bi se ponašalo.

Očito je da postoji izuzetna “spremnost” birača da podlegnu ucenjivačkim atacima na njihovu izbornu volju. Nema sumnje da je reč o iznuđenoj spremnosti da se prihvati ucena, a ne o slobodnoj volji građana. Čak da je obim “prihvatanja” ucene i znatno manji, činjenica je da u ovakvim uslovima istraživanje izlaska i neizlaska (apstinencije) na izbore, postaje gotovo “nemoguća misija”.

Primeri iz ova dva istraživanja upućuju na zaključak da na izbore izlaze i oni koji izbore vide kao nelegitimnu radnju. Ako je tako, a jeste, onda je stanje takvo da zbir građana koji ne izlaze na izbore i birača koji izlaze na izbore ali smatraju da oni nisu pošteni i da su birači ucenjeni i podmićeni, znatno prelazi polovinu biračkog tela, čime se delegitimizuju oficijelni izborni rezultati.

TIPOVI NEIZLASKA NA IZBORE – TIPOVI APOLITIČNE I POLITIČNE APSTINENCIJE

Istraživači se različito odnose prema imenovanju pojave neizlaska na izbore. Neki prihvataju pojam apstinencije kao adekvatan u njegovom kolokvijalnom značenju. Drugi koji primećuju neprimerenost upotrebe pojma apstinencije kao oznake za neizlazak na izbore, nastoje da tipologijom apstinencije razdvoje “pravu” izbornu apstinenciju od drugih tipova neizlaska na izbore. Treći nastoje da putem “preimenovanja” ukažu da sve što se podvodi pod pojam apstinencije u stvari i nije apstinencija već nešto drugo. U istraživanju koje sam vodio pokušao sam da obrazložim podelu na apolitičnu apstinenciju (tipičan neizlazak na izbore) i na političnu apstinenciju kao voljni neizlazak na izbore.

Neizlazak na izbore, u krajnjoj liniji, javlja se u pet formata: dva formata se odnose na apolitičnu apstinenciju, to je apstinencija ravnodušnih prema politici; takođe dva formata se odnose na voljnu, spontanu apstinenciju; jedan format se odnosi na iznuđenu apstinenciju.

1) Neizlazak na izbore kao izraz nedospelosti do politike – državljani koji imaju pravo glasa i upisani su u birački spisak, ali koji faktički žive izvan politike; politika nije u njihovom vidokrugu; ona ih ne dodiruje i ništa ne menja u njihovom žvotu; njima je svejedno ko je na vlasti jer ne vide nikakv uticaj politike na njihov život; oni su izrazito ravnodušni prema politici, a izbori im ne znače ništa; za njih možemo reći da gotovo nikad ne izlaze samoinicijativno na izbore.

2) Neizlazak na izbore uslovljen krajnje labilnim i nedefinisanim odnosom prema politici – reč je o “mešovitom”, neodlučnom odnosu prema politici, bez čvrstog stava i iole defintivnijeg opredeljenja (“mož’ da bidne, al’ ne mora da znači); neizlazak na izbore koji izražava promenljiv i nestalan odnos prema politici, zasićen slučajnostima. U ovaj profil odnosa prema izborima ulazi i neizlazak na izbore (isto kao i izlazak) koji je pod dominantnim uticajem političkog konformizma građana (“Kud svi, tud i ja!”). Ovaj fenomen su davno uočili propagandisti i politički kampanjeri što se ogleda u primeni “bandwagon” tehnike u predizbornim kampanjama. Ona se zasniva nasklonosti jednog broja birača da glasaju za pretpostavljenog izbornog pobednika. Zato je cilj predizbornih propagandista da se željena distribucija odnosa građana prema izborima i željena distribucija izbornih orijentacija prikaže kao većinska, bez obzira na realno stanje stvari. Otuda i manipulacija rezultatima predizbornih istraživanja – cilja se pobednički imidž svoje partije (bez obzira na nalaze dobijene u objektivnim istraživanjima predizbornog mnenja građana);

3) Iznuđena (“prinudna”) apstinencija – iako postoji konceptualni odnos prema politici koji je manje ili više razvijen, – do apstinencije dolazi zbog toga što je građanin sprečen objektivnim razlozima da izađe na izbore (bolest, službeni put, privremeno ili stalnije odsustvo iz zemlje ili iz mesta u kojem se glasa…) ili što su troškovi izlaska prilično visoki (visoki putni troškovi dolaska u mesto u kojem može da se glasa); na primer, samo broj građana Srbije koji je na privremenom ili stalnom radu i životu u inostranstvu (a upisani su u birački spisak), razni istraživači različito procenjuju, a najveći broj procena kreće se između milion i milion i po birača;

4) Ideološka apstinencija – apstinencija koja izražava određeni politički ili vrednosni stav prema političkom sistemu, prema stanju u politici, prema političkoj praksi, prema višestranačju, prema samim izborima; antipolitika – uopšte uzev reč je o onim građanima koji imaju manje ili više konceptualno razvijen (stavovi i evaluacija političkih fenomena) odnos prema politici u koje se ne uklapa izlazak na izbore, već apstinencija. To su građani koji su “digli ruke od politike”, koji su “siti svega” – i lidera, i stranke, i politike. Oni stoga, ne vide nikakvu svrhu u izlasku na izbore i glasanju za neku stranku. Ove građane karakteriše opšta razočaranost u svet politike iz raznih razloga. Na primer: političari se ne drže obećanja datih u izbornoj kampanji, “sve je to go lopov”, glasanje ničemu ne služi jer političari više nemaju prave moći… Depolitizacija je izraz osećaja potpune političke nemoći, a apstinencija depolitizovanih je pokazatelj uverenja da glas datog pojedinca ne znači apsolutno ništa i da ne doprinosi bilo čemu.

5) Izborna apstinencija partijski definisana – izborna apstinencija građana koji jesu ili su bili stranački poistovećeni građani (postoji ili je postojala partijska identifikacija), a apstinentski odnos prema izborima proizlazi upravo iz postojanja aktuelne ili bivše partije za koju je pojedinac vezan ili je bio vezan – tu su u prvom redu članovi i bivši članovi političkih partija. – U istraživanju smo opisali 14 podtipova ovog formata izborne apstinencije.

SOCIODEMOGRAFSKI PROFIL ISPITANIKA KOJI VEROVATNO NE IZLAZE NA IZBORE

Untitled-2

Sa približavanjem izbora, po pravilu, dolazi do smanjenja broja onih koji su najavili izbornu participaciju, do smanjenja broja izborno neodlučnih, i do, na drugoj strani, povećanja broja onih koji neće izaći na izbore. Na sam dan izbora, odnos prema izborima punoletnih lica koja imaju pravo glasa, biva redukovan na one koji izlaze i na one koji ne izlaze na izbore.

Izborna apstinencija u najavi, najčešća je kod punoletnih učenika i studenata (36 odsto), kod bogatijih građana (22 odsto), kod bogatijih građana (22 odsto), kod najmlađih (20 odsto), kod ispitanika za završenom školom za radnička zanimanja (19 odsto)…

Najređe “apstinenciju” najavljuju penzioneri i građani stariji od 65 godina (što se manje-više poklapa). U ove dve grupe nalazimo svega po 3 odsto apstinenata.

Dve najopozitnije sociodemografske grupe su na jednoj strani penzioneri – 86 odsto najavljuje izlazak na izbore, a 14 odsto apstinenciju; na drugoj strani 37 odsto učenika najavljuje izlazak na izbore, a 63 odsto apstinenciju.

ŠTA MISLIMO O NAŠIM SUGRAĐANIMA KOJI NE IZLAZE NA IZBORE

Svaki drugi od 1200 ispitanika misli da je glavni razlog što građani ne izlaze na izbore to što su uvereni da njihov glas ne može ništa da promeni, što konsekventno tome znači da bi svaki izlazak na izbore bio besmislen. Približno svaki četvrti ispitanik (23 odsto) misli da ljude nije briga ko je na vlasti, a tu je i 14 odsto onih građana koji se plaše da glasaju “za svoje”, jer im neko preti i ucenjuje na razne načine. Gotovo svaki osmi ispitanik rekao je da ne zna zašto njegovi sugrađani ne izlaze na izbore.

Otkud ovoliko nepoverenje u mogućnost promene? Da li je nepoverenje nastalo na iskustvu izbora održanih 1990. ili 2000. ili 2012. godine? Možda je to nepoverenje samo deo opšteg, globalnog rasta nepoverenja u političke i društvene institucije. Ili je nepoverenje u institucije i sistem rezultat neoliberalne kapitalističke tržišne filozofije koja je divinizaciju individualizma dovela do krajnjih granica. Ako je tako, a možda jeste, onda kampanju za učešće na izborima treba pokrenuti isključivo sa stanovišta pojedinca. Otuda možda ima smisla jedan ovakav apel:

Oni koji ne izlaze na izbore često kažu da njihov glas ništa ne može da promeni. Pa šta bi hteli? Valjda bi hteli da izađu na izbore samo ako baš njihov glas donosi promene! Valjda bi hteli da budu Vučić. Jer, pored nas ovakvih kakvi smo, samo njegov glas donosi ili ne donosi promene bilo nabolje bilo nagore.

Ne morate glasati zbog svih nas, izađite na izbore zbog sebe i svojih ukućana!

Ako vam je dobro, onda ništa. (“Peščanik”)

Ako ste se navikli na životni jad i bedu, onda ništa.

Ako mislite da ne može bolje jer nam je takva sudbina, onda ništa.

Ako mislite da živite baš onako kako na televiziji kažu da živite, onda ništa.

Niko drugi ne treba da vam govori kako vi živite. Vi znate kako živite. Vi znate da može bolje i vi znate koliko ste to bolje zaslužili svojim radom i poštenim životom.

Izađite na izbore samo zbog toga i samo zbog toga što želite da vam pošten rad i život ne zagorčavaju ni ova država, ni neka partija, ni neki političari.