Borbe, razaranja, patnje

Plan ruske vojske da brzo i energično nametne prevlast na terenu i slomi volju za borbom kod Ukrajinaca nije ostvaren. Rusko ministarstvo odbrane u zvaničnim objavama i dalje u prvi plan stavlja da sve ide po planu, ali realna slika sa terena pokazuje da se vodi dug i težak konvencionalni rat. Ukrajinska odbrana konsolidovala se nakon prvog šoka i postepeno se povlači pred ruskim prodorima, ali pokazala se fleksibilnom i izdržljivom i u ratnom haosu brani velike gradove, čak i one koji su na nekoliko desetina kilometara od ruske granice.

PROFESIONALCI, REGRUTI I STRANCI

foto: ap photo

Rusija nesumnjivo šalje pojačanja iz svih delova velike zemlje. Na prugama prolaznici su mobilnim telefonima snimili vozove sa ukrcanom ratnom tehnikom raznih vrsta i generacija. Iz skladišta se izvlače tenkovi i samohotke, ukrcavaju se na vagone i šalju na front. Broj ruskih vojnika u Ukrajini se povećao sa početnih trideset i više hiljada na par stotina hiljada, provodi se delimična mobilizacija rezervnog sastava i sada već ima konkretnih dokaza da su u rat poslati ročnici.

U Rusiji se vojni rok služi 12 meseci, ali većina vojnika su profesionalci. Neki komandanti združenih taktičkih sastava (brigada/puk), pritisnuti naredbom sa vrha da se popunjena jedinica pošalje u rat, rešili su problem birokratskim merama: naredili su ročnicima – uključujući na nekim mestima čak i decembarsku klasu koja je na obuci – da potpišu ugovor i momentalno su postali profesionalci i poslati su na front.

Na drugoj strani, ukrajinske odbrambene snage su šaroliko mnoštvo koje čine brigade regularne vojske i teritorijalne odbrane koja je njen rezervni sastav, Nacionalna garda Ministarstva unutrašnjih poslova i razni ekstremistički elementi koji su samo na papiru deo vojne strukture. Masovno se prikupljaju dobrovoljci za jedinice koje od oznaka često nose samo žutu traku oko ruke, a od odeće ono što su zatekli kod kuće ili pokupili negde, ili su na prvi pogled samo naoružani civili.

Pozvani su stranci da se pridruže, ali to je potez primarno političko-propagandne vrednosti jer ukrajinske vlasti žele da što više internacionalizuju rat i pozicioniraju se kao strana “dobra” kojoj treba pomoći. Nije presudna stvarna borbena vrednost tih ratnika već poruka koja se šalje – da je svet protiv Rusije. Magnet za razne avanturiste i političke ekstremiste su ukrajinski ultradesničarski odredi koji otvoreno nose nacističke simbole. U ruskoj propagandi te jedinice su osnova za razvoj matrice o nacističkoj sili protiv koje se sada vodi rat. Ukrajinska država nema snage da potčini ekstremiste vojsci jer su u borbama u Donbasu 2014. i kasnije stekli samouverenost i vreme kada su obavljali prljave poslove za vlast, progonili civile i čistili političke neistomišljenike i proruske aktiviste širom Ukrajine.

Posebna grupa stranaca na službi u Ukrajini su instruktori za razne protivavionske i protivoklopne sisteme koji stižu iz članica NATO-a. Oni su angažovani diskretno, kao stručna podrška. Potrebni su jer razne zemlje šalju razne borbene sisteme i sa većinom te tehnike Ukrajinci se nisu do sada sreli. Prema podacima za period do 7. marta, saveznici će poslati 17.000 protivtenkovskih raketa i 2000 protivavionskih raketa.

TEHNIKA I HLADNORATOVSKA TAKTIKA

Gabaritne sisteme Rusi lako pronađu i unište jedan po jedan. Ukrajincima su zato važna mala sredstva koja se mogu skloniti po kućama i kasnije prevesti civilnim automobilom do fronta. Prenosni raketni sistemi možda će Rusima učiniti znatnu štetu jer na velikom prostoru puno je prilika za zasede i za tenkove na položaju i snabdevačke kolone. Pre rata primljeni američki raketni sistemi “džavelin” i britanske NLAW rakete pogodili su znatan broj vozila i to može da se direktno stavi na konto podrške NATO-a jer su u poslednjim nedeljama pred rat britanski vojni instruktori vodili kurs obuke za ukrajinske lovce tenkova.

Ruski aduti su teška tehnika – bezbroj tenkova i borbenih vozila pešadije i snažna artiljerijska podrška. Slika sa fronta, taktika koju koriste obe strane uključujući rad avijacije, podseća na hladnoratovske zamisli od pre nekoliko decenija. Koriste se uglavnom sredstva ratne tehnike koja su u naoružanju od šezdesetih i sedamdesetih godina. Putevima Ukrajine gamižu kolone borbenih vozila koja su bila klasika Hladnog rata, naravno modernizovana sa novim sistemima za kontrolu vatre i senzorima.

Najbrojniji su tenkovi T-72 koji su sve osim novina. Nekih pola veka je prošlo od prvih tenkova koji su gazili rovove u Prvom svetskom ratu do 1973. godine kada je T-72 uveden u naoružanje. Sada, gotovo pola veka kasnije, taj tenk je na ratištu u modernizovanim varijantama uključujući T-90 štof je samo oznaka za tenk prvobitno označen sa T-72BU. Na ukrajinskoj strani najbrojniji tenkovi su T-64 jer su se na njenom prostoru posle razdvajanja SSSR našle jedinice koje su koristile te tenkove. U Harkovu gde su izrađivani postojala je jaka baza za modernizaciju, koja sada više nije funkciji nakon naleta ruskih frontovskih bombadera. Urađeno je to klasičnim sredstvima – avionskim bombama velike mase.

Pokazalo se i da ruska avijacija zaista nema veće zalihe vođenih sredstava vazduh-zemlja. Nešto se mora sačuvati za uništavanje unosnih objekata dejstva, nešto zaliha za svaki slučaj i zato ruski frontovski bombarderi Su-34 lete na front sa podvešenim klasičnim bombama mase 250 kg i 500 kg, te kasetnim bombama. Dobro rešeni nišanski sistemi nisu u realnim ratnim uslovima garancija za precizno bombardovanje kada posada mora da misli kako da sačuva živu glavu pod vatrom prilično efikasne ukrajinske protivvazdušne odbrane. U dejstvu po objektima velike površine kao što su Harkovski tenkovski zavod nije veći izazov istresti bombe sa Su-34 i Su-24 i kasnije čekati da Ukrajinci objave fotografije razorenih hala, ali gradovi su problem – bomba koja padne na stambene zgrade dramatično podiže emocije svetskog javnog mnjenja.

Rusi nisu ostvarili potpunu prevlast u vazdušnom prostoru i nisu bili efikasni u suzbijanju ukrajinskog PVO-a koliko su to tvrdili u zvaničnim objavama. Doduše, po praksi svih ratova, ti zvanični podaci su plod mašte i po njima obe strane već su potpuno uništene.

Rusi su do sada utrošili nekih 700 i više krstarećih raketa za dejstvo po dubini Ukrajine gde bi bilo previše rizično poslati frontovske bombardere u početnoj fazi rata u kojoj se mora računati na raketne sisteme PVO.

DUGI PUT ZA KIJEV

foto: ap photo

Tvrdi su borci i jedni i drugi. Rusi su prihvatili boj za Kijev od prvog časa kada su 24. februara nakon vatrene pripreme izveli desant na aerodrom Antonova u Gostomelju. Tri dana kasnije u teškim uličnim borbama navodno je stradala od udara artiljerije grupa ruske vojske od 100 raznih borbenih vozila koju su učesnici događaja prozvali grupacija “V” po beloj oznaci za brzo prepoznavanje pripadnosti. U sledeći udar uvedeni su tzv. “kadirovci” i borbe su se nastavile uz podršku avijacije. Sada je to rat bez milosti za svaku ulicu. Saradnici na koje su Rusi računali pod udarom su odmazde i verovatno je istina da su Ukrajinci likvidirali gradonačelnika Gostomelja jer se pod pritiskom ratnih šteta i muka civila usudio da pregovara o mirnoj predaji mesta. Rusi su na Kijev poslali vazdušno-desantnu vojsku, elitne jedinice i bataljonske borbene grupe (BBG) iz 35. i 36. armije, strategijskih sastava koji su u Belorusiju, odakle su krenuli u rat, došli izdaleka iz Istočnog vojnog okruga.

Od prvih časova invazije Rusi su imali problema na severoistoku iako su taj deo Ukrajine dodelili snažnom sastavu sa delovima četiri armije. Na udaru je bio Černigov, koji je trebalo da bude samo jedno od mesta na putu za Kijev sa severoistoka i trebalo je brzo da padne. U više navrata grad je bio izložen bombarderima, a jedan Su-34 oboren je 5. marta, pre odbacivanja bombi od 500 kg koje su pronađene oko mesta pada aviona. Zatim 6. marta i jedan Su-25. To dovoljno govori o upornosti odbrane grada koji je posle dve nedelje došao u poluokruženje.

U borbama u tom rejonu 41. armija koja je dovučena iz Sibira ostala je bez dva od tri vodeća generala. Poginuli su prvo zamenik komandanta general Andrej Suhovecki (treći po rangu u hijerarhiji) a zatim prvi zamenik odnosno načelnik štaba general Vitalij Gerasimov. On ima isto prezime kao načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov i deo svetskih medija pogrešno je objavio fotografije prvog čoveka ruske vojske.

Još neke mesta Rusi su morali da zaobiđu i da ostave iza leđa glavnine koja prodire ka Kijevu uključujući Sumi, gde su naišli na vatreni doček. Posebno teška situacija je u borbama za Harkov, grad od milion i po ljudi u blizini ruske granice. Pokazao se kao tvrd orah i sada se odbrana lomi udarima avijacije i teške artiljerije po cenu razaranja grada.

Jedan od prioritetnih ciljeva je okruženje glavnine ukrajinske vojske u kotlu na istoku i za sada Rusima to dobro ide. Jedinice sa severa i juga trude se da se što pre povežu i zatvore obruč. Sa istoka ide 8. armija, snage Donbasa trude se da savladaju dobro uređene čvorove odbrane u koje su Ukrajinci od 2014. uložili puno truda.

Rešenje problema pružio je prodor severnokavkaske 58. armije koja je krenula sa Krima sa ojačanjima i prvo prodrla duboko u Ukrajinu sve do Hersona i nastavila dalje u zaobilaženje Odese. Front armije je rastegnut jer je deo snaga morala da prebaci na prodor na istok gde nisu imali većih teškoća. Zauzele su prema severoistoku veliki prostor uključujući Energodar gde se vodila borba za najveću nuklearnu elektranu i nastavile su dalje levom obalom Dnjestra prema Zaporožju. Na istoku duž Azovskog mora prodrle su sve do Marijupolja i tamo su potpuno okružile ukrajinski sastav u gradu koji je Moskvi posebno “interesantan” jer su tu ekstremistički odredi na zlu glasu po surovosti, i pribavljanje dokaza o tome biće oslonac za tumačenje nenacističke podloge jedinice Azov i sličnih.

POGLED NA CRNO MORE

U nastavku rata cenimo da će se nastaviti odlučne borbe za Kijev koji vodi grupacija “V”, prvo odsecanje grada i izolacija bojišta odnosno presecanje dotura pojačanja i ratnog materijala, a zatim neminovno slede ulične borbe. Ruska vojska moraće da što pre očisti veliki prostor na severoistoku gde su “prikočili” ukrajinske snage i ostavili iza leđa prednjeg kraja 20. armije na putu za Kijev, 1. gardijske tenkovske armije i 6. armije koje moraju da savladaju Harkov.

Grupacija sa sada već kultnim znakom “Z” na vozilima nastaviće se formiranjem kotla za glavninu ukrajinskih brigada na jugoistoku. Rusi su 7. marta zauzeli Izujm i idu dalje. Za 58. armiju ostao je nemoguć zadatak da nastavi na dva fronta – sa prodorom prema Odesi i Krivom Rogu i u centralnom delu fronta. Iz Odese su na pučini Crnog mora vidljivi ruski veliki desantni brodovi koji čekaju naređenje.

Za ostvarenje ruskih ratnih planova moraće se privući velika pojačanja i provesti delimična mobilizacija sa liste rezervista koja ima oka dva miliona obveznika. Ukrajinske oružane snage su preživele dve nedelje, ali sada su fragmentirane na manje taktičke sastave koji će očigledno pružati žilavu odbranu. Ukrajinska artiljerija ima neobično visoke rezultate, posebno u iznenadnim udarima po dugim kolonama ruske tehnike. Veliki oslonac za Ukrajince je stalna obaveštajna podrška NATO-a, od prvog dana borbi. Na portalu Flightradar vide se maršrute desetina aviona za elektronsko izviđanje, letećih radarskih osmatračkih stanica AWACS, dronova i vrlo živ rad na prevozu vojne pomoći do aerodroma u Poljskoj i Rumuniji, odakle se organizuje distribucija do ukrajinskih jedinica.

Osim direktne podrške, za Ukrajinu je važna međunarodna izolacija Rusije kao i ona formalna kroz UN i ekonomske sankcije, ali i preko podrške javnog mnjenja.

Prema utiscima svetske (i stručne) javnosti o prvih par nedelja borbi presudan uticaj ima plima raznih snimaka iz ukrajinskih izvora. Ruski gubici, posebno snimci ostavljene tehnike, stvorili su sliku o dubokoj krizi invazionih snaga, a zanemarena je činjenica da se rat nastavlja i da su Rusi na nekim mestima prevalili pod borbom i par stotina kilometara. Dinamika prodora je znatna, ali talas antiruskih osećanja preplavio je svetske medije i društvene mreže i sada slika rasturene ratne tehnike služi kao “dokaz” da su Rusi vojno inferiorni, gotovo nebitni.