“Sa nezavisnošću Ukrajine Rusija je izgubila dominantnu poziciju na Crnom moru gde je Odesa nezamenjiva kapija za trgovinu sa Sredozemljem i svetom iza toga.” “Bez Ukrajine Rusija više nije evroazijsko carstvo.” “Sa geostrateškog aspekta, odmetanje Ukrajine za Rusiju predstavlja centralni gubitak jer je ono drastično potkresalo ruske geostrateške opcije.” Ovo je pre četvrt veka napisao jedan od ljudi koji je sa različitih funkcija u velikoj meri uticao na američku hladnoratovsku politiku, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera (1971–1975) Zbignjev Bžežinski.
U mudrostima Bžežinskog neki današnji geostrateški teoretičari vide objašnjenje za rat Rusije protiv Ukrajine: ko kontroliše evroazijski “superkontinent”, taj kontroliše svet, a ta dogma pokreće politiku Kremlja; Vladimir Putin bi hteo da Rusija i u Evropi i u Aziji bude svetska sila, a u tom naumu Ukrajina zauzima centralno mesto.
Osim ovog objašnjenja uzroka ruske invazije koje polazi od Putinove megalomanije, može se poći i od skromnijih motiva predsednika Rusije: približavanje Ukrajine Zapadu predstavlja opasnost po rusku nacionalnu bezbednost; pošto Ukrajinci neće dobrovoljno da se priklone ruskom svetu, ili se makar obavežu na večnu neutralnost, onda će ih Rusija vojnom silom uterati tamo gde im je mesto.
Bilo kako bilo, Putin je svakako započeo akciju koja za cilj ima lomljenje postojeće bezbednosne strukture Evrope i sveta, prilikom čijeg modeliranja nisu u obzir uzimani zahtevi Rusije posrnule posle raspada Sovjetskog Saveza. Putin je dve decenije strpljivo uzdizao Rusiju, smatrao na kraju da bi trebalo da bude ravnopravan partner za stolom za kojim poker u svet igraju predsednici SAD i Kine, pa je, kada mu je to uskraćeno, uzeo stvar u svoje ruke.
Posle invazije Rusije na Ukrajinu, politička struktura sveta svakako neće moći da se vrati na predratno stanje: ili će Moskva ostvariti svoj naum i postati svetska sila objedinjavanjem dela postsovjetskog prostora (Ukrajina, Gruzija, Moldavija, a tu je veran saveznik Belorusija), ili će Rusija biti skresana na lokalnu silu.
Stvari na početku rata koji Rusija vodi u Ukrajini za svetsku moć ne stoje dobro za Moskvu. Ključno pitanje je, međutim, dokle je Putin spreman da ide, dokle je većina Rusa spremna da ga sledi i šta su Evropska unija i Sjedinjene Američke Države spremne da žrtvuju kako bi ga sprečile u tom poduhvatu. Osim Ukrajine, naravno.
POLITIČKA TEŽINA REZOLUCIJE UN
Sem borbenog otpora Ukrajinaca, čini se da su stratege Kremlja iznenadili i jedinstvo Zapada i brzina kojom je izgrađen politički front protiv Rusije.
SAD i EU su se nezamislivo brzo dogovorile o zajedničkim antiruskim akcijama: Rusiji, ruskim bankama i kompanijama, ruskim oligarsima i ljudima bliskim Putinu, ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu i samom Putinu zajednički su uvedene “paklene” ili “atomske” sankcije, koje su rusku privredu i društvo prognale iz “civilizovanog” sveta. Sankcijama su se pridružile Kanada, Australija, Japan i Južna Koreja.
Članice EU su se bez mnogo diskusije među sobom dogovorile da snabdevaju Ukrajince oružjem i municijom, a samo SAD će ukrajinskoj regularnoj vojsci i paravojnim formacijama isporučiti 17.000 modernih ručnih protivtenkovskih bacača i 2000 “stingera”, pogodnih za obaranje helikoptera i aviona. Amerika isporučuje i najmodernije snajpere pogodne za gerilski rat. Nemačka je napravila istorijski presedan odlukom da jednoj od strana u ratu isporučuje oružje.
Velika većina država je osudila rusku agresiju na Ukrajinu, među njima, pod pritiskom, i Srbija. U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija je za odgovarajuću rezoluciju glasala 141 zemlja od 193 zemlje članice, 35 država bilo je uzdržano ili njihovi predstavnici zbog neplaćene članarine nisu imali pravo glasa; protiv rezolucije su glasali Rusija, Belorusija, Sirija, Eritreja i Severna Koreja. Kina je, po običaju, bila uzdržana.
Zbog invazije Rusije na Ukrajinu, tek jedanaesti put od osnivanja UN-a bila je zakazana hitna sednica Generalne skupštine. Za razliku od odluka Saveta bezbednosti UN, čiji je Rusija stalni član, Rezolucija koju je donela Generalna skupština ni na koji način nije obavezujuća, ali doneta više nego dvotrećinskom većinom, ima veliku političku težinu pred eskalaciju sukoba na relaciji Zapad–Rusija, koja tek predstoji.
ČEKAJUĆI SI ĐINPINGA
Dok rublja strmoglavo pada, a ruska Centralna banka malo toga može da učini da pad ublaži jer je odsečena od ruskih deviznih rezervi u visini od oko 650 milijardi dolara koje su pohranjene u zapadnim bankama, teško ranjena ruska privreda spas mora da traži u saradnji sa Kinom.
Peking je, doduše, kritikovao napad na teritorijalni integritet Ukrajine, zalaže se za prekid sukoba i političko rešenje krize, ali je odbacio mogućnost da Rusiji uvede sankcije.
Kao što je za portal “Vremena” pisao jedan od vodećih poznavalaca kineskih prilika Aleksandar Novačić, iako Peking i Moskva imaju vrlo dobre odnose strateškog karaktera, ni jedna ni druga zemlja ne namerava da uđe u neki politički ili, još manje, vojni savez. Isuviše su Kina i Rusija velike zemlje da bi se odrekle dela svog suvereniteta, što bi takav savez podrazumevao. Ali, to ne znači da neće sarađivati u svim drugim oblastima. Potvrda se može naći u čestim susretima Si Đinpinga i Vladimira Putina – do sada su se sastali 38 puta, poslednji put uoči Zimske olimpijade u Pekingu.
Tada je, piše Novačić, susret u Pekingu trajao puna četiri sata i sigurno je da “nisu raspravljali o brzom klizanju ili hokeju na ledu”. Pretpostavlja se da je Putin tada informisao Si Đinpinga o svojim planovima u vezi sa Ukrajinom. Detalji, naravno, nisu poznati, ali je ruskom predsedniku sigurno ponovljen kineski stav o nepriznavanju Krima kao sastavnog dela Rusije, a još manje Donjecke i Luganske republike, kao što Peking nikada nije priznao cepanje Gruzije i rusko oduzimanje Abhazije i Južne Osetije.
U Kini postoji i mišljenje da u situaciji kada je Rusija pod sankcijama, kada je i tehnički i politički izolovana od Evrope, Amerike i Japana, dakle, u određenoj meri, od velikog dela svetske privrede, Peking intenziviranjem privredne saradnje sa Moskvom ne bi trebalo da rizikuje da i Kina potpadne pod neku vrstu zapadnih sankcija.
Konačna odluka partijskog i državnog vrha još nije pala, čeka se razvoj situacije. Pritom, Rezolucija Generalne skupštine UN doneta onako ubedljivom većinom može da igra neku ulogu.
OBJAVA ENERGETSKOG RATA
Cinici bi do pre neki dan rekli da dok ruske trupe bombarduju ukrajinske gradove i civile, a sudar Rusije i Zapada svet gura na ivicu globalnog sukoba, ruski nafta i gas mirno žubore do Evrope preko gasovoda koji vodi kroz Ukrajinu. Ruske banke preko kojih se obračunavaju energenti nisu podvrgnute “atomskim” sankcijama.
Putin se, međutim, preračunao i što se tiče zavisnosti Zapada od ruske nafte i gasa, pre svega po pitanju spremnosti da zapadna društva sama podnesu neku žrtvu: odricanje od ruskih energenata činilo se nezamislivo.
U utorak predveče po centralnoevropskom vremenu, predsednik SAD Džozef Bajden je pokazao da je spreman da ide još korak dalje i da Amerika nema nameru da ustukne: SAD su najavile zabranu uvoza ruske nafte. “To znači da ruska nafta više neće biti preuzimana u američkim lukama, da će Amerikanci Putinovoj ratnoj mašineriji zadati još jedan snažan udarac”, rekao je Bajden u Beloj kući.
Rekao je da je ova mera usaglašena sa evropskim saveznicima, od kojih neki “možda u ovom trenutku nisu u stanju da se odreknu ruske nafte i gasa”, ali će Amerika zajedno sa njima raditi na tome da smanje zavisnost od ruskih energenata. Nemačka 35 odsto svojih potreba za sirovom naftom i više od 56 odsto za gasom podmiruje uvozom iz Rusije.
Iako SAD uvoze samo osam odsto nafte iz Rusije, ova mera će uticati na dodatni rast cene goriva i sveopšta poskupljenja, ali je to predstavljeno kao cena borbe za demokratiju i slobodni svet protiv diktature. Bajden je rekao da Putin neće izaći kao pobednik iz Ukrajine.
Gotovo istovremeno, premijer Boris Džonson je najavio da će Velika Britanija do kraja godine zabraniti uvoz sirove nafte iz Rusije, koji u ukupnom britanskom uvozu nafte, kao u slučaju SAD, iznosi osam odsto.
Putin je ranije pretio nečim do sada “neviđenim u istoriji” svakome ko njegovom naumu u Ukrajini bude stao na put. SAD i Britanija su Rusiji objavile energetski rat.
“JA SAM UKRAJINAC”
U utorak je ruski napad na Ukrajinu uspeo da ujedini čak i oba doma britanskog parlamenta, kome se vatrenim govorom preko video-linka obratio predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski. Govorio je o ukrajinskim žrtvama, o ubijenoj deci i da će se Ukrajinci protiv ruskih okupatora boriti na kopnu, u vazduhu, na obalama reka i mora, po šumama i gradovima i da neće biti poraženi. Tražio je od Britanije vojnu pomoć, da uvede dodatne sankcije Rusiji i da je proglasi “terorističkom” državom.
Britanski parlamentarci su ga pre i posle govora pozdravili burnim, za britanske pojmove frenetičnim aplauzom. Boris Džonson je na ukrajinskom rekao: “Ja sam Ukrajinac”.
Izgleda da je na Zapadu pala odluka da se sa Putinom obračunaju jednom za svagda. Na potezu je Putin.
