foto: marija janković
“Nisam ja protiv gradnje, ali Beograd treba da se širi, a ne da se sabija. Ne treba da se ruše građevine koje su važne za duh grada i predstavljaju neku njegovu istoriju, a sve sa ciljem da bi investitori bliski vlasti imali veliku materijalnu korist od toga. Postoje opšti interesi koji moraju da budu iznad privatnih, a ova vlast se ne ponaša u tom kontekstu”
“Kroz ceo život sam imao svoje mišljenje, izdvojeno i autentično, i iznosio ga bez obzira koja je cena za tako nešto”, kaže košarkaški trener Duško Vujošević u intervjuu za “Vreme”. Na takav način Vujoševića doživljava i veliki deo javnosti u Srbiji, zato je iznenađujuće zvučala vest da će biti nosilac liste za izbore u Beogradu koalicije “Boris Tadić – Ajmo, ljudi”.
“VREME”: Zašto ste odlučili da se politički angažujete i šta je presudilo da se angažujete baš na ovoj izbornoj listi?
DUŠKO VUJOŠEVIĆ: Uopšte nisam imao takvu ideju. Ali, pozvali su me ljudi, Boris Tadić, za koga smatram da je ozbiljan čovek, pošten, koji ima iskustva, sa nekom njegovom procenom da bih mogao da značim nešto toj koaliciji sastavljenoj od dosta stranaka, ali okupljenih oko njegovog imena i autoriteta.
Nisam odmah prihvatio, imam složeno zdravstveno stanje, što su i oni znali, koje ograničava neko potpuno angažovanje. Kasnije jesam, jer smatram da je kod nas stvorena loša situacija da se na politiku gleda sa negativnim predznakom, pogotovo kod ljudi koji su se realizovali u nekim svojim oblastima, profesijama, da ne treba da se “prljaju” ulaskom u politiku.
Sigurno da to nije komotna pozicija, da čovek očekuje da bude provučen kroz blato tabloida, što je već počelo da se događa i meni. Ali, smatram da ljudi koji imaju integritet, rezultate u svojoj delatnosti, a na osnovu toga i autoritet u javnosti, moraju da se izlože svim neprijatnostima koje indukuje ulazak u politiku. Ukoliko svi koji imaju kvalitet, ljudski dignitet, stavove, moral, beže od ulaska u prostor politike, onda će u tom prostoru ostati samo ljudi bez moralnih svojstava.
Hteo sam da dam primer da i u ovoj situaciji kada sam bolestan, ako imam poziv i ako ljudi koje cenim smatraju da mogu da im pomognem, to treba da se uradi, po cenu nekih negativnih reakcija određenih interesnih grupacija koje mogu da se očekuju. Smatrao sam da treba da se borimo za bolji ambijent, za demokratiju, i da ne smemo da se sklanjamo sa tog megdana bez obzira na uslove borbe. Smatram to i pitanjem samopoštovanja i testom hrabrosti, a hrabrost je ostati uspravan pod pritiskom.
Kako vidite situaciju u Srbiji – političku, ekonomsku, medijsku?
Što se tiče medijske situacije, mislim da Srpska napredna stranka vlada zahvaljujući kontroli medija, da je najveći deo medijskog prostora pod totalnom kontrolom, i javni servis. Televizije sa nacionalnom frekvencijom su prosto okupirane, na njima ne može da se čuje neko drugo mišljenje ili se čuje u vrlo maloj meri, o tabloidima da ne govorim. Postoje NIN, “Vreme”, N1 i NovaS koji, po mom mišljenju, zastupaju ne uvek objektivno stavove dela opozicije, od dnevnih listova “Danas” i “Nova”, sve drugo je u manjoj ili većoj meri u funkciji vlasti.
Ako govorimo o ekonomskoj situaciji, ne znam kakvi su dugovi države danas, koji su uslovi tih kredita, u šta su investirane te pare. Prosečan čovek ne živi dobro, ogromne su socijalne razlike, koje su povećane u vreme ove vlasti. Pokušava se, zahvaljujući kontroli medija, da se stvori impresija da je mnogo bolje nego što zaista jeste. Jednom sam to nazvao “Potemkinovom državom”.
Vlast se ponaša diktatorski, despotski, ne trpi nikakvu kritiku, a daje bogate sinekure svima koji je hvale i veličaju. To nije normalna, zdrava situacija. Opozicija još uvek pati od raznih stepena metastaze raspada Demokratske stranke, nema dovoljno složnosti, ne radi se u funkciji opšteg, višeg cilja. Sujete moraju da budu prevaziđene u funkciji tima, tim mora da se složi oko realizacije najvišeg cilja, a to je promena vlasti i uspostavljanje promenljivosti vlasti.
Na listi ste za Beograd, koji su najveći problemi ovog grada?
Ne pravim hijerarhiju po važnosti i kom problemu treba dati prioritet što se tiče vremena i hronologije kako da se rešavaju, a ima ih mnogo u Beogradu. Prvo što vidim je napadanje atraktivnih lokacija, koje su ostale prazne zbog toga što su prethodne vlasti znale njihov metafizički značaj i osećale potrebu da negde ostanu zelene površine, parkovi, ili autorska arhitektura koja na najbolji mogući način ilustruje da je Beograd u nekim prethodnim periodima imao značajne arhitekte, građevine i duh velikog grada.
Napadnuta je čak i Kalemegdanska tvrđava, pratio sam projekat gondole i ovo što se na prostorima bivšeg “Beka” radi. Zatim, način na koji je pravljen Beograd na vodi, sa rušenjem u Savamali, nejasnim računima koliko to košta državu i grad, netransparentnošću oko finansija. Odavno postoji plan da Beograd treba da se spusti na reke. Između onoga što je bilo i što je sada nema dileme šta je lepše, ali način na koji je to urađeno u Savamali, kaubojski, ne dolikuje pravnoj državi, neki ljudi sa maskama, policija ne reaguje na pozive građana…
Ja nisam ekspert, ali čini mi se da nije mnogo velikih arhitektonskih stručnjaka uključeno u kreiranje Beograda na vodi, mislim da je to moglo da bude i mnogo lepše, samo zarada ne bi bila tolika. I taj projekat zahteva da se određene greške isprave, ljudske i pravne, pa i, koliko je moguće, u arhitekturi.
Vračar je jako napadnut, kao i Kosančićev venac, Krunska ulica je u velikoj opasnosti. Vile koje su autentična autorska arhitektura su već kupljene od firmi koje imaju plan da ih sruše i da tu prave višespratnice. Koliko znam, ima objekata koji su stavljeni pod zaštitu države na 30 godina, privremenu, i momenat kada mogu da se ruše je kada to istekne, a pre nego što se konačno stave pod zaštitu države. Autorska arhitektura u Krunskoj apsolutno mora da bude odbranjena, ta mesta su ostala ovakva kakva jesu zato što su i prethodne vlasti shvatale važnost toga, mada su i one znale da bi bila velika zarada ukoliko se tu nešto drugo napravi.
Mislim da svako prvo treba da gleda i čisti svoje dvorište. Jednom sam imao intervju u “Nedeljniku” gde sam rekao da je, u vreme kada je počinjao građanski rat u Jugoslaviji, Srbija kao najmnogoljudnija republika, koja je kontrolisala vojsku, imala i najveću obavezu da se taj rat izbegne. Na prvoj strani je izašao naslov “Srbija je kriva za rat u Jugoslaviji”, koji ne odgovara onome što je u intervjuu rečeno. Međutim, manji broj pročita tekst, a ono što je u naslovu ostane, tako da su i to počeli sada da koriste. To je cena ulaska u politiku. Niko od nas nema kristalno čistu biografiju, umem ja da budem dovoljno glup u nekim situacijama da ne mora novinar da me pravi glupim niti naslovima, niti prekrajanjem mojih reči.
Počele su da se koriste takve stvari i tek će se to dešavati. Ja sam to očekivao. Nemam nikakve ambicije osim da pomognem, nemam lične interese, radim ovo zbog mog sina i njegovih drugarica i drugova, koji su ćerke i sinovi drugih ljudi, a kontra svoje lične komfornosti.
Nisam ja protiv gradnje, ali Beograd treba da se širi, a ne da se sabija. Ne treba da se ruše građevine koje su važne za duh grada i predstavljaju neku njegovu istoriju, a sve sa ciljem da bi investitori bliski vlasti imali veliku materijalnu korist od toga. Postoje opšti interesi koji moraju da budu iznad privatnih, a ova vlast se ne ponaša u tom kontekstu.
I pitanje metroa je krajnje otvoreno. Konsultovali bismo se sa stručnjacima, slušao sam njihova mišljenja koja apsolutno daju prioritet trasi koja je bila ranije predviđena. Naravno da Beograd treba svoje saobraćajne probleme da rešava, ove ulice nisu predviđene ni za ovoliki broj ljudi, ni za ovoliki broj automobila. Metro je vrlo važan poduhvat, ali tim je važnije da bude ispravno projektovan, da bude u opštem, gradskom interesu, a ne prevashodno u interesu onih koji grade Beograd na vodi. Na Makišu treba zaštititi vodoizvorišta i voditi veliku borbu za ekološki što zdraviji grad.
Ima još mnogo drugih problema, koliko je okolnih naselja koja nemaju rešenu kanalizaciju, ali ne samo ona. Šetao sam više puta kroz Beograd na vodi, kada se tamo neprečišćena kanalizacija izliva u reku, to se oseća, što kažu Crnogorci “čuje se”. To mora da se rešava, da se stvaraju pristojni uslovi za život u ovom gradu. Koliko je važan grad iznad zemlje, toliko je važna infrastruktura ispod nje.
Imam velike primedbe i na način na koji su rađeni neki raniji projekti, na primer Slavija. Krene se sa idejom da se prave podzemni pešački prelazi, pa se otkrije da je tamo veliki nivo podzemnih voda. To mora da se zna pre nego što se počne poduhvat. Ne prihvatam estetiku i komercijalnost fontane na Slaviji. Izmešten je spomenik Dimitriju Tucoviću da bi se postavila konfekcijska fontana koja nema nikave veze ni sa nekom tradicijom, ni sa modernom arhitekturom. Pešački prelazi su samo pomereni, ne znam šta se dobilo celim tim dugim radom, osim što su izvođači i podizvođači imali velike materijalne koristi.
Da ne pričamo šta se dešavalo sa Trgom republike i kockama na ulicama oko njega, pa koliko je trajala rekonstrukcija Dušanove ulice. Ne znam ni šta se dobilo na Autokomandi, osim što su tramvajske šine postale još kompleksnije i teže za saobraćaj, što je meni lični veliki problem, plašim se da se ponovo ne sudarim sa tramvajem.
Ogromna sredstva su data za izvođenje nekih radova koji su jako dugo trajali, a nisu urađeni kako treba. Taj koruptivni element, čini mi se, igra odlučujuću ulogu. Građevinski radovi su i inače nešto što omogućava da se najlakše realizuju koruptivne radnje. Možda nije moguće da se to apsolutno spreči, ali mora da se uradi sve što je moguće da to bude smanjeno na najmanju moguću meru.
Ja sigurno nisam protiv toga da se po Beogradu radi. Stare fasade moraju da se umiju, da se to uredi, a ne da se ruše, pogotovo one koje su autorska arhitektura, a ima dosta takvih mesta u Beogradu.
Ima mnogo toga da se radi, a to bi mogao da izvede samo dobro napravljen tim, sastavljen od stručnjaka i poštenih ljudi, koji bi radili u funkciji opšteg interesa.
Svestan sam da bi dobar rezultat bio da lista na kojoj sam nosilac pređe cenzus i da napravi sinergiju i savezništvo sa drugim opozicionim strankama i koalicijama, pre svega sa koalicijom Moramo. Važno je da sve tri veće opozicione koalicije, mada ne pravim hijerarhiju koja je najveća, moraju da imaju obavezu saradnje sa drugima, da se stave u funkciju opšteg interesa, a to je promena vlasti
Ja sam bio trener Košarkaškog kluba Partizan, život mi je vezan za taj klub, bio sam i predsednik sportskog društva, ali kada bih bio na bilo kakvoj funkciji, na primer nekoj koja bi u gradu imala neki uticaj na sport, apsolutno bih štitio interese i sporta generalno, podjednako i Partizana i Crvene zvezde, mada je daleko od toga da su moje emocije podjednako raspoređene.
Šta očekujete da će se promeniti posle izbora u Srbiji i Beogradu?
Prvo očekujem bolju saradnju opozicije na izborima. Mislim da su realne šanse da se u Beogradu pobedi, i ta pobeda bi morala da izazove eliminaciju svih negativnih stvari o kojima sam govorio, da se izađe iz okvira partijskog rada i partijske države.
Šta mislite o ideji izgradnje nacionalnog stadiona?
Mislim da nije trenutak za to, niti postoji potreba za takvim nečim. Država bi trebalo da pomogne renoviranje Zvezdinog i Partizanovog stadiona, stadiona Radničkog iz Niša… Postoje tu i fondovi UEFA, i drugi načini kako se to radi, da se postojeći stadioni dovedu na takav nivo da ispune zahteve i kriterijume koje UEFA i FIFA danas postavljaju. U ovom trenutku nemamo ni publike koja može da ispuni taj nacionalni stadion, nema je dovoljno ni za ove postojeće, jedva se i na Derbiju napune.
Mislim da sada država nije u takvoj ekonomskoj situaciji da na osnovu kredita gradi neki stadion, koji opet treba da bude spomenik nečije uspešnosti, ima drugih prioriteta. Nadam se da će jednog dana biti potrebe i mogućnosti da se bez velikog zaduživanja gradi još stadiona.
Kakva je, po vašem mišljenju, sadašnja situacija u najvećim srpskim sportskim društvima, Partizanu i Crvenoj zvezdi?
Kod nas čak i fudbal nije profitabilan, zato što su televizijska prava jako mala, o košarci i da ne pričam. S druge strane, država ima potrebe za sportom, kao što ima potrebe i za drugim neprofitabilnim delatnostima, kao što su kultura, zdravstvo, školstvo.
Ova vlast je dala sportu znatno više para nego što je to bio prethodno slučaj, ali to radi po nekom načinu koji nije demokratski, nego na osnovu procena i ćefa gospodina Aleksandra Vučića. Nije uspostavljen sistem finansiranja vrhunskog sporta.
Kao čovek iz sporta smatram da je pozitivno što se na sport obraća veća pažnja, što dobija znatno više finansijskih sredstava nego ranije, ali uslov za to je bio i da su uprave klubova preuzeli naprednjaci, odnosno ljudi od poverenja iz partijske strukture. “Profesionalnim” navijačima daje se status koji nije bezopasan za ovo društvo, ne postoji sistem finansiranja vrhunskog sporta u zavisnosti od popularnosti i rezultata u Evropi, u zavisnosti od proizvodnje igrača za nacionalne selekcije.
Još jednom naglašavam, ne gledam crno-belo, znatno je više para u sportu nego što je bilo ranije. E sad, kako su te pare raspoređene, koliko su transparentne, koliko je u sivim tokovima novca, koliko je uloženo u perspektivu je stvar koja bi morala da se dobro ispita i dovede u red.
Kakva je, po vašem mišljenju, perspektiva košarkaške reprezentacije Srbije?
Mislim da je dobro što je Pešić došao za selektora, jer uvek su selektori kod nas dosta učestvovali u radu Saveza, pogotovo u radovima pre priprema, kontaktima sa igračima, motivisanjem igrača da se pojave i igraju za reprezentaciju. To je lanac koji treba pokrenuti. Mislim da je dobro da je Pešić, koji je trener kvaliteta za Evroligu, a zbog godina nema više tu vrstu angažmana, tu u momentu kada je reprezentaciji potreban selektor tog kvaliteta.
Naravno, treba mu dati dovoljno vremena, mada je on veoma radan čovek i to mu je sada jedini posao kojim se bavi, ne samo kada su u pitanju pripreme tima, već rad tokom cele godine, kroz kontakte sa igračima, organizaciju utakmica, rad i sa mlađim generacijama, odnosno sprovođenje priprema za pripreme.
Što se tiče perspektive, u Srbiji je košarka nacionalni sport, interesovanje cele nacije za košarku je pozitivan pritisak da se ona održava i opstaje. Sigurno da je košarka u Jugoslaviji imala objektivno veće šanse da postane ono što je bila, to je bila zemlja sa više od 20 miliona stanovnika, veća je bila baza, kvalitetnije takmičenje, zemlja je duže zadržavala igrače vršeći pritisak i na FIBU da registracioni pravilnici budu u funkciji država koje su proizvođači košarkaša. Ali, sada treba biti dobar plivač u vodi u kojoj smo, ne u nekoj idealnoj, mirnoj i toploj, nego i u ovakvoj, mutnoj, hladnoj i brzoj.
Mislim da će Pešić, Savez i generalno košarka ovde plivati dobro u tome i da će postepeno da se uvodi smena generacija, da će naći način da se oni najvažniji iz generacije koja je došla privuku da osećaju obavezu i želju da igraju za reprezentaciju. Koliko u tome uspemo, toliko nam je perspektiva bolja.
Bio sam i sada sam veliki Jugosloven, neko ko je časno proveo život u toj državi. Bila je to velika zemlja, dovoljno velika da bude prilika za sve, da bude velika u sportu, kulturi, u odnosu na Evropu i svet. Nisam ja kriv što se Jugoslavija raspala, to smatram najvećom tragedijom u mom životu, ali niko u moje ime nije ratovao.
Sada u nekim prorežimskim novinama vidim priče “Crnogorac se kandiduje za gradonačelnika”. Ja imam dvojno državljanstvo, rođen sam u Titogradu, a život sam proveo u Beogradu. Ne znam koliko je to pravno, apsolutno nisam protiv toga, već sam za to da ljudi iz Republike Srpske dobiju i srpsko državljanstvo, ali sam potpuno za to da mi koji imamo dvojno državljanstvo možemo da glasamo samo u jednoj od te dve države, tamo gde imamo boravište.
Ne valja da se delimo na Crnogorce, Šumadince, Bosance, raznorazne lobije. Ne valja gledati ko je odakle, a to počinje da se dešava, pogotovo se naglašava kada je u pitanju Crna Gora i predstavlja se da je kriminal, čega ima dosta na ovim prostorima, monopol Crne Gore, što ne odgovara istini.
Radili ste svojevremeno u Rusiji, imate iskustvo života na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, kako komentarišete ono što se dešava sada u Ukrajini?
Iskreno da vam kažem, meni se plače kada vidim to što se dešava, one ljude sa decom koji napuštaju kuće, u kofer su ubacili ono što su mogli na brzinu da spakuju… Stvarno je užas, i podseća još jednom na agresivnu prirodu homo sapiensa, koja se sve više pretvara i u neku autoagresivnost koja može da dovede do katastrofalnih posledica za celu ljudsku populaciju.
Apsolutno osuđujem rusku intervenciju ove vrste. Svestan sam i da je Ukrajina, koja je postala posebna država raspadom Sovjetskog Saveza, morala da ima svest o tome kako je dobila tu samostalnost i u kojoj je političkoj poziciji, da je morala da zauzima neutralnu poziciju i da funkcioniše koristeći sa obeju strana neke povoljnosti koje bi ta pozicija obezbeđivala. Shvatam da politiku Zapada, politiku pokušaja uvlačenja Ukrajine u NATO, navodno i omogućavanja ponovnog opremanja nuklearnim naoružanjem, Rusija nije mogla da dozvoli. Ima informacija da su posle raspada SSSR-a postojala određena obećanja i ograničenja da NATO ne može da ulazi na tu teritoriju. Bio sam gost u nekoj emisiji na televiziji Nova S, pre mene je bio gost ambasador Ukrajine. Rekao sam mu u prolazu da će Zapad, odnosno Amerikanci, braniti demokratiju u Ukrajini do poslednjeg Ukrajinca.
Ovaj svet srlja ka svojoj propasti. Rusija je nuklearna sila, Putin pokazuje da je nepredvidiv, ovo što druga strana, predvođena Amerikom, radi takođe je krajnje nerazumno.
Ja, koji sam u suštini rusofil, oštro osuđujem ovo što Rusija radi, morali su po svaku cenu da izbegnu rat. Dugo su pokazivali veliko strpljenje da se ta situacija reši, ničije strpljenje nije bezgranično, ali mislim da još uvek nije bilo iscrpljeno, trebalo je raditi na sve moguće načine da se ovo izbegne.
Mislim da je Helsinški dogovor iz 1975. o nepovredivosti granica morao da se poštuje i po pitanju Kosova, i da mora da se poštuje. Nije ista situacija, ali je princip isti. Principijelnost znači da principi u svim situacijama, normalno adaptirajući se na neke specifičnosti, važe za sve.
Da li mislite da će rat u Ukrajini i njegove posledice imati nekog uticaja na izbore u Srbiji 3. aprila?
Ima mnogo važnijih stvari nego što su ti izbori u ovom trenutku, kada je u pitanju ovaj rat. Što se tiče Srbije, ne mogu da kažem da nije pametna pozicija koju je zauzela vlada, Vučić i njegovi saradnici. Bez stava je, ali gleda da zaštiti trenutne interese Srbije. Štiti i interese vlasti kada su u pitanju izbori. Iskreno, nisam u stanju ni da pretpostavim šta će sutra biti, nisam mislio ni da može da dođe do ovakve eskalacije. Važno je gledati svoje interese, ali interes je i biti moralan.
„Ako ko ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj "Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
