Za svakog ponešto

Bilo bi baš zanimljivo videti statističke podatke o tome koliko je prijateljstava raskinuto i koliko je raznoraznog sveta “otfolovano” ili blokirano na društvenim mrežama u Srbiji od početka ruske agresije na Ukrajinu pa do danas. Broj je nesumnjivo impozantan, po jedinici vremena – građani su se ponovo, skoro više nego ikada, žestoko podelili i posvađali, razmenjujući uvrede i kletve: na one koji blanko podržavaju Vladimira Putina i svaki njegov potez unapred smatraju mudrim, državničkim i pravedničkim, i na, biće, manjinu koja oštro osuđuje invaziju predsednika Rusije na suverenu i nezavisnu Ukrajinu.

Ima tu, naravno, i raznih nijansi – onih koji osuđuju agresiju, ali ukazuju da se stvari moraju posmatrati u širem kontekstu, koji opet veli da su Sjedinjene Američke Države, kao kolonijalni imperator, vazda krive za sve, i da je to aksiom. Ima i onih koji opravdavaju agresiju iako nisu ljubitelji Putina, a zbog toga što je to “početak stvaranja multipolarnog sveta”, koji je, po njima, svakako bolji nego ovaj današnji, valjda jednopolarni. Jedni žale Ukrajinu jer ju je zli zapad “napujdao” i ostavio na cedilu, a drugi su u fazonu da je Ukrajina zaista “neonacistička zemlja” (šeruju slike i druge “dokaze”) koju valja naučiti pameti. Ovima potonjima podatak da je predsednik Volodimir Zelenski poreklom Jevrejin, čiji su mnogi članovi familije stradali u Holokaustu, ništa ne znači. Naravno, poređenja invazije sa Drugim svetskim ratom i NATO bombardovanjem Srbije – postala su opšte mesto.

Uglavnom, iako u našoj zemlji – sem sporadično, kao ovoga puta – nikoga ne interesuje šta se to dešava u belom svetu, iako su spoljnopolitičke rubrike slabije čitane čak i od sindikalnih tema i recepata za đuveč, iako se strani mediji ignorišu kao strano telo – neverovatno mnogo naših ljudi se samopouzdano kreće po kompleksnim međunarodnim odnosima, superiorno ih komentarišući. Stav o ratu u Ukrajini svako ga ima. I ne krije ga, već ga strastveno pokazuje.

KAKO SU STRANKE REAGOVALE

U kontekstu predizborne kampanje u Srbiji, koja se polako zahuktava, na prvi pogled se čini da ukrajinski rat nikome, osim ultradesnim i manjim građansko-liberalnim partijama, nije legao “kao budali šamar”.

Ove prve se naravno pozivaju na “bratsku ljubav” sa Rusijom, pozdravljaju agresiju i ponavljaju kao papagaji ključne odrednice ruske propagande. Poentiraju da su i vlast i ostatak opozicije identični, da su pod snažnim uticajem zapada koji je “razorio našu zemlju” i koji joj – je li – ne misli ništa dobro (Patriotski blok). Suverenisti Saše Radulovića, pak, upozoravaju da je ukrajinska vlast marioneta zapada, i da je od svojih građana stvorila “topovsko meso” (kao da je ruska agresija nekakva elementarna nepogoda koja je tako sama od sebe izbila) i – osim što podsećaju na NATO bombardovanje Srbije i obesmišljenost međunarodnog prava kao takvog – uglavnom dele iste stavove prema ratu u Ukrajini kao pojedine ultradesničarske i ksenofobne zapadne stranke, od kojih se neke neprikriveno finansiraju iz Moskve. I jedni i drugi vide priliku da otkinu deo nacionalista i rusofila od naprednjačkog biračkog tela, a u situaciji uzavrelih strasti. Sa druge strane, manje građansko-liberalne stranke koje su se isprofanisale otvorenom ili posrednom saradnjom sa Vučićevim režimom – oštrom retorikom prema Putinu i ruskoj agresiji žele da se vrate u život.

Tzv. relevantna opozicija, okupljena oko dva bloka (Ujedinjena Srbija i Moramo) uglavnom je osudila agresiju ili bar iskazala solidarnost sa građanima Ukrajine. Neki malo jače, a neki sasvim tanko, sa ogradom. A neki bogami – praktično ništa! Narodna stranka se, recimo, pravi mrtva i ponavlja načelne stvari, kao recimo da Srbija mora da ostane vojno neutralna i da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Nekoliko dana pred agresiju, saopštila je da treba insistirati na teritorijalnom integritetu svih država sveta, “a posebno Srbije”, šta god to značilo. Ostaće upamćeno i saopštenje Stranke slobode i pravde, koje je promovisala nositeljka liste Ujedinjene Srbije Marinika Tepić, a u kojem stoji da “građani Srbije bolje od svih drugih u Evropi znaju za sav užas i besmisao rata”. U čudu su ovo čitali, recimo, Bosanci i Hercegovci. Realno gledajući, ovakvo cinculiranje opozicije je razumljivo i očekivano s obzirom na to kakav odnos većina građana ima prema Rusiji i Putinu. Svako zaoštravanje bi im odnelo neke potencijalne glasove, a dali bi bogme i dodatnu municiju režimskim artiljerijskim tabloidima. Najverovatnije će tokom kampanje ovu temu maksimalno izbegavati.

I tu je, naravno, vlast, koja se našla u nezgodnoj situaciji. Trebalo joj je koji dan da artikuliše stav, valjda vreme da ispitaju javno mnjenje i donesu odluku koja otprilike glasi: “može da bidne, al’ ne mora da znači”. Eto, zalažemo se za mir i ljubav u svetu, Ukrajina je nezavisna država, ali nam je Rusija majka i pouzdan partner. Za svakog ponešto! Politički analitičari režimu skloni kažu da je Vučićevo obraćanje javnosti u kojem je izneo stav Srbije prema ukrajinskom ratu, a usput pričao o grašku, krompiru, Đilasu i Šolaku, umoru, konjima i salašima – bilo “hirurški precizno” i “politički superiorno”. Ali, verovatno će se predstavnici vlasti o Ukrajini u narednom periodu uglavnom slabije izjašnjavati, dok će njihovi mediji slati poruku građanima da se Srbija nalazi na pravoj, ruskoj strani istorije. Nije isključeno da će se – za šta ima već nekih naznaka – naprednjačka propaganda zasnivati na jačanju imidža Vučića kao međunarodnog faktora mira, takoreći novog Tita, koji može da posreduje u sukobu između Ukrajine i Rusije, i spasi svet. Setimo se naslova iz tabloida “Alo” dan-dva pre invazije: “Vučić i Makron razgovaraju u 18 časova: Od ovog možda zavisi sudbina planete”.

E sada, na pitanje kako će ukrajinski rat uticati na izbore u Srbiji nije lako dati jednostavan i jednoznačan odgovor, jer ima puno nepoznanica. Kao prvo, mnogo stvari će zavisiti od toga kakva će biti “situacija na terenu”. Sasvim će biti drugačije ako pregovori između Ukrajine i Rusije daju nekakav rezultat i stvari se koliko-toliko smire, a sasvim drugačije ako rat eskalira. Zavisiće mnogo toga i kako će politički akteri “iskomunicirati” sa građanima ovu temu. Neki kažu da ultradesne partije mogu profitirati, odnosno da će im prići deo SNS glasača koji nisu prezadovoljni zbog toga što vlast insistira na teritorijalnom integritetu Ukrajine i ne pruža snažniju podršku Putinu. Pogotovo ako pod pritiskom zapada prozbori i koju lošu reč o Rusiji. Drugi, opet, vele da se segment glasača može preliti i ka relevantnoj opoziciji, s obzirom da je vlast dobila ovih dana pokoji šamar sa zapada. Nejasno je, međutim, koliko je među naprednjačkim biračima preostalo evropski orijentisanih građana, ukoliko izuzmemo one koji se nalaze u nepreglednim lancima korupcije. Treći, međutim, kažu da će iz svega ovoga profitirati vlast, jer se građani u teškim, kriznim situacijama opredeljuju za ono što im je već poznato.

POVRATAK SPOLJNOPOLITIČKIH TEMA PRED IZBORE U SRBIJI

Dejan Bursać iz beogradskog Instituta za političke studije kaže da bi rat u Ukrajini prvi put posle bezmalo decenije i po mogao da vrati spoljnopolitička pitanja u fokus glasača u Srbiji. On podseća da ona nisu bila od prevelikog izbornog značaja još od kampanje 2008. godine, kojom je dominirala tema “Kosovo ili EU”.

“Nakon toga, srpska politika ulazi u neku vrstu ‘zamrznute’ spoljnopolitičke diskusije, gde se evropske integracije tretiraju kao nešto što je generalno poželjno, ali ne previše bitno ni glasačima, ni političkim elitama, uz svest da ni EU nije naročito voljna da se širi u doglednom periodu – kao i uz sve implikacije po kosovski problem. Taj konsenzus je odgovarao i glasačima, i vladajućim strankama, i stranom faktoru. Što se opozicije tiče, ona je u takvoj postavci trpela zbog zapadne podrške Vučiću, ali nije imala mogućnosti da nameće svoj stav o spoljnopolitičkim pitanjima (a upitno je da li bi i imala konzistentan stav)”, kaže Bursać za “Vreme”.

On nije siguran da li će spoljnopolitička tematika preuzeti kampanju u potpunosti, ali kaže da će biti svakako zastupljenija “nego što smo mogli da očekujemo pre eskalacije sukoba”. “To će svakako zavisiti i od percepcije uspeha predsednika Vučića da balansira poziciju Srbije između Rusije i zapada, te će u slučaju nekog uspeha, to sigurno biti pozitivno promovisano u provladinim medijima. Sa druge strane, može doći i do spoljnog pritiska da se Vlada Srbije preciznije odredi prema sukobu, te je u tom slučaju izvesnije da bi Vučić mogao da učini neke koncesije koje birači neće baš najbolje prihvatiti. Pitanje je samo koliko će im to biti važno – vidimo da već duži period (godinama) SNS forsira kampanju baziranu na rezultatima u sferi ekonomije i infrastrukture, svesni da to najviše interesuje glasače”, smatra Bursać.

Politikolog Boban Stojanović, sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, kaže u razgovoru za “Vreme” da je nesumnjivo da će rat u Ukrajini uticati na kampanju i rezultate izbora. Ukazuje da je u pitanju veliki i značajan događaj koji je uspeo da, bar u ovom trenutku, predizbornu kampanju baci u drugi plan.

foto: fonet

“Svakako da možemo da očekujemo, ukoliko se rat nastavi, da će on biti jedna od ključnih tema tokom kampanje. Pitanje je međutim koliko vlasti ili opoziciji to odgovara, a ja mislim da ne odgovara nikome. Pitanje je i kako će se ko snaći. Za sada je država reagovala očekivano, pozivajući se na teritorijalni integritet Ukrajine, ali bez osude Rusije. Dugoročno će Srbija verovatno imati posledice iz Evropske unije zbog ovakvog stava i snažan pritisak zbog toga, ali u ovim trenucima, teško se može očekivati žešći stav EU zvaničnika i država članica prema Srbiji. Rešavaće svoje probleme i teško da će im Srbija biti u fokusu”, kaže on.

Politikolog Duško Radosavljević smatra da bi ruska agresija bila značajan “vetar u leđa” vladajućim partijama i spektru desnih i konzervativnih partija u Srbiji, koje su “manje ili više agenti ruskog političkog i svakog drugog interesa u našoj zemlji”, ali pod uslovom da se izbori održavaju u narednih nekoliko sedmica.

“Kako će se, izgleda, pokazati da bi Ukrajina mogla postati Putinov Avganistan, to će se ‘proruske’ glave nevoljno hladiti, i svoju političku aktivnost vratiti na stari politički kolosek – vređanje, ponižavanje i difamaciju opozicije, jer će se to pokazati za izbore mnogo probitačnije od ruskih imperijalnih ciljeva. Ipak je bolje kilogram vlasti u Srbiji nego (izgubljena) bitka za Putinovu poziciju osvajača-imperatora”, kaže on i dodaje da je reakcija vlasti na rusku agresiju – sramna!

Ekspert za komunikacije Đorđe Trikoš u razgovoru za “Vreme” kaže da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla da pogodi sve važnije političke aktere tokom kampanje, uključujući i vlast.

“Vladajuća stranka je pod pritiskom međunarodne zajednice da jasno osudi rusku agresiju. Podleganje tom pritisku bi moglo da je košta. Onaj deo birača koji je planirao da glas da SNS, ali koji bi nakon osude ruske invazije ustuknuo, mogao bi svoj glas da da nekoj od manjih desničarskih stranaka (ne Ujedinjenoj Srbiji, koja će iz svojih razloga, takođe, odbiti da se jasno odredi). Sa druge strane, deluje verovatnije da će SNS opet da se okoristi od globalne krize neposredno pred izbore, kao i u slučaju sa pandemijom. U kontekstu ovako ozbiljnog međunarodnog konflikta, ne samo tradicionalni birači SNS-a već i ukupan elektorat Srbije bi zbog težnje ka izvesnosti i sigurnosti mogli da povere glas SNS-u. To bi, dakle, bilo ništa drugo nego glas vladi i državi u strahu od prelivanja ekonomskih i drugih rizika, što je poznat bihejvioralni obrazac u uslovima većih kriza. Čini se da predsednik Srbije već uviđa tu šansu, naglašavajući stabilnost robnih rezervi, pokazujući fotografije skladištene hrane i slično”, kaže on.

Trikoš kaže da bi Vučiću konce mogla da pomrsi međunarodna zajednica koja bi, uvidevši da je prostor za pritisak na Srbiju mnogo veći, naterala Vučića da se jasno odredi prema ruskoj invaziji.

“Međutim, smatram da je veća šansa da Vučić s važnim akterima na Zapadu dogovori odlaganje svog distanciranja od Rusije za period nakon izbora, u zamenu za neku koncesiju po pitanju Bosne ili Kosova. Zapad bi bio dovoljno pametan da ga ne pritiska pred same izbore ukoliko bi to olakšao sprovođenje bezbednosne doktrine na Balkanu, a očekuje se da će Zapad svoju diplomatsku ofanzivu tek pojačati po završetku akutne faze rata u Ukrajini”, kaže on.

OČEKIVANI STAVOVI OPOZICIJE

Komentarišući stavove opozicije prema ukrajinskom ratu, Bursać kaže da su oni očekivani. “Svako se obraća svojoj ciljnoj grupi. Vidimo nešto stidljivije osude od ‘građanske’ opcije, mada je i to razumljivo – zbog trauma skorije istorije većina građana Srbije ima negativni sentiment prema zapadu, koji se sada očitava i po pitanju ukrajinske krize”, kaže on.

Očekivani su opozicioni stavovi i za Bobana Stojanovića. On, međutim, dodaje da je loše što ćemo opet i oko ove teme imati veći sukob unutar opozicije, nego između vlasti i nje.

“I svako će sa svoje strane pokušati ovu temu da eksploatiše u izborne svrhe u skladu sa svojom politikom i preferencijama svojih birača. Još jedna od tema za koju su veće razlike između opozicije nego između opozicije i vlasti. Nešto ne verujem da može da promeni strukturu birača, jer mislim da su se pozicije oko ovog mogle znati i pre početka rata, sada samo svi utvrđuju svoje pozicije. Samo, ovo kao posledicu može imati dodatnu polarizaciju među opozicijom, što joj svakako ne ide u korist. Zamislite samo da npr. u drugom krugu mora da se podrži opozicioni kandidat, ovo je samo dodatna tema za rascep između različitih delova opozicije i dodatni razlog da se opozicioni birači potpuno razjedine i izbace onu mantru ‘bolje i Vučić nego ovi’ – sa obe strane”, zaključuje Stojanović.

Đorđe Trikoš podseća da unutar koalicije Ujedinjene Srbije ima i glasova protiv invazije, kao i onih koji ćute.

“Pod pretpostavkom da je u interesu Ujedinjene Srbije da se ne izjašnjava previše o ratu, u neku ruku je i dobro što je ona nešto raznorodnija u ideološkom smislu. Izjašnjavanje jednih ne znači da se radi o stavu čitave koalicije, pa bi to moglo da amortizuje gubitak biračkog tela zbog osude invazije od nekih članica. Međutim, oni opozicioni birači kojima je jako važno da opozicija osudi rusku invaziju mogli bi da u većoj meri podrže koaliciju Moramo, jer bi ona mogla da zauzme nedvosmisleno prozapadnu političku poziciju tokom ove krize. Koalicija Moramo može najmanje da izgubi od jasnog svrstavanja uz zapad, osuđujući rusku invaziju”, kaže Trikoš.

On, međutim, ne isključuje mogućnost da Ujedinjena Srbija, ukoliko uvidi da rat u Ukrajini predstavlja tektonsku promenu koja će neminovno da se odrazi na izborno ponašanje u Srbiji, napravi obrt i oštrije osudi rusku agresiju. “To bi moglo da bude u dugoročnom interesu opozicije, kao vrsta pozicioniranja pred očekivanu zapadnu inicijativu na Balkanu nakon završetka akutne faze rata u Ukrajini. Ujedinjenoj Srbiji bi za takav potez bilo dovoljno uviđanje da nema šta da izgubi, s jedne strane, jer se može očekivati veća podrška vladi iz straha od nesigurnosti, te uviđanje da će Zapadu biti potreban partner jednom kada Zapad uđe u diplomatsku ofanzivu na Balkanu, a sve u težnji da ograniči prostor za bilo kakav uticaj Rusije na Balkanu”, smatra Trikoš.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.