Najugroženiji su pod najvećim rizikom

“Nevidljivi neprijatelj”, “nova normalnost”, “socijalna distanca” – ove i mnoge druge fraze postale su deo naše svakodnevice i deo žargona među ljudima u svakodnevnoj komunikaciji koja je, mahom, virtuelna. Usled različitih mera koje već skoro dve godine preduzimamo u cilju sprečavanja širenja virusa korona, malo-pomalo, zaboravilo se na najugroženije među nama – hronične bolesnike, osobe sa invaliditetom, beskućnike, izbeglice, migrante…

Pandemija je unela promene u svakodnevni život svih, pa je, valjda, zbog toga ponestalo solidarnosti među ljudima. U nedostatku solidarnosti, ljudi se, prirodno, obraćaju institutucijama, za koje je upitno da li u Srbiji daju adekvatan odgovor i pomoć najugroženijima, kojih je sve više, usled produbljivanja krize i zbog toga što se pandemiji ne nazire kraj.

POČECI PANDEMIJE

Početkom 2020. godine, u Srbiji se o koroni gotovo nije pričalo, makar ne na ozbiljan način. Prenošene su informacije iz stranih medija, eventualno su domaći izveštači iz inostranstva prenosili stanje stvari “u dalekom svetu”, mahom iz luka gde pojedinim brodovima nije bilo dozvoljeno iskrcavanje i tome slično. Tek u martu, pošto je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju virusa korona, u Srbiji je počelo ozbiljno da se o tome polemiše. Tako je, preko noći, od “najsmešnijeg virusa na svetu” korona postala “nevidljivi neprijatelj”.

foto: dušan aničić / tanjug

Vlasti Srbije su u martu proglasile vanredno stanje, deo stanovništva je lišen brojnih prava, a naročito pripadnici starije populacije, odnosno svi koji su navršili 65 godina života – bili su izvrgnuti izuzetno restriktivnim merama ograničenja i lišavanja slobode kretanja. Slična sudbina zadesila je i tražioce azila, izbeglice i migrante, koji su brže-bolje potrpani u kampove, koji su redom postali kampovi zatvorenog tipa, odakle se samo u retkim situacijama moglo izlaziti, uz posebne propusnice koje su izdavale uprave kampova.

Prema istraživanju koje su sprovele organizacije civilnog društva “Tri tačke” i BIRODI, 64 odsto ispitanika smatra da odstupanja od ljudskih prava, do kojih je došlo zbog proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, nisu bila srazmerna cilju zbog kojih su bila uvedena. To je viđenje ispitanika, građana Srbije, na koje su se i odnosile restriktivne mere u tom periodu.

Danima, nedeljama, pa i mesecima građani su aplaudirali medicinskim radnicima, nesporno najzaslužnijima za spasavanje hiljada života od smrtonosnog virusa. Međutim, pošto je prošlo vanredno stanje, zaboravilo se na data obećanja i izlive divljenja medicinarima. Primetno ne žive bolje, niti rade u boljim uslovima. Istina, nisu mnogo tražili, ali gotovo ništa nisu ni dobili. I ono što su dobili izjeda inflacija i vrtoglav skok cena na malo.

NASTAVAK SAGE

foto: rade prelić / tanjug

Pošto je početkom maja 2020. godine vanredno stanje završeno, čini se previše naglo, s merama se popustilo. Stotine hiljada ljudi je pohrlilo na letnje odmore, mahom na primorje, ali i širom Srbije. Kafići i restorani su postali krcati, a pamtimo i slučaj punog stadiona, pa i održanih izbora i propratne predizborne kampanje. I sve to za kratko vreme nakon izuzetno restriktivnih mera, policijskog časa, lišavanja slobode kretanja starije populacije itd.

U tom periodu nije bilo antikovid vakcine, mada je bilo aktivnosti antivaksera, koji su “pripremali” teren za pristizanje vakcine. I tada se gotovo prećutkivala nestašica sredstava za prevenciju širenja virusa korona. U prvim mesecima pandemije pamtimo nestašicu zaštitnih maski, ali i izuzetno visokih cena maski po komadu, koja je prelazila 120 dinara. I za čoveka sa prosečnom mesečnom zaradom, posebno za one koje imaju izdržavana lica u porodici, to je izuzetno mnogo. A koliko je mnogo tek za one koji imaju još manje, ili ništa, poput penzionera čija penzija ne prelazi 20 hiljada dinara, porodica sa više dece, osoba sa invaliditetom i mnogih drugi, koji čine veliki deo stanovništva Srbije. Za njih, takvo stanje je, doslovno, bilo noćna mora.

POJAVA VAKCINE

U jeku vakcinaškog nacionalizma pokazala su se prava licâ u međunarodnoj zajednici kada su mnoge ekonomski jake države prve krenule sa nabavkom vakcina ne razmišljajući da li ih ima dovoljno za sve, osim za njih same. Mnoge zemlje vakcine su rezervisale samo za sopstvene građane. Među prvim i retkim državama koja je vakcinisala sve ljude koji su to želeli bila je Srbija, pa se u jednom tenutku pojavio vakcinaški turizam kao sušta suprotnost vakcinaškom nacionalizmu, kada su hiljade ljudi, mahom iz regiona, ali i iz mnogih drugih država sveta, pohrlili u Srbiju da prime prvu dozu vakcine i da se revakcinišu. U početku izbor vakcina nije bio veliki, ali se gotovo ustalilo pet vrsta kojih, za sada, ima u dovoljnim količinama u Srbiji.

U svetu je započeo vakcinaški rat i borba za tržište, te stvaranje barijera za prodor vakcina iz pojedinih država. I sada se nastavlja to internacionalno licemerje u vidu nepriznavanja različitih vakcina, zavisno od proizvođača, odnosno države porekla vakcine. Tako se produbljuje kriza i borba pobornika vakcinacije jer se borba odvija na više frontova – protiv antivaksera, protiv različitih lobija koji propagiraju vakcine određenih proizvođača, odnosno, ocrnjuju vakcine drugih proizvođača, i tako unedogled. Naravno, tu stradaju oni najnemoćniji – zdravstveno ugrožni i siromašniji slojevi stanovništva.

HLEBA I IGARA

Diskriminatorni trend u vidu pružanja pomoći ugroženima postoji na dva nivoa – na međunarodnom i na domaćem. Na međunarodnom nivou se pre svega misli na zemlje siromašnog juga, mahom afričke, azijske i južnoameričke države gde do miliona ljudi ne stižu, ili ne stižu na vreme i u dovoljnoj meri, sredstva za prevenciju širenja virusa korona, kao ni vakcine i drugi medikamenti. Na domaćem nivou, odnosno na nivou država pojedinačno, različiti slojevi društva u praksi neretko bivaju različito tretirani, što je posebno izraženo u pogledu tretmana različitih socijalnih grupa. Takvo različito postupanje vidljivo je i u zemljama bogatog Zapada, poput Sjedinjenih Američkih Država, gde se leči ko ima i može.

Aktuelna su izvinjenja premijera Velike Britanije Borisa Džonsona zbog organizovanja žurke u Dauning stritu za vreme trajanja strogih mera zatvaranja građana Velike Britanije. On se, doduše, makar izvinio u britanskom parlamentu. Mada, sporno je da li bi to učinio da nije bilo pritiska opozicije i javnosti.

Za kojekakve žurke širom Srbije održavane u protekle dve godine niko se nije niti izvinio, niti poveo ozbiljnu raspravu, a kamoli šta drugo. A Krizni štab, makar njegov medicinski deo, nemoćno apeluje da je neophodno povremeno ponešto preskočiti sa repertoara davanja narodu “hleba i igara”. No, Krizni štab u tom slučaju jednostavno bude ignorisan, te sporadično, ali i kontinuirano krene paljba po pojedinim članovima štaba u tabloidnim medijima. I tako opet, iznova… Uz to, povremeno kapne po koji dinar pomoći, nekad više, nekad manje, nekad češće, nekad ređe. Bez ikakve zakonitosti i reda, makar ekonomskog.

NOVA REALNOST

foto: zoran žestić / tanjug

Sada već višegodišnje opsadno stanje ozbiljno je uticalo na svakodnevni život čoveka, te funkcionisanje svih zajednica, od porodice, preko privrednih društava do države, pa i cele međunarodne zajednice. Pandemija i mere uvođene radi njenog suzbijanja uticale su na sve sfere društva. Od toga kada i u kom broju možemo otići u kupovinu, da li je režim rada u kancelariji ili se primenjuje rad od kuće. Isto važi i za škole i druge obrazovne ustanove. Pravila ponašanja na javnim mestima, bilo da je reč o broju ljudi kojima je dozvoljeno da se u isto vreme nađu na nekom mestu, ili je, pak, reč o zaštitnim merama koje je neophodno preduzeti (dezinfekcija ruku, zaštitne maske, viziri, rukavice itd).

U toj “novoj realnosti”, položaj pojedinca je bitno izmenjen. Nekim kategorijama ljudi pandemija virusa korona je “samo” produbila krizu i pogoršala stanje, kao što je učinila hroničnim bolesnicima, starijim licima, beskućnicima i drugima, a od nekih kategorija je napravila ranjivu grupu. Zapravo, reč je više o neadekvatnim merama ili njihovom nedoslednom sprovođenju. Među tim kategorijama su, svakako, medicinski radnici. Istina, i pre pandemije, makar u Srbiji, nisu imali dobar položaj, ali su imali bar nešto bolje uslove rada i znatno manji obim posla. Izbijanjem pandemije, postali su deo crvene zone, neumorno radeći prekovremeno, pa i u dve smene. Sve to bez adekvatne i zaslužene nagrade.

Pristup zdravstvenom sistemu i ostvarivanje prava na zdravlje, koje spada u red ljudskih prava, u Srbiji je često nemoguća misija. Stiče se utisak da je jedina bolest koja postoji – korona. Reakcija prosečnog čoveka na fraze “kovid sistem” i “crvena zona” asocijacija je na horor u pogledu snalaženja u lavirintu institucija kojima se potencijalno treba obratiti ne bi li se obavio pregled ukoliko nije reč o koroni. I za zdravog čoveka to bi bilo mnogo, a kamoli za obolelog. Ukoliko je, pak, i reč o koroni ili sumnji u zaraženost, ni tu ne bude kraj agonije. Onda predstoji višečasovno čekanje u redovima za testiranje, pa i ako neko nije bio zaražen, samo mu se povećala šansa da se zarazi u kilometarskim redovima.

RANJIVE GRUPE U SRBIJI I PANDEMIJA

U mnogim situacijama koje su bile bacanje peska narodu u oči, ostaje zanemaren zamašan deo stanovništva Srbije – hronični bolesnici, osobe sa invaliditetom, starija lica, beskućnici, pa i izbeglice i migranti i još neke druge kategorije ljudi koji su ranjivi zbog ličnog svojstva i stanja u kom se nalaze. O te ljude sistem se i te kako oglušuje i zanemaruje ih.

Tako starija lica i hronični bolesnici često nemaju kome da se obrate za pomoć. Pored stalno zauzetih telefona raznih službi, te onog, sad već čuvenog komentara u vidu hladnog i ciničnog saveta “pogledajte na internetu”, ti ljudi, a nije ih malo, ostaju potpuno skrajnuti i prepušteni samima sebi. Posebno ako se ima u vidu da je vrlo upitno koji je procenat elektronski pismenih osoba starijih od 65 godina života, do toga u kojoj meri je u ruralnim sredinama rasprostranjena upotreba interneta. Još ako se zamisli kako je živeti i opstajati u domaćinstvu gde su dva penzionera čije penzije ne prelaze 20 hiljada dinara, a da je pritom makar jedan član bolestan, neretko oba, nemoguća misija dobacivanja do najjeftinije potrošačke korpe predstavlja sizifovski posao. A gde u svemu tome dođu troškovi lečenja? Još ako u takvo domaćinstvo dospe korona, ma koji soj tog virusa, a lekari “prepišu” vitamine, naravno o trošku pacijenta… Sve to verno oslikava “novu realnost”. Ko preživi, pričaće.

Problemi ne prestaju ni za osobe sa invaliditetom, koje su i pre korone u Srbiji bile slabo vidljive i prilično skrajnute od strane države i društva. O njihovim potrebama sada se manje govori i ne čini se mnogo da se one poboljšaju. Valjda vodeći se principom “daleko od očiju, daleko od srca”, a i pod izgovorom epidemije i nedaća koje virus nosi sa sobom, i osobe sa invaliditetom bi, valjda, trebalo da se strpe.

Ekonomski najugroženiji, među kojima ima različitih ranjivih kategorija (deca, osobe sa invaliditetom, pripadnici romske zajednice i dr.) itekako trpe. Od toga da često nemaju dostupna mnoga neophodna sredstva, poput novčanih, ali i do adekvatnog smeštaja i mogućnosti da se zaštite od virusa korona, bilo da im nedostaje sredstava za higijenu, zaštitne opreme, ali i različitih vitaminskih dodataka, bilo da je reč o onima koji se unose u svakodnevnoj ishrani bilo da je deo terapije lečenja od korone. To je posledica nemogućnosti da “dobace” do potrošačke korpe, pa onda, “normalno”, strada zdravlje.

Ako se ovome svemu doda i cena pi-si-ar testa u Srbiji, čija cena je u najnovijim promenama oborena sa devet na “svega” šest hiljada dinara, i dalje ostaje nejasno kako to sebi mogu da priušte mnoge ranjive grupe ljudi, posebno oni sa malim primanjima ili bez primanja, a u obavezi su u pojedinim situacijama da se testiraju; ostaje nejasno na koji način to mogu sebi da obezbede, a da ne ugroze egzistencijalni minimum. Slika postaje jasna, ali dilema je i dalje nerešena.

(NE)MOGUĆE PROMENE

Privreda koja je ionako iznurena višedecenijskom tranzicijom, a prethodno je razorena usled ratova, hiperinflacije, ali i zbog neuspelih reformi i “divlje” privatizacije, pogođena je brojnim pogrešnim potezima, te dokusurena pandemijom. Ako se zna da jedan deo stanovništva očigledno nema dovoljno novca da izdvoji za adekvatno preveniranje širenja zaraze, posebno oni koji nemaju krov nad glavom, bez primanja su ili žive od minimalne zarade ili sa niskom penzijom, a pri tome su neka od ugroženih kategorija ljudi, razmišljati na duge staze o rešavanju problema vezanih za virus korona teško da može biti uspešno, osim ako se najugroženijima ne pruži adekvatna pomoć, finansijska i svaka druga.