Beogradsko NE Vučiću

foto: sava radovanović / tanjug

Kada je, 2018. godine održan referendum u Makedoniji, na kojem se odlučivalo o novom imenu ove države (Severna Makedonija), a u skladu sa sporazumom sa Grčkom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se kao margarin u sve meša, imao je potrebu da prokomentariše to što je na ovo izjašnjavanje u susednoj državi izašlo tek nešto više od trećine Makedonaca sa pravom glasa: “Zamislite mene da pozovem narod na referendum i izađe 25, 35 odsto i ja kažem ‘pobedili smo’. To je za mene nemoguća situacija”, rekao je on tada.

I evo Vučića, posle samo nešto više od tri godine, kako u stranačkim prostorijama SNS-a, mnogo pre prepodobne, kilave i neorganizovane Republičke izborne komisije, proglašava veliku pobedu na referendumu na koji je izašlo tek 30-ak odsto glasača. Za ustavne promene u oblasti pravosuđa glasalo je oko 60 odsto izašlih, a oko 40 odsto je bilo protiv. Dakle, ustavne promene će biti realizovane zahvaljujući podršci, manje-više, 18 odsto punoletnih građana od kojih ogromna većina zapravo nije imala blage veze za šta se opredeljuje. Ali, biće ovaj makedonski ispad samo jedan detalj u mnogotomnoj enciklopediji Vučićevih neistina, petljanja, muljanja, licemerja i spinovanja, koja će možda nekada biti objavljena u zemlji Srbiji, kao svojevrsna istorija beščašća.

U svakom slučaju, ovaj referendum i njegovi rezultati ostaće upamćeni kao skup svojevrsnih političkih kurioziteta. Rekli smo već, gro građana uopšte nije znao za šta glasa, jer su predložene ustavne promene modelirane praktično u tajnosti, bez ozbiljne javne rasprave, u jednostranačkoj skupštini, čiji rad prate samo veliki dokonjaci.

Oko dometa ustavnih izmena nisu uspeli da se slože ni nezavisni pravni eksperti: dok su jedni tvrdili da one mogu da poboljšaju nezavisnost pravosudnih organa, drugi su govorili da u ovakvom političkom kontekstu nikakva promena Ustava i zakona ne može poboljšati pravo građana na pravično i nepristrasno suđenje, a treći upozoravali da će ova reforma samo ojačati politički uticaj vlasti/naprednjaka na pravosuđe.

Ni predstavnici režima nisu bili jedinstveni u pozivu građanima da se glasa za “da”: obznanila se čuvena naprednjačina Vladimir Đukanović, koji je pozivao da se glasa protiv. A opozicionari i nevladini aktivisti su se takođe podelili: jedni su pozvali građane da se izađe na referendum i da se zaokruži “ne”, drugi su bili skloniji bojkotu i ignorisanju “režimskog igrokaza”, a treći su ostavili građanima da sami procene da li će biti bojkotaši ili će se izjasniti protiv.

Bilo je u NVO sektoru i onih koji su smatrali da uspeh referenduma znači približavanje Evropi i evropskim vrednostima, ali je njihov kredibilitet odavno već doveden u pitanje. Opozicioni desničari su tvrdili da će ova pravosudna reforma dovesti do toga da “stranci upravljaju našim pravosuđem”, dok su proevropljani smatrali da je ovo samo mimikrija, odnosno “otaljavanje” obaveza u procesu evropskih integracija.

Iako se čini da vlast nije upotrebila celokupni asortiman svojih glasačko-kriminalnih artikala na referendumu, njega su ipak obeležile raznorazne nepravilnosti, o čemu su javnost obavestile u saopštenjima neke od stranaka, ali i brojna svedočenja građana na društvenim mrežama. Bili su tu – negde više, negde manje – prisutni džipovi, kapilarni glasovi, ucenjeni glasači, problemi sa biračkim spiskovima, napadi na posmatrače i tako dalje.

Teško je proceniti koliko je glasača i glasova tako “navučeno” a činjenica je da se rezultati prilično razlikuju na biračkim mestima gde je bilo kontrolora, i na onima na kojima je koza čuvala kupus. Neki su cinično zaključili da je broj izbornih naprednjačkih ćelavaca bio smanjen kao posledica hapšenja Belivukove kriminalne grupe.

ŠTA ZAPRAVO DONOSE USTAVNE PROMENE?

Poznati beogradski advokat Sead Spahović kaže za “Vreme” da ustavne promene zapravo neće doneti ništa novo. Tvrdi da nezavisno pravosuđe ne odgovara nikome, ni izvršnoj vlasti, ni građanima koji “stalno traže način da završe spor preko veze”, a ni sudijama kojima je “lakše da imaju direktivu i da ne preuzimaju odgovornost”. On upozorava da ustavne promene mogu rezultirati izmenom mreže i naziva sudova, što opet može da dovede do razrešenja nepodobnih sudija, kao što je to urađeno tokom reforme pravosuđa 2009. godine.

Polemiku u javnosti posebno je izazvalo ustavno rešenje po kojem će tzv. istaknuti pravnici (sa najmanje deset godina radnog staža) biti obavezni članovi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, a njih će birati Narodna skupština.

“Ovaj pojam je kontradiktoran, jer je nemoguće biti istaknuti pravnik sa deset godina radnog staža. Nemoguće je zamisliti istaknutog pravnika koji ima 33 godine. Neko može biti istaknuti pevač ili fudbaler sa 33 godine, ali ne i istaknuti pravnik jer je sa deset godina iskustva neiskusan, a ako je neiskusan, onda ne može da bude istaknuti pravnik. Apsurdno je da Skupština odlučuje ko je istaknuti pravnik, jer je to pitanje struke par ekselans. Prema tome, politički uticaj u pravosuđu biće sproveden preko ‘istaknutih pravnika’, koje bira Skupšitna, a hteli smo kao da eliminišemo Skupštinu iz postupka izbora”, kaže Spahović.

Advokat Božo Prelević smatra da nikakve ustavne promene ne mogu da unaprede pravosuđe za vreme ove ili slične vlasti, jer je “ono zarobljeno od mafije koja je ogrnula plašt politike da bi bila na vlasti”. Ipak, kao dobre strane reformi on vidi potencijalno jačanje uticaja esnafskih organizacija prilikom izbora sudija, odnosno ukidanje potpune supremacije politike u tom procesu, kao i to što više neće biti sudija na probnom radu od tri godine. On, međutim, kaže da je u Srbiji moguće sve, pa i to da “BIA ili SNS odrede sudijama ko će sedeti u Visokom savetu sudstva” i da zbog toga “niko neće ni pisnuti”.

“Loše strane su to što kod izbora tužilaca politika i dalje ima premoć nad strukom. Takođe, krajnje je problematično uvođenje u igru tzv. istaknutih pravnika. Znajući ko je republičkima poslanike uzor, možda će ‘istaknuti pravnici’ biti likovi kao što su Milorad Grčić, Vojislav Šešelj ili Željko Mitrović. Čini se da je jedan već izabran, mlađani pravnik, navodno neutralan. Oni koji štite ubice i narko-dilere, reketiraju preduzeća, oni koji su doveli do toga da institucija Republičkog javnog tužilaštva, REM, parlament, diplomatija, EPS, RTS i ostalo izgledaju kako izgledaju – sigurno neće imati drugačiji aršin za pravosuđe. Izabrani ‘istaknuti pravnici’ će biti podobni nojevi”, kaže Prelević za “Vreme”. Dodaje i da se problem u pravosuđu može rešiti jedino promenom sistema, koji počinje promenom ove vlasti i pritiskom na svaku sledeću, te da se država “ne pravi od bilmeza već od stručnih i poštenih ljudi koji izgrađuju državu, a ne stranku”.

KO JE POBEDNIK, A KO GUBITNIK?

Referendumski pasulj je pao tako da se svi osećaju kao pobednici. Vlast, jer je referendum “prošao”. Opozicija koja je pozivala da se glasa protiv ustavnih promena, jer je veliki broj građana poslušao njenu preporuku. Bojkotaši, jer je mali broj ljudi izašao na glasačka mesta, uza sve sigurne naprednjačke glasove. Istovremeno, čini se da su svi i gubitnici. Vlast jer je dobila ozbiljan šamar, pogotovo u velikim gradovima, “ne”-opozicija jer je referendum ipak prošao, kao i “bojkotaši”, koji su se opredelili za političku defanzivu i kanda očekivali još manji odziv građana. Naravno, i građani jer je obesmišljen referendum kao najdemokratskiji način donošenja važnih odluka.

Politički analitičar Dejan Bursać kaže da je, zbog činjenice da se održavao praktično pred sam početak izbornog procesa, referendum shvaćen kao “uvodni čin kampanje”.

“Zbog toga različite stranke i pokreti sada pokušavaju da kapitalizuju rezultate glasanja. A čini se da su mnogi dobili bar po nešto: vlast je na kraju dana ‘izgurala’ svoje i proglasila pobedu, a uz to su stvorili javni utisak da nisu uložili naročito mnogo truda. Opozicija koja je vodila kampanju protiv, a tu se primarno ističu stranke i pokreti sa desnog krila opozicione scene (ali ne samo oni), mogu biti zadovoljni značajnim brojem glasača koji je podržao opciju protiv, te naročito dobrim rezultatom ove opcije u gotovo svim većim gradovima. Čini se da je u najvećem problemu onaj deo opozicije koji je bojkotovao ili ignorisao ovaj referendum, a paradoksalno takvom se percipira najjača opoziciona lista koju predvodi SSP, koja je to učinila, verujem, iz dvostrukog taktičkog razloga: pre svega da izbegne stavljanje sebe u procep između EU i režima u Srbiji, ali i da bi izbegla eventualni težak poraz pred izbornu kampanju”, kaže Bursać.

Bivši političar, a danas profesor na novosadskom Pravnom fakultetu Bojan Pajtić pak smatra da su naprednjaci najveći gubitnici referenduma, iako je formalno “režim dobio ono što je želeo”.

foto: m. milenković

“Vučić i članovi njegove partije su u javnosti prikazivali referendumsko opredeljivanje kao neku vrstu izjašnjavanja o vladajućem režimu. U tom smislu su napravili veliku grešku i potcenili gnev građana koji su, u odnosu na broj izašlih, u velikom procentu glasali protiv amandmana na Ustav, iskazavši tako duboko nezadovoljstvo zbog načina na koji se vodi država. Utisak je da su oni koji su zaokružili ‘ne’ češće to činili zbog toga što izmenu Ustava predlažu Vučić i njegovi saučesnici, nego zato što su zaista proučili tekst o kome su se građani u nedelju izjašnjavali… Naprednjaci, koji do juče nisu prezali ni od čega da pobede čak i na izborima za sve mesne zajednice, proknjižili su poraz na referendumskom glasanju u većini velikih gradova (praktično su ‘pobeđivali’ samo tamo gde opozicija nije imala kontrolore). Time je u znatnoj meri srušen mit o ‘nepobedivosti’ SNS-a, a razočarani opozicioni birači i apstinenti koji ne podnose režim, dobili su vetar u jedra da na aprilskom izjašnjavanju uzmu učešće”, kaže Pajtić za “Vreme”.

DA LI JE VUČIĆ ZAISTA POLJULJAN?

foto: sava radovanović / tanjug

Neke opozicione stranke su skoro odmah po zatvaranju glasačkih mesta pojurili da saopšte da je referendum pokazao da je Vučićev režim izgubio podršku građana i da je doživeo “veliki poraz”. Da li je to odista tako?

Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, smatra da na ovom referendumu SNS nije pokazao svu svoju snagu, pre svega jer im je zakonsko rešenje o nepostojanju cenzusa na referendumu garantovalo uspeh bez velike pompe. Osim toga, kaže on, da je SNS “upregao svoju celokupnu glasačku mašineriju i potrošio milione državnog novca na referendum”, možda bi energije i novca ponestalo za ono što je ovoj stranci neuporedivo važnije – a to su aprilski izbori.

“Sve u svemu, ovaj referendum ne predstavlja realnu snagu vladajuće većine. Doduše, ona će morati u aprilu da potroši mnogo više novca i uputi mnogo više ucena, ako želi da zadrži bar približno rezultat iz ranijih izbornih ciklusa. Realna snaga SNS-ovih glasača je oko dva miliona, što je dvostruko više nego što je Srpska radikalna stranka ikada imala i, istovremeno, više nego sve ostale partije zajedno. Međutim, učešće opozicije na predstojećim izborima može stvari ozbiljno promeniti u smislu izlaznosti, a samim tim i drugačije raspodele mandata na parlamentarnim izborima i u Beogradu, dok će predsedničko mesto zasigurno ostati Vučićevo vlasništvo. Beograd je jedino mesto gde se može desiti promena, imajući u vidu da je prestonica rekla ‘ne’ na referendumu. Ipak, bez jezička na vagi, SPS-a, teško da će bilo ko moći da formira gradsku većinu. Ali, možda se dugo ponižavani Dačić preorijentiše, za to je potreban dobar rezultat opozicije i primamljiva ponuda”, kaže Beširi.

Biljana Stojković iz Skupštine slobodne Srbije smatra da na referendumu Vučić nije saznao ništa novo o svom rejtingu, s obzirom da on “neprekidno i opsesivno” radi istraživanja javnog mnjenja. Ona kaže da je njemu referendum poslužio pre svega za “ispitivanje efikasnosti naprednjačke izborne mašinerije”.

“Čudni su podaci koji govore o tome da su se neki lokalni odbori i opštine bili vrlo angažovali da organizuju autobuse, lažne glasače, viškove listića i sve ustaljene prevarne radnje na glasačkim mestima, a neki drugi odbori SNS-a ostali prilično pasivni. Imam utisak da je Vučić prepustio dešavanja svakom svom odboru i tako napravio svojevrsni test vernosti i sposobnosti da se pokradu izbori u aprilu. Na taj način je dobio jasnu procenu jakih i slabih odbora, i dobro će znati koga će nagraditi, koga smeniti, gde je potrebna pomoć za aprilsku krađu, koliko će gde koštati glasovi za kupovinu, u koje mesto treba poslati crne džipove sa huliganima za zastrašivanje itd. Jedino što sigurno možemo zaključiti iz ovih dešavanja je to da se Vučić ozbiljno sprema da svoju mašineriju pusti u ultrapogon i da nam predstoje užasni dani. Za opoziciju je ovo više nego jasan signal da se mora pripremiti za kontrolu izbora i za, verovatno, incidente visokog intenziteta”, kaže Stojković.

Bursać je mišljenja da je vlast htela da referendum sprovede u što većoj tišini, ne želeći da pruži opoziciji teren na kojem može da se mobiliše. Računala je da će uspeh referenduma biti garantovan “radom na terenu”. On smatra, međutim, da je vlast “potcenila sposobnost opozicione javnosti da se mobiliše, čak i bez izražene kampanje, koju je vodilo svega nekoliko stranaka i pokreta”.

“Situacija će svakako biti drugačija u aprilu kada SNS bude koristio ‘blagodeti’ medijske dominacije i otvorene kampanje, kao i kada Vučić bude istaknut kao ključni nosilac poruke, što je u smislu referenduma uglavnom izbegnuto. Međutim, i opozicione stranke na osnovu rezultata referenduma mogu da se nadaju boljem rezultatu na izborima i većoj motivaciji birača, naročito one koje su imale izraženu kampanju protiv ustavnih promena: tu, pored desnice – a znamo da su izraženu kampanju protiv vodile Dveri, ali i DJB i DSS – računamo i ‘Ne davimo Beograd’, kao i niz drugih manjih aktera koji su dobro prepoznali raspoloženje opozicionih glasača”, kaže Bursać.

EU U SUKOBU SA PROEVROPSKIM STRANKAMA, ORGANIZACIJAMA I GRAĐANIMA

Pored pobrojanih referendumskih paradoksa, tu je još jedan. On doduše postoji duže vreme, ali je ovoga puta postao veoma vidljiv. Dok su evropski funkcioneri i zapadne zemlje pozivale građane da izađu na referenduma i glasaju za ustavne promene, ogromna većina proevropskih stranaka, organizacija i građana bila je protiv njih, bilo da su pozivali građane da zaokruže “ne”, bilo da su se zalagali za bojkot.

Pajtić kaže da je Evropska unija, zbog dugogodišnje podrške velikog broja evropskih zvaničnika Vučićevom “autokratskom i nedemokratskom režimu”, izgubila “gotovo svaki kredibilitet u Srbiji”. Po njemu, evropskoj ideji u našoj zemlji mnogo veću štetu su naneli pojedini evropski komesari, parlamentarci i drugi političari nego sve antievropske stranke, organizacije i pojedinci zajedno. “I dalje u Srbiji, naravno, postojimo mi koji smo proevropski orijentisani, ali takvo opredeljenje doživljavamo kao ambiciju da Srbija postane uređena i uspešna pravna i demokratska država – po uzoru na najuspešnije zemlje Zapada, a ne kao obavezu da se ponašamo onako kako je neki evropski birokrata zamislio. Izmene Ustava su kozmetičke i daju alibi Vučiću da u pravosuđu čini šta hoće, istovremeno stvarajući privid da su sudovi nezavisni, a tužilaštva samostalna. U takvim okolnostima je prirodno da su proevropski orijentisani pojedinci (među njima i moje kolege pravnici) učinili što i ja – glasali protiv ove i ovakve izmene Ustava”, kaže on.

Biljana Stojković kaže da postoji dugotrajan nesporazum između EU i proevropskih stranaka i organizacija u Srbiji.

“Evropa se lako snalazi sa autokratskim vladarom i režimom kojem može ispostavljati političke i ekonomske zahteve (npr. Rio Tinto i eksploatacija resursa), i zbog toga se teško odriče svoje podrške Vučiću. Opozicija, sa druge strane, s pravom očekuje od Evrope da i na teritoriji naše zemlje neguje i podstiče ljudska prava, pravdu i slobodu, kao što to radi i na sopstvenoj teritoriji. Pravi paradoks leži u činjenici da je ovde žeđ za evropskim vrednostima veća u srpskoj opoziciji nego među evropskim diplomatama u Beogradu. Hipokrizija je velika, a referendum je samo još jedna ‘materijalizacija’ ogromnog problema s kojim se suočavamo”, kaže ona.

Beširi ističe da se na referendumu nije glasalo o evropskim integracijama Srbije, i da su takav pogled na njega “imali samo nekolicina ljudi iz civilnog sektora i poneki političar”.

“Uloga EU u Srbiji u poslednjih deset godina bila je, kada je reč o pritiscima na vlast da sprovede dogovorene reforme, veoma skromna, a posebno joj se zamera činjenica da je prestala da bude saveznica onim glasovima koji se istinski zalažu za vrednosti EU, od političkih grupa do udruženja građana. Svi se osećaju kao da ih je Brisel izdao ‘zarad viših ciljeva’. To potvrđuje i nedavni izveštaj Evropskog revizorskog suda, koji kaže da je uticaj evropskog novca i evropskih politika na vladavinu prava, borbu protiv korupcije, ljudska prava i slobode u Srbiji i regionu bio minoran, a da je podrška civilnom sektoru izostala”, kaže on.