Da je religija “opijum za narod”, dobro je poznata – i uglavnom tačna – Marksova teza. Međutim, stvari su, po običaju, mnogo komplikovanije nego što to lakonske formulacije mogu da uhvate. Religija, kako god da shvatimo ovaj pojam, nije ni izbliza jedini “opijum”. Mnogi naizgled nereligijski narativi često opijaju mnogo više od onih religijskih, iako se izdaju za trezvene. Pitanje tako nije nužno da li smo opijeni ili ne, već čime smo opijeni, u koju svrhu i na koji način. Biti trezan (kao i “normalan”) obično ne znači ništa drugo nego biti toliko duboko opijen (nekom ideologijom) da se to stanje više i ne doživljava kao stanje opijenosti, već kao puka praksa i najočiglednija moguća realnost.
Ako pod “opijumom” u ovom kontekstu podrazumevamo neki oblik indoktrinacije, tj. usvajanja nekog uskog ideološkog pogleda na svet putem propagande, svedoci smo da se “opijum” pojavljuje u mnogo oblika i u sferama koje se čine veoma različitim. Raznovrsne “opijume za narod” nalazimo kako u (tradicionalnim) religijama i političkim ideologijama uže shvaćeno, tako i u nizu “opijuma” kojima je današnji prosečan građanin izložen svakodnevno, poput PR kampanja usmerenih na razvijanje različitih oblika konzumentskog mentaliteta i na normalizovanje potpuno nenormalne logike savremenog kapitalizma, i sa njim povezanih (korporativno-političkih) struktura moći. Sadržaj mainstream medija – uključujući tu logiku tzv. društvenih mreža – jeste danas najupečatljiviji oblik “opijuma” za najšire slojeve građanstva.
Drugi problem se krije u tome šta podrazumevamo pod religijom. Ako ovaj pojam razumemo u smislu u kome se u svakodnevnom kontekstu često koristi – da označi neki skup prilično rigidnih načela u koja se nekritički veruje, pojam religije možemo izjednačiti sa pojmom rigidne ideologije. Pri tome se često pojam religije, na tragu ove definicije, poistovećuje i sa pojmom fundamentalizma. Tu onda dolazimo do, za mnoge, iznenađujućeg obrta – da su tradicionalne verske zajednice, sistemi verovanja i praksi, obično mnogo fleksibilniji, tolerantniji i humaniji nego mnoge sekularne religije, koje pokazuju sve odlike fundamentalističkog shvatanja pojedinih ideja, poput scijentizma, ideologije/religije slobodnog tržišta, ili civilnih religija dvadesetog veka poput fašizma ili boljševizma. Na ovo upozorava i Bruno Latur kada kaže da nas “sekularna” (a zapravo sekularno-religijska) moderna često porobljava “gvozdenim zakonima društva i ekonomije”, koji su mnogo manje fleksibilni od drevnih religija i njihovih načela.
POSLUŠAJ NAROD
Nasuprot sekularno-religijskim dogmama i predrasudama modernog perioda, unutar tradicionalnih religijskih ideja i praksi često smo, kroz istoriju, mogli da vidimo emancipatorski potencijal. Tačno je, naravno, da dominantne religijske institucije imaju opresivni potencijal i da se po tome ne razlikuju bitno od državnih ili korporativnih struktura moći. Ali to ne znači da unutar svake od velikih tradicija nije moguće pronaći pojedince, pokrete, ideje i religijske prakse koje su, iako marginalizovane ili čak otvoreno napadane od strane nosilaca dominantne religijske ili političke vlasti, značajno proširivale horizont slobode.
Čuveni su primeri starozavetnih proroka, koji su bili neka vrsta disidenata svog vremena, kritikujući one na vlasti, crpeći svoj autoritet iz odnosa sa Bogom koji nadilazi svaku zemaljsku moć. Ni tada, kao ni danas, nisu bile nepoznate politička propaganda i manipulacije. Primer toga nalazimo u Prvoj knjizi o carevima (glava 18) gde je opisan susret proroka Ilije i cara Ahaba (Ahava). Ahab Iliju smatra neprijateljem Izraela, onim koji unosi pometnju. Ilija mu uzvraća rečima: “Nisam ja taj što je doneo nevolju Izraelu, to si ti i dom tvoga oca”.
Možda najupečatljiviju epizodu iz Starog zaveta koja govori o odnosu prema političkoj moći nalazimo u Prvoj knjizi Samuilovoj (glava 8). Za razliku od jednog oblika anarho-teokratskog poretka koji je dotad bio na snazi, narod počinje da traži od Samuila da postavi cara “kao što je u svih naroda”. Samuilu se nije dopala ideja da postoji car (dakle, centralizovana, institucionalizovana politička moć u vidu nasledne monarhije), pa se obratio Bogu. Bog mu na njegove molitve odgovara: “Poslušaj narod… jer nisu prezreli tebe, nego su prezreli mene kao svoga cara”. I Bog šalje narodu upozorenje da ako žele cara, taj car će vladati nad njima, a to znači da će “uzimati vaše sinove” u vojnu službu, da će uzimati poreze i stada, a “vi ćete mu biti robovi”. Izbor cara predstavlja, dakle, legitimizaciju političke moći i potčinjavanje istoj, a to je u ovoj knjizi Starog zaveta predstavljeno kao znak raskida zajednice sa Bogom i prelazak iz slobode koju pruža anarho-teokratski organizovana zajednica, gde je Bog jedini car, u ropstvo političkim strukturama moći.
Nada u (nebeskog) cara koji je veći autoritet od (zemaljskih) careva, i time oslonac u otporu prema vlastodršcima, široko je rasprostranjen motiv koji je na izuzetan umetnički način formulisala Desanka Maksimović u poslednjoj strofi Peruna: Neka grom pobije i stada sa gora / neka useve popali, / ali ima neko / pred kim je i / Car mali.
SUBVERZIVNI POKRET
Izrazito “anarhističku” tendenciju, u kojoj se afirmiše radikalna sloboda kako u metafizičkoj tako i u društveno-političkoj ravni, prepoznajemo u hrišćanstvu još od samih početaka. Hrišćanstvo je i unutar Rimske imperije shvatano kao subverzivan pokret, čija religiozna poruka ima i konkretne političke implikacije. Hristos biva razapet, a njegovi sledbenici proganjani upravo kao ateisti, tj. oni koji ne prihvataju zvaničnu državnu ideologiju i oficijelne bogove. Ne prihvatajući zvaničnu religiju/ideologiju, oni su, iz mainstream rimske perspektive, podrivali ne samo autoritet carske vlasti već i stabilnost i opstanak same rimske države.
Preneto u današnji svet, sve autentične hrišćane bilo bi moguće optužiti za izdajnike svojih naroda, država, nacionalnih interesa, ali i svih zvaničnih ideologija. Suprotstavljanje strukturama moći (zvale se one hrišćanske, liberalno-demokratske, autokratske ili neke druge) i njihovoj represiji, kao i suprotstavljanje zvaničnim religijama (ideologijama) ostaje jedan od zadataka za sve slobodoumne ljude. Utapanje u zvanične religije predstavlja izazov za ljudsku slobodu, a samim tim i izazov za sve ljude kojima je tesan ne samo društveno-politički okvir u kome žive (ma kakav on bio), već i ceo kosmos.
Upečatljiv je i fenomen tzv. jurodivih (“ludih Hrista radi”), koji je naročito bio raširen u carskoj Rusiji. Ovi svetitelji su, u ime vere i Hrista, birali život društvenih otpadnika, odbacujući i ismevajući sve društvene konvencije. U standardni repertoar ponašanja jurodivih spadalo je izvrgavanje ruglu predstavnika vlasti, uglednih ličnosti, bogataša, ali i predstavnika crkvene jerarhije, te psovanje istih, pljuvanje pa i fizičko nasrtanje na njih.
Blasfemični napadi na zvaničan crkveno-državni poredak, ideologiju i običaje takođe su bili uobičajeni za ove pankere svog doba. Slično starozavetnim prorocima, oni su često bili kažnjavani i čak ubijani, da bi posle smrti bili kanonizovani kao svetitelji.
Nisu samo jurodivi u predrevolucionarnoj Rusiji imali emancipatorsku ulogu. Gotovo je zaboravljeno da su mnogi pravoslavni teolozi i sveštenici bili posvećeni društvenom aktivizmu, naročito krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, a neki od njih su imali i istaknute uloge u revoluciji 1905. godine.
Među važne religijske pokrete i ideje dvadesetog veka koje su značajno proširile horizonte slobode treba ubrojati i teologiju oslobođenja u Južnoj Americi, koja je, na teološkim temeljima, gradila svoj odnos prema društvenoj praksi afirmišući socijalnu pravdu i slobodu.
Opasna je iluzija da se do emancipacije u društvima može doći samo napuštanjem tradicionalnih oblika religije, kroz neku formu sekularnosti. Jedna od najznačajnijih modernih priča je upravo priča o sekularnoj religioznosti, a ne nekoj apstraktnoj ili univerzalno primenljivoj sekularnosti. To znači da nije moguće suprotstaviti se, na ozbiljan način, opresiji izazvanoj sekularno-religijskim narativima (npr. nacionalizma, fašizma, liberalizma, neoliberalnog kapitalizma i sl.) bez osporavanja metafizičkih premisa na kojima ti narativi počivaju. A to zahteva ništa manje nego stvaranje cele jedne metafizike oslobođenja, na čijim temeljima bi bilo moguće intervenisati u društveno-ekonomsko-političkim odnosima i izboriti više slobode i dostojanstva za sve ljude.
Autor je redovni profesor Univerzitetskog koledža u Stokholmu
