Ovi protesti su drugačiji i treba da zabrinu režim

Prethodni vikend obeležili su protesti građana u više gradova Srbije, kao i blokade pojedinih saobraćajnica. Iako su se protesti – održani zbog predloga izmene i dopune zakona o eksproprijaciji, koji još čeka na potpis predsednika, kao i već donetog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi – zbili u subotu i nedelju, u utorak je većina dnevnih novina i “novina” imala naslovne strane posvećene događajima od subote.

“Pokazuje se da je aktuelni režim najagresivniji kada im se ugrozi njihov finansijski interes i njihove koruptivne kombinacije”, kaže za “Vreme” Bojan Pajtić, nekadašnji predsednik Demokratske stranke. “Slučaj ‘Rio Tinto’ jedan je od skandala koji će dugo potresati Srbiju. Ukoliko Vučić ne odustane od njega, taj skandal bi mu mogao naneti izuzetno veliku štetu na izborima, tako da verujem da je svestan toga i da će u periodu do izbora makar i deklarativno odustati od tog projekta. Građani Srbije su prilično ćutke prelazili preko nekih drugih velikih korupcionih skandala – od Kopernikusa do Jovanjice, pa čak i Beograda na vodi, gde bunt nije bio ovoliki, ali ipak nisu spremni da prihvate da im neko zatruje i zemlju i vodu i vazduh zbog profita i provizija koje dobija od stranih kompanija.

“VREME”: Ovo su bili protesti protiv zakona o referendumu i zakona o eksproprijaciji. Vi tumačite da su ti zakoni doneti zbog Rio Tinta?

BOJAN PAJTIĆ: Nema nikakve dileme da su demonstranti, protestujući protiv ovih zakona, u suštini protestovali protiv projekta “Rio Tinto”, jer se u javnosti posebno izmene zakona o eksproprijaciji tumače kao izmene koje se vrše zbog Rio Tinta. Ali, taj zakon jeste suštinski problematičan i protivustavan. On, prvo, omogućava hitan postupak u postupcima eksproprijacije gde vlada praktično preko noći, u roku od 15 dana, može da ekspropriše nečiju imovinu. To je krajnje problematično, posebno kada je ova vlada u pitanju, budući da institut eksproprijacije služi za projekte od javnog interesa – tako kaže Ustav. Dakle, projekti javnog interesa su projekti koji se pre svega odnose na infrastrukturne i javne objekte – puteve, železnicu, škole, bolnice. Nikako se javni interes ne može odnositi na privatni interes.

Upravo to smo imali i u slučaju Beograda na vodi.

Tako je. Javni interes i privatni interes su dve potpuno različite stvari. Za Beograd na vodi je čak donet poseban zakon o postupku eksproprijacije, koji je obuhvatao i ubrzan postupak dobijanja građevinske dozvole, budući da se taj korupcijski skandal nikako nije mogao provući kroz postojeće zakonske okvire. Razlog zašto je ovaj zakon o izmenama i dopunama zakona o eksproprijaciji protivustavan jeste to što on unosi kategoriju plaćanja građevinske cene vlasnicima objekata. To je potpuno protivustavno jer Ustav govori o tržišnoj ceni objekata koji su predmet eksproprijacije. Svako ko malo razume u čemu je razlika shvatiće da u Beogradu verovatno može da se izgradi kvadratni metar stambenog prostora za 600-700 ili hiljadu evra, a da vrlo često dostiže tržišnu cenu od 3 ili 4 hiljade evra.

Tu cenu zakon predviđa samo za one objekte koji nisu legalizovani?

Da, pri čemu vrlo često vlasnici nelegalizovanih objekata nisu krivi zbog toga što im objekti nisu legalizovani. Vrlo često su građevinske firme i investitori ostajali na upotrebnoj dozvoli, nisu do kraja ni sproveli postupke. U tom smislu, mi imamo milione objekata u Srbiji koji nemaju dozvolu, a mnogi od njih nemaju građevinsku dozvolu ne krivicom vlasnika, nego krivicom investitora ili krivicom firme koje je te objekte gradila. Pri tome, Ustav ne razgraničava te dve kategorije. Ustav govori da, ako se ekspropriše građevinski objekat, plaća se tržišna cena, tačka. Ne mogu se zakonom opredeljivati gori uslovi po vlasnika nepokretnosti nego što je to određeno Ustavom. Ustav je najviši pravni akt i zakon se mora usaglasiti sa ustavom, a ne Ustav sa zakonom. U tom smislu, i taj predlog zakona jeste izuzetno protivustavan – legalizacija se rešava na drugačiji način, a ne zakonom o eksproprijaciji.

Zašto građani povezuju i ovaj i zakon o referendumu sa Rio Tintom? Zakon o izmenama i dopunama zakona o referendumu odnosiće se na izmene Ustava. Međutim, nema dileme da će režim posegnuti za ovim zakonom i kad je u pitanju Rio Tinto, s obzirom na bunt koji se dogodio. Đavo leži u detaljima – uvedeni su instituti referenduma na lokalnom nivou i Vučić i govori o tome da će pitati građane Gornjih i Donjih Nedeljica da li treba da dođe Rio Tinto ili ne. Mali problem je taj da, kad dođe Rio Tinto i kad zagadi životnu sredinu, zagadi Drinu, pa Drina zagadi Savu, pa Sava zagadi Dunav, onda Rio Tinto nije pitanje samo za Gornje i Donje Nedeljice, nego o tome moraju da se izjasne svi građani Srbije.

Zar, u krajnjoj liniji, nije država ta koja je odgovorna za to da li će se poštovati zakon i da li će se poštovati propisi o zagađenju životne sredine?

Odvojio bih državu od režima. Mi državu više nemamo. Da bi nešto bilo država, mora da poseduje teritoriju, stanovništvo i vlast, to su tri elementa države. Mi ovde niti imamo vladavinu prava, niti imamo vladavinu institucija – kada se organizuju protesti, ovde se batinaši sa kapuljačama obračunavaju sa ljudima, a policija stoji sa strane. Tu države više nema. U tom smislu, kada govorimo o režimu, ne bih govorio o državi. Oni nisu država, oni su sami dozvolili da se država potpuno suspenduje i da ovde razni belivuci disciplinuju i nezavisne intelektualce, i novinare, i demonstrante za vreme inauguracije predsednika, da razni belivuci kupuju glasove po Srbiji, da razni belivuci ne dozvoljavaju da se konstituiše skupštinska većina u Vladimircima… Dakle, belivuci vladaju Srbijom a ne institucije sistema i, u tom smislu, teško da će takav režim da vodi računa o ekologiji. Konačno, pogledajmo šta se desilo sa Linglongom u Zrenjaninu – oni ne samo da ne vode računa o ekologiji, oni bukvalno ne vode računa ni o elementarnim ljudskim pravima radnika u kompaniji. Zbog toga imamo novo robovlasništvo usred Evrope, koja se zgražava nad onim nesrećnim Vijetnamcima, koji su suštinski taoci unutar kruga te fabrike. Pri tome imate pripadnike kineskog obezbeđenja koji ne dozvoljavaju srpskim novinarima da usred Srbije pristupe i snime tu kompaniju. To nam govori da se nalazimo u polukolonijalnom statusu. Do sada su kolonizatori bivali Englezi, Francuzi, a danas se Srbija nalazi u polukolonijalnom statusu kada su u pitanju Kinezi i to je ono što generalno unosi nemir u svakog ko razmišlja o tome da nastavi da živi u ovoj zemlji.

Pre neki dan dogodio se dogovor većeg dela opozicije o zajedničkom nastupu na izborima. Šta vi o tome mislite?

Kad je već donela odluku da izađe na izbore, opozicija je ispravno postupila time što se ujedinila jer je izuzetno važno da se ne raspu glasovi i da se postigne određeni sinergetski efekat. Neki spoljni utisak, koji nije zasnovan na istraživanjima javnog mnjenja – jer ih nije ni bilo pošto se ujedinjenje sada dogodilo – govori o tome da taj sinergetski efekat postoji. Uvek birači vole kada se političari nešto dogovore, jer nisu navikli da su političari spremni da se dogovore i da odustanu od svojih parcijalnih interesa. Čini se da su ovde svi stavili svoje parcijalne političke interese i lične ambicije po strani i isturili na čelo liste dvoje potpredsednika stranaka, a ne predsednike stranaka. To su sve pozitivni signali. Mislim da sada, sa ovako užasnim režimom, svako ko misli dobro Srbiji, a deluje u javnom prostoru na bilo koji način, treba bar do izbora da suspenduje kritiku opozicije, koja je inače satanizovana u 90 odsto medija i da joj poželi sreću na ovim izborima, odnosno, da joj poželi što bolji rezultat.

Zašto je opozicija, koja je bojkotovala prošlogodišnje izbore, odlučila potpuno suprotno ovog puta iako se uslovi nisu popravili, odnosno, razlozi za bojkot i dalje postoje?

Potpuno se slažem da su uslovi neznatno drugačiji, više je došlo do kozmetičkih nego do suštinskih promena – u medijskoj sferi, gde je nešto više prostora opredeljeno za opoziciju i u sferi kontrole izbora. Bojkot je skrenuo pažnju domaćoj javnosti da je situacija toliko loša da su stranke bile spremne da se odreknu mandata, budžetskog finansiranja, svega onoga što sa sobom nosi parlamentarni status, zastupljenosti u medijima, da bi ukazale na to koliko je poguban režim koji vlada Srbijom, a sa druge strane, skrenuo je pažnju i međunarodne javnosti iz koje je vrlo često stizala podrška režimu.

Stiže i dalje.

Stiže parcijalno, ali kada čujete najave o potencijalnim pojedinačnim sankcijama protiv pojedinaca koji ugrožavaju demokratiju i učestvuju u korupcionim radnjama od strane američke administracije, pa kad vidite da ipak većina evropskih poslanika ne smatra Srbiju demokratskom zemljom, pa kad vidite da je Srbija po kriterijumima međunarodne zajednice hibridni a ne demokratski režim, onda vidimo da je taj bojkot, ako ništa drugo, skrenuo pažnju na to kako je potpuno neprihvatljjivo da iz inostranstva dolaze hvalospevi jednoj političkoj strukturi koja je zarobila ovu državu, tako da bojkot jeste imao određene efekte. Pretpostavljam da novi bojkot opozicione stranke ne bi izdržale u finansijskom i logističkom smislu, i da zato učestvuju u izborima. Da nije bilo bojkota, ovaj saziv Skupštine bi trajao četiri godine. A sada, pošto je vlast koja je konstituisana nelegitimna, jer u parlamentu nije bilo opozicije, stvorila se prilika da se već posle godinu dana ponovo ide na izbore. Ako Vučić ne odustane od projekta Rio Tinto, koji je jako mobilisao javnost, više nego što on to pretpostavlja, mislim da će imati realan problem na izborima. Ako odustane od tog projekta, u uslovima medijske blokade, kupovine glasova, uterivanja ljudi u javnom sektoru u to da glasaju za vladajuću stranku, imam utisak da teško da će opozicija prebaciti više od 58 poslanika koliko je 2016. ušlo u parlament. Mislim da je to neka mera mogućeg učinka opozicije, s obzirom na objektivne okolnosti. Naravno, da su uslovi demokratski, da su mediji otvoreni, da nema kupovine glasova, ovaj režim bi odavno i pao, već zbog Savamale, zbog Jovanjice, zbog Beograda na vodi, zbog Kopernikusa… Svaki od tih skandala je dovoljan da režim padne u nekom demokratskom društvu, u kome postoji vladavina prava. Kod nas to, nažalost, nije slučaj.

Kako vidite nagli rast zelenih pokreta u Srbiji, da li je to zbog trenda u Evropi ili zbog neke specifičnosti Srbije?

To je trend u Evropi, videli smo koliko su Zeleni u Nemačkoj odskočili i vidimo da će izgleda oni i preuzeti ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, što je vrlo loša vest za režim u Srbiji, kao što je vrlo loša vest za režim bila i Bajdenova pobeda u SAD. Stvara se ambijent u kome će Vučiću vrlo teško biti da sedi na četiri stolice i da pritom pljačka Srbiju i ukida institucije. Zeleni u Srbiji jesu prirodna posledica činjenice da je životna sredina sve zagađenija i da ovaj režim zaista ne haje za zdravlje ljudi. Imam utisak da niko od njih ne namerava da živi u Srbiji nakon pada sa vlasti, ili misle da nikada i neće da padnu s vlasti, što je naravno, po sebi tragično ako je tako. Zeleni u Srbiji će zbog Rio Tinta, Linglonga i sličnih projekata imati, po mom mišljenju, potencijal da pređu cenzus, ali neće imati potencijal da budu najveća lista ili lista sa najvećom podrškom. Nisu to, konačno, ni u Nemačkoj. Generalno je jaka politička pozicija zelenih pojava koja se vezuje za bogatija društva, u kojima su socijalni, ekonomski problemi, organizacija zdravstva i tome slično – rešeni.

Pa to i Vučić kaže za Srbiju.

Da, ali odmah da napravim ogradu – Vučić govori da je to što ovde ima zelenih odraz visokog standarda i bogatstva, a to je, naravno, potpuna zamena teza: u Srbiji oni nisu odraz blagostanja građana, nego odraz paničnog straha građana od režima koji ne preza da ih potruje da bi uzeo provizije od kompanija koje ne mare za ekološke standarde. Dakle, ovde su zeleni posledica egzistencijalnog straha, a ne nekakvog bogatstva, koje, naravno, ne postoji ni u tragovima.

Počeli smo sa protestima, da završimo sa njima: najavljeni su i za sledeću subotu. Šta mislite, da li će da potraju ili će, poput prethodnih godina, pre ili kasnije da se sami ugase?

Ovi protesti su drugačiji od protesta prethodnih godina. Oni prethodni su bili pre svega vezani za političke razloge, iako su i ovi, kao i svi drugi protesti, par excellence i politički. Ali, ovi protesti se dominantno organizuju iz egzistencijalnih razloga, ljudi izlaze na protest zato što se plaše da će ova zemlja biti nemoguća za život, da će biti u ekološkom smislu uništena i neupotrebljiva ne samo za njih, nego i za njihove potomke. I u tom smislu, ljudi borbu protiv štetnih projekata doživljavaju kao pitanje života i smrti, i to ne u figurativnom, nego u bukvalnom smislu te reči. Još kad čujete da se najavljuje izgradnja nuklearke u Srbiji, a znajući da kod nas najveći energetski sistem vodi vlasnik pečenjare, onda zaista nemate alternativu nego da budete zastrašeni nad perspektivom koja se smeši Srbiji. Zbog toga mislim da ove proteste ne treba potceniti. Iako oni nisu bili izrazito masovni, oni su pokazali veliku rešenost značajnog broja ljudi da budu fizički ugroženi da bi se izborili za svoje ciljeve. Po tome se ovi protesti razlikuju od prethodnih i zbog toga oni treba da zabrinu režim. Aleksandar Vučić će učiniti sve da ostane na vlasti i verujem da će on projekat Rio Tinto gurnuti pod tepih i proglasiti mrtvorođenim, jer ga u suprotnom očekuju veliki problemi – pokazalo se da su ljudi spremni da zaborave čak i na okolnost da ih neko svakodnevno brutalno pljačka, što smo videli u prethodnih devet godina, ali nisu spremni na to da ih neko svakodnevno truje. Preko toga neće preći.