“15. za 15”

Da parafraziramo Duška Radovića: imali smo sreće da se tog jutra probudimo u Beogradu. Da su mnogi bili zaplašeni, jesu. Još je više bilo zabrinutih. Ali na ulicama je izgledalo kao da niko nije ostao kod kuće.

Veče ranije, jedan od studenata koji su došli pešice u Beograd povikao je: “Da li je iko ostao kod kuće?”

“Svuda je vaša kuća”, odgovorila mu je žena koja se tu zatekla. Znamo i analiziraćemo kasnije šta se sve spremalo i šta se događalo tokom čitavog tog dana, ali jutro 15. marta možda je po atmosferi najviše ličilo na neko prvojanuarsko… Sve je bilo vedro, okupano, sveže i odmorno, iako objektivno, niko odmoran bio nije. Dani koji su prethodili velikom studentskom protestu u Beogradu pod nazivom “15. za 15” bili su neopisivo naporni i napeti. Najnaporniji su svakako bili studentima koji su još od 9. marta bili u marševima i hodali ka Beogradu. Teško je bilo i beogradskim Studentima u blokadi, koji su izveli naizgled nemoguće: organizovali su najveći i najbrojniji skup u istoriji Srbije gotovo bez ijednog ozbiljnijeg incidenta (a uz bezbroj izbegnutih, prilično jezivih događaja). Naposletku, nije bilo lako ni svim građankama i građanima koji su tog dana ili dan ranije uspeli da se doktrljaju u Beograd iz cele Srbije, smeste po kućama, stanovima i privatnim smeštajima…

Jedan čovek, međutim, bio je glavni proizvođač straha. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić danima uoči protesta lagao je kako studenti i građani planiraju “jezivo nasilje” na protestu u Beogradu. Sada, nakon što je sve prošlo, znamo da su jedini koji su planirali nasilje bili upravo on i njegovi poslušnici.

OD DRUGA DO DRUGA, OD GRADA DO GRADA

Od trenutka kad su Studenti u blokadi najavili protest u Beogradu, znali smo da neće biti ni nalik onima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. U Beogradu su sve institucije, u Beogradu je samo srce tame korumpiranog režima čijom je krivicom stradalo 15 ljudi ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Da, događaj koji je bio povod za to što smo na ulicama odigrao se u Novom Sadu. Ali epicentar korupcije je u Vladi Srbije, a ona je u Beogradu. Naravno, studenti nijednog trenutka nisu čak ni nagovestili da je ovo nekakvo veliko finale u bilo kom smislu. Prosto, došao je red na Beograd.

Prvi veliki skup na koji su dolazili ljudi iz cele Srbije bio je u Novom Sadu 1. februara, tačno tri meseca nakon pada nadstrešnice i pogibije petnaest ljudi. Beogradski studenti krenuli su pešaka i to je bio prvi veliki studentski marš. Pod sloganom “Ćutanja je dosta! 1. 2. na sva 3 mosta”, blokade tri novosadska mosta preko Dunava počele su 1. februara u rano popodne, da bi se potom sve kolone spojile ispred Mosta slobode.

Bilo je lepo, dostojanstveno i ljudi su se mnogo grlili, a studenti išli peške, ali nekako je bilo i mnogo tuge i ljutnje u vazduhu, ljutnje zbog nepravde, zbog nekažnjivosti, zbog gaženja i premlaćivanja studenata na blokadama, zbog zaletanja automobilima u ljude koji stoje i odaju počast stradalima…

Onda je došao Kragujevac, na Dan državnosti i studentski protest “Sretnimo se na Sretenje”. Cela Srbija slavila je tog dana Dan državnosti, dok je odnarođena vlast simulirala proslavu u Sremskoj Mitrovici. U Kragujevac su peške došli studenti iz Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Čačka, Užica, Niša i, nek se ne ljute ostali, ali najvažnije – Novog Pazara. Ona tuga iz Novog Sada u Kragujevcu se pretočila u zajedništvo, u ogroman zagrljaj desetina, možda i stotina hiljada ljudi.

Dve nedelje kasnije, 1. marta, dogodio se “Studentski edikt” u Nišu. Još više ljudi, još više studenata koji marširaju kroz sela, još više ljudi oslobođenih straha i probuđene nade. Ako smo u Novom Sadu imali tugu, u Kragujevcu zajedništvo, u Nišu je eksplodirala nada.

I eto, na red je došao Beograd. Nikakva kulminacija, nikakvo finale, samo prilika da se čudovištu pogleda u oči, da se pred njega neustrašivo stane i pokaže da strah više nikoga ne parališe. Netačno bi bilo reći da straha nema, ima ga i to je i razumno i opravdano, jer opasnu aždaju imamo naspram sebe. Ali niko pred njom nije ustuknuo i to je najveća vrednost protesta “15. za 15”.

foto: predrag dedijer

PREPREKE NA PUTU

Za to vreme odnarođeni režim, predvođen Aleksandrom Vučićem, imao je svoje planove i samo jedan cilj: da što više ljudi zastraši i odvrati od dolaska u Beograd.

Predsednik Vučić obraćao se preko Instagrama (i još uvek to radi) po dva-tri puta dnevno. Zanimljivo je da su iz njegove i retorike njegovih pristalica naprasno iščezli studenti, a sva agresija usmerena je na opoziciju, nekakvu tobožnju obojenu revoluciju i, naravno, nevladine organizacije. Glavna je teza bila da se sprema “jezivo nasilje”.

foto: dedijer predrag - dedii

Ko je pismen i ume da čita, a većina ume, razumeo je poruku: režim je bio spreman da 15. marta izazove “jezivo nasilje”. Problem je samo u tome što svaki autokratski režim kad mu se približi kraj, a pogotovo autokrata lično, upada u vrtlog sopstvenih zabluda koje se ne odnose na uverenja i stavove već na činjenice. Naime, oni u terminalnoj fazi po pravilu negiraju stvarnost. Vučić je otišao korak dalje pa je sebi pod prozorom, u Pionirskom parku, kreirao paralelni svet, sa paralelnim studentima, paralelnom blokadom i paralelnim zahtevima.

I tako je nastao “ćacilend”, naizgled smešna, a zapravo opasna tvorevina potpuno sadističkog uma. Da, tamo su se okupili neki mladići koji ne znaju himnu, predvođeni onim Milošem Pavlovićem, studentom treće godine medicine. Tvrdili su da hoće da uče, pa su sebe i nazvali “Studenti koji hoće da uče”. Da, zabavno je bilo gledati bivšeg radikala Nemanju Šarovića kako ih tamo anketira i, da, nije bilo zabavno gledati kako Nemanju Šarovića hapse, iako je bivši radikal.

Takođe, bilo je smešno gledati kako se taj Miloš Pavlović koprca za malo pažnje, pokazuje maketu Dečana i udžbenik iz patologije, kako određuje gde će biti medicinski štand jer je povredio ruku na tri mesta dok je postavljao šator. Zbog onog grafita na Jovinoj gimnaziji “Ćaci u školu”, Pavlović i ekipa brzo su nazvani “ćacijima”, a kamp u Pionirskom parku “ćacilend”.

foto: vladislav mitić

Ali, o “ćacilendu” moramo ozbiljno da razgovaramo. Istina je da postoji taj budalasti momenat, koji prosto zove na podsmeh. Ali nije slučajnost to što nijedna organizovana grupacija nije išla da ih provocira, osim srednjoškolaca, kojima se apsolutno sve prašta jer su premladi da razumeju šta se događa. Studenti u blokadi su od prvog dana na društvenim mrežama pozivali na ignorisanje.

Međutim, “ćacilend” je teritorija sa duplim dnom. Napred su nekakvi koji hoće da uče, a iza i najgori iz ovog društva: počev od “veterana” ukinute Jedinice za specijalne operacije, odnosno “Crvenih beretki”, skupine odgovorne za brojne ratne zločine i ubistvo premijera Zorana Đinđića, do organizovanih batinaša i kriminalaca pod komandom Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade Srbije. I ne zaboravimo traktore, one traktore za koje je država odabranim poljoprivrednicima dala subvencije, pa im vlast naredila da ih uoči protesta 15. marta dovezu prvo u pogon IMT na Novom Beogradu, a onda ih dva dana pred protest proterala kroz centar grada i njima okružila “ćacilend”.

foto: marija janković

Ne zaboravimo ni da je devet dana Pionirski park bio stecište raznih učesnika i učesnica Zadruge, kriminalaca i lokalnih funkcionera Srpske napredne stranke iz unutrašnjosti. Kako su ljudi mobilisani za odlazak u taj pakao, videlo se u najmanje dva navrata.

Prvi je onaj kada reporter Televizije N1 Mladen Savatović telefonom zove izvesnu Milenu, koja ne zna kako da ga ubaci tamo, jer joj trebaju stariji statisti, a Savatović pre može da prođe kao student. Ipak, Milena ne bi da ga prebaci nekom drugom ko regrutuje lažne studente, jer, čini se, onda nema procenat ili neku drugu dobit za koju radi.

Drugi, daleko strašniji dokaz jesu poruke dr Anđelke Stojković, potpredsedice Skupštine grada Kragujevca, roditeljima dece obolele od cistične fibroze.

Osim što je (bila) potpredsednica kragujevačke gradske skupštine, ona je i načelnica Odeljenja za pulmologiju, alergologiju i imunologiju u Klinici za pedijatriju UKC Kragujevac i redovna profesorka Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu.

“Dragi pacijenti, zamoliću vas sve da u svom interesu i u interesu države Srbije učinimo podršku studentima koji su za učenje i protiv blokada u utorak u 12 h. Molim vas sve da se javite predsednici Udruženja za CF Srbije Milici Perić u vezi detaljnog dogovora”, glasi poruka koju je Stojković poslala roditeljima dece obolele od neizlečive i teške bolesti.

Nekoliko dana kasnije usledile su nove poruke Anđelke Stojković u kojima roditelje podseća da budu svesni koliko terapija za njihovu decu košta i da treba da pruže podršku. Uz poruku je dodala i dokument u kom su taksativno nabrojani troškovi terapije, sa sve lekovima, ali i troškovima bolničkih dana.

foto: nenad karlić

Cistična fibroza je poremećaj koji izaziva teško oštećenje pluća, digestivnog sistema i drugih organa u telu. Činjenica da su roditelji dece koja boluju od ove bolesti uopšte odlučili da dojave medijima šta Anđelka Stojković radi dokaz je istinitosti tvrdnje da je straha sve manje u Srbiji. Ali, u isto vreme, to je i dokaz da ova vlast vlada manipulacijama, lažima i zastrašivanjem.

Vrla doktorka pokušala je, verovatno poslednji put u političkoj karijeri, da ovo uradi i da naprosto “potera” roditelje bolesne dece u Pionirski park.

Dakle, uloga “ćacilenda” je trostruka. S jedne strane, to je predstava pogubljenog vođe koji i sebe i nas hoće da ubedi kako neka mladost i neki studenti ipak jesu za njega i uz njega. S druge strane, “ćacilend” je bio šargarepa na štapu, kojom je trebalo da se skrene pažnja sa stvari koje su se dešavale u danima pred protest, a bile su daleko bitnije, poput generalnog štrajka, osmomartovskog zaustavljanja poljoprivrednika na Brankovom mostu i prebijanja studenata na blokadi Radio-televizije Srbije.

Treća i najvažnija uloga “ćacilenda” jeste da 15. marta posluži kao skrovište iz kog je trebalo da izjure mahniti batinaši naoružani čekićima, palicama i ko zna čime još, i izazovu nerede.

foto: lenka pavlović

CRNI MRAK PRED NARODNOM SKUPŠTINOM

Gotovo je nemoguće pobrojati sve što se dogodilo za samo dve nedelje, između niškog i beogradskog protesta, a služilo je režimu da zastraši narod. Imali smo hapšenja građana zbog verbalnih obračuna sa aktivistima SNS, pa i sa ministrom Nikolom Selakovićem. Imali smo policijsko prebijanje studenata u noći kada ih je voditeljka RTS, intervjuišući predsednika, nazvala ruljom, što je izazvalo blokadu javnog servisa u trajanju od 22 sata.

Ali bitnije je šta smo u noći između 14. i 15. marta, kao i tokom celog tog dana videli u Pionirskom parku i oko njega. A videli smo da su kamere za nadzor umotane u crne vreće i da oko parka, ali i na drugim mestima u gradu stoje vreće sa šutom, kamenjem i betonskim kockama, da ljudi u parku imaju čekiće za pojasom… Videli smo i da su sami polupali i prevrnuli subvencionisane traktore: pojedini koji su glumili studente snimljeni su kako razbijaju traktorske kabine.

Videli su to i studenti-redari na protestu “15. za 15”. Već u jutarnjim satima došlo je do izvesne pometnje, jer je prvobitni plan bio da se čitav protest odvija ispred Doma Narodne skupštine, tik ispred Pionirskog parka i pripadajućeg mu “ćacilenda”. Studenti su u subotu ujutru objavili da se deo protesta, odnosno glavna bina, izmešta na Slaviju. Ruku na srce, dobar deo javnosti očekivao je da to čudo od kampa bude sklonjeno pre subote, 15. marta, nadajući se da su tu stvarno samo lažni studenti, a ne i pravi batinaši.

BROJ NA RUCI

Ispostavilo se da su Studenti u blokadi bili spremni za svaki mogući scenario, pa i da budu premlaćeni. Ono što nisu hteli da dozvole jeste krvoproliće. Centralni deo skupa premestili su na Slaviju, a deo njih je ipak ostao kod Narodne skupštine, kao i desetine hiljada građana.

Sve što se dalje dešavalo, rekonstrukcija je na osnovu svedočenja građana i redara. Malo pre 19 časova u okolini Narodne skupštine ugašena je ulična rasveta. Nekoliko minuta kasnije – tačno u 19 časova – počela je komemorativna tišina kojom je odavana pošta stradalima u padu nadstrešnice. Nekako u to vreme, studenti-redari primećuju komešanje u Pionirskom parku. Vide da policija odlazi iz parka, a da je u toku neko pregrupisavanje i pomeranje onih koji su tamo okupljeni. Ubrzo ka njima lete prve kamenice i flaše i jasno je da stvar kreće u pravcu kog su se svi plašili.

foto: marija janković

Redari, kako su kasnije ispričali za medije, preko motorola šalju jedni drugima šifru za prekid protesta, skidaju prsluke, pale plave baklje i preko megafona obaveštavaju građane da ovo više nije studentski protest. Uz pomoć veterana 63. padobranske brigade, motociklista i traktorista (koji su došli a da ih niko nije terao) uspevaju da isprazne prostor ispred skupštine za manje od pet minuta.

Izveli su natčovečanski poduhvat. Neki su probali da poture tezu kako su se “razbežali kao miševi”. Ko to misli, nek proba da preusmeri desetine hiljada naelektrisanih ljudi sa jednog mesta na drugo, bez ijednog incidenta. Te večeri nijedno staklo, ma ni plastika, nije polomljeno u Beogradu.

foto: nenad karalić

Kasnije smo saznali da su u trenutku kada je počeo napad iz “ćacilenda” ispred skupštine bili redari stari svega 19-20 godina. Teško je zamisliti da tako mladi, bez ikakvog iskustva sa protestima, a kamoli sa najvećim protestom u istoriji Srbije, nisu bili preplašeni. Da su bili spremni na sve, pa i na to da budu fizički povređeni, pokazuje to što su na rukama vodootpornim markerima imali ispisane brojeve telefona advokata i roditelja, ali i – sopstvenu krvnu grupu.

To ne smemo nikad da zaboravimo. Krvoproliće, sopstveno i naše, sprečili su jedva punoletni mladi ljudi, devojke i mladići koji se nikad u životu nisu potukli. A bili su spremni i da budu premlaćeni ili… još gore. I upravo ti mladi ljudi, kojima je odraslo doba još novo i nepoznato, podigli su na noge celu zemlju, probudili nadu u pamet, razum i dobrotu. Ništa oni nisu izdali kad su skinuli redarske prsluke. Naprotiv, taj čin je čin vrhunske odgovornosti i poslednji krik želje da sve prođe bez nasilja, uz punu svest da će prvi biti izloženi ako do nasilja dođe. Studenti u blokadi su za ova četiri meseca, to i sami kažu, postali potpuno drugačiji ljudi u odnosu na ono što su bili pre početka blokada. Iako su ih tokom ta četiri meseca gazili kolima, prebijali, lomili im vilice, maltretirali u tabloidima, beogradski protest verovatno je i za njih bio ogroman ispit i još jedan “skok u razvoju”. Znali su sa kakvom zveri imaju posla, ali tog dana, na tom mestu, bilo je gotovo izvesno da će zver pokušati da napadne najjače dosad. Nije uspela, pobedili su. I to, doslovce i bez patetike: pobedili su pameću, razumom, pribranošću i slogom. Pobedili su i zver i sopstveni strah.

foto: dedijer predrag - dedii

I ne, nisu deca, ali kad vidite one ruke na kojima piše “mama” i “tata”, jasno je da su oni tek nedavno prestali da budu deca i da im, kad su uplašeni, trebaju i mama i tata. I što više nas na ulici, sa njima. A vidi se to i na dočecima pešaka, veče pred proteste. Kad pređu po sto i dvesta kilometara, bosi, uplakani, sa nogama u zavojima od pete do kukova, zaleću se u zagrljaj svakom s kim im se pogled sretne. Nekako nisu deca, a deca su. Mogu i uspeli su da pomere svet, ali na kraju dana, posle herojskog podviga, na kraju te staze koju su sebi zacrtali, treba im da vide mamu i tatu.

PUCANJ U PRAZNO

Ako po nečemu treba da pamtimo protest u Beogradu, to su hrabrost i pamet Studenata u blokadi. Ostaće upamćen taj dan i po nepreglednim kolonama, po Slaviji koja svetli još jače i lepše nego na protestu 22. decembra, a mislili smo da je to nemoguće. Pamtićemo i suludo veliku kolonu na Novom Beogradu i višesatno čekanje da pređemo Brankov most… Ljude koji puše, ali opuške ne bacaju na tlo, nego u kesice, pa u džep, pa do prve kante… I pamtićemo i te kante za smeće koje su prepune, ali ljudi i dalje ostavljaju smeće oko njih, a ne po celom gradu. Da, možda je preterano i ne – nismo Japanci. Ali i to insistiranje da se za sobom ne ostavi đubre ima duboke razloge: previše su nas prljali, kaljali i zatrpavali mentalnim đubretom u poslednjih trinaest godina. Uz to, snimci brloga u “ćacilendu” jasno pokazuju kome je istinski stalo do Srbije.

Ali pamtićemo taj 15. mart i po onome čemu je veliki deo ovog broja “Vremena” posvećen: zvučnom napadu na mirne demonstrante. Za sada još ne znamo šta je upotrebljeno, ali znamo da nešto jeste. Poturači teze o kolektivnoj panici ponašaju se kao tipičan nasilnik: ubeđuju svoju žrtvu da nije napadnuta, nego da je sve pogrešno shvatila. Pa nije, neko je nešto uradio i kao Mojsije Crveno more razdelio masu koja stoji i ćuti. Panika ne zna za smer i pravac, ovo što su uradili očigledno zna.

Uprkos činjenici da se veliki broj ljudi žali na posledice, uprkos tome što lekari ignorišu prijavljene tegobe ili na izveštaje stavljaju oznaku “P”, pa šalju zdravstvene podatke građana u BIA, uprkos tome što je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu saopštilo da je formiralo predmet o slučaju “zvučni top”, ali negira da ima građana koji su prijavili zdravstvene tegobe – ovo je bio autogol režima Aleksandra Vučića.

Šta su uključili ili ispalili, ne znamo. Ali ima nekoliko stvari koje znamo. Prvo, to nešto ispaljeno je ka ljudima kukavički, sleđa. Zaista samo najveći bednici napadaju sleđa. Drugo, zvuk koji se čuje mnogi opisuju kao avion, automobil ili kamion koji se kreće velikom brzinom. Tu treba da zastanemo i porazmislimo o posebnoj vrsti sadizma koji je primenjen nad građanima. Naime, koliko smo zaletanja automobilima imali tokom komemorativne tišine od pada nadstrešnice do danas? Zaletanja kolima u masu koja stoji i ćuti najjezivije su oružje režima protiv mirnih građana u protestu. Tih je napada bilo toliko da je nemoguće stajati tih petnaest minuta i makar jednom ne pomisliti da to može da se dogodi evo upravo sad. Na jednom od snimaka čak se i čuje muški glas koji viče: “Kola!” Nisu bila kola. Neko je tim zvučnim napadom odlučio da se surovo igra sa realnim strahom okupljenih ljudi. Isti taj osujetio je komemorativnu tišinu. Skup je trajao već gotovo devet sati u trenutku kad se napad desio. I baš tad, baš tokom petnaest minuta tišine za petnaest žrtava korumpiranog režima, desio se nevidljivi udar. Neko je to smislio, neko drugi odobrio, a neko treći sproveo u delo. I svi su u tom lancu dokazano moralno oštećeni bez mogućnosti popravke. Lek za moralne boljke nije u zdravstvenoj ustanovi, nego u pravosuđu. I zato je ovo autogol: na ulici već četiri meseca traje borba za izlečenje društva i oporavak institucija. A režim ispali neko zvučno čudo i pokaže da je čak i gori nego što mislimo.

Pa ipak, pobedili su tog dana studenti i građani. Uz sve opstrukcije, otkazivanje prevoza, uz saznanja da je autoprevoznike koji su autobusima hteli da voze studente privodila BIA i oduzimala im tablice, čini se da su svi našli načina da dođu u Beograd tog dana. I da svi poštuju prećutni sporazum: svi se vraćamo kući živi, iako On želi drugačije. Naša je poslednja, ili rečima Studenata u blokadi: “Kraj je kad mi kažemo da je kraj!”

Stiže proleće.