Velika seoba nade

Veoma često se kroz istoriju u sudbonosnim trenucima u kojima se donose odluke koje imaju težinu da čoveka usmere putem tragedije apokaliptičnih razmera i dovedu u pitanje opstanak čitavog jednog naroda, podneblja, ponekad i civilizacije, dešavalo da se iz pozicije tadašnjih okolnosti i istorijske konfiguracije tog trenutka dogodi nešto nalik na čudo.

Narod kom pripadam je nekoliko puta za dlaku izbegao smrtonosni zahvat prostora i vremena koje na ovom parčetu planete iz perspektive mlade istorije uglavnom nije blagonaklono prema svojim žiteljima. Razloge za ovo je veoma teško obrazložiti u jednom ovako kratkom pasusu, jer su fluidni, nestalni, promenljivi, upravo kao i okolnosti jedne žive teritorije. Neki mistik bi možda posegao i za rečju poput prokletstva, ali činjenice su verovatno na strani bezumlja.

Bez obzira na to koliko nam je istorija krvarila, na kraju smo u nekom obliku ipak preživeli. Kad god bih se zbog toga drznuo da kažem da smo žilavi i hrabri iz prvog lica množine, demantuje me dubok višegeneracijski san, ideološka pogubljenost, bratska podvojenost i kulturološka letargija. Ovakve su se vrednosti ovde toplo ušuškale poslednjih nekoliko decenija i pod parolom šarenolikog spektra raznoraznih radikalnih pokliča utabale sigurne temelje ratovima, pljačkanju, razaranju, ubijanju i drugim oblicima kriminalnih i podljudskih aktivnosti od Silvane od Nirvane.

Međutim, nešto se ipak u međuvremenu iz taloga te stidne percepcije podsvesno prelivalo i među nama, i kad je napokon prelilo sve, umesto našeg konačnog počinka, dogodila nam se nova mladost. U toj mladosti se razbuktala esencija ljudskosti koja prodire direktno u srce. Ona u svojoj borbi ne poznaje mržnju prema neprijatelju i to je njeno glavno oružje.

Srpski studenti neumoljivo marširaju od grada do grada, dočekivani kao oslobodioci i ispraćani kao heroji. Ova migracija nije uslovljena najezdom neprijateljskih trupa. To je velika seoba nade u jedan narod, korakom koji je čvrst, odvažan i nepokolebljiv. Po težini je isti kao u onih koji su nas nekoliko puta sačuvali od minulih ništavila, bilo da se radi o seobama pod najezdom Turaka ili povlačenju srpske vojske preko Albanije. I ovog puta se za slobodu korača predelima rođene zemlje, tragovima koji za sobom ostavljaju svetlo i u njenim najmračnijim budžacima. Njihov amblem je ocrtan verom u pravdu, ustav i jednakost, te su i njihovi barjaci osveštani suzama radosnicama.

U jednom ovakvom podvigu, mladost minuciozno podriva svaki pokušaj manifestacije zla, bilo da se radi o sitnim verbalnim spletkama iz kataloga retorike mržnje ili kukavičkih fizičkih napada drogiranog čopora iz redova poraženih. Njihovo delo je raskrinkalo i poslednji vapaj malograđanskog srebroljublja, duhovnu nakaznost, bedu i trulež korumpiranih institucija. Delo kao takvo suprotstavljeno akumulaciji niskih ljudskih pobuda i masovnom duševnom posrnuću je delo koje ostaje upisano u večnost.

Uprkos mnogobrojim neubedljivim pokušajima propagandne mašinerije izgubljenih, naši su čuvari u svojoj čistoti nepokolebljivi i ne dopuštaju dnu da ih na svoj teren dovede i u mutnom zavede. Njihova se borba odvija u dimenziji koja je po svim parametrima sveta naspram onih koji su je izazvali, pa je ovima kao prokletima samim tim i poprište ovog okršaja nedostižno. Zato što iza ove namere ne stoji bilo kakav oblik vlastoljublja, već usud ljudskosti koji je u potrazi za pravdom zbog ubistva petnaest nevinih duša, povratak legitimiteta institucija kao garancije jednom bezbednom i normalnom životu i oslobađanje onih koji se za ovu borbu zalažu.

Energija koja zrači iz stotinak hiljada duša koje kao jedno petnaest minuta ćute na Slaviji, Autokomandi i mnogim drugim mestima, spontane narodne organizacije za doček u mnogobrojnim gradovima na rutama iz Niša ka Kragujevcu, i iz Beograda ka Novom Sadu, kolone vozila, i ko zna šta još i gde još, samo su neki od primera najlepšeg fenomena koji je dosad zadesio mračni 21. vek.

Ko bi rekao da smo od celog belog sveta upravo mi domaćini jedne tako značajne humanističke svetkovine i jedne gigantske tačke na trajektoriji borbe između dobra i zla u onom najklasičnijem smislu te reči. Ko bi tek rekao da ovde i dobro ima nekakvu šansu i ume da pobeđuje.

Bez obzira na lokalni ishod ovog praiskonskog sukoba, studenti Srbije su umnogome iskupili svoje prethodnike, zadužili sve one koji će učestvovati u sanaciji prošlosti i pratiti njihove smernice za budućnost. Time su pokazali da se ponekad upravo na njegovom začelju kriju temelji za jedan bolji svet.

Zbog toga je osnovni ljudski imperativ bezuslovna podrška ovim neustrašivim mladim ljudima.