Tramvaj

Tamo negde u naponu poleta njihove mladosti dok su se nadležni drugovi svim silama trudili, iz petnih žila i do krajnjih mogućnosti, oko izgradnje Čoveka Novog Kova, listom se čudom iščuđavajući kako da taj komunizam još nikako ne dolazi, kao ilustraciju poraznog stanja stvari najčešće su isticali rečenicu: „Zar ćemo s tramvajem ući u 21. vek?!“

Taj opominjući i preteći datum izgledao je nestvarno daleko kada nam je učiteljica održala predavanje kako ljude koji žive na selu ne treba zvati seljacima, a posebno im se ne treba smejati kada, došavši na njima strani prostor, umesto „tramvaj“ kažu „trambaj“. Đavo će ga znati zašto je za poentu priče izabran baš ovaj vid gradskog transporta. Mi smo imali svoj poseban, nepogrešivi lakmus test i pouzdani indikator raspoznavanja: seljaci su bili oni koji bi, oprezno bacajući pogled prvo na levu, a potom i na desnu stranu, nesvikli na tramvajske šine bojažljivo preskakali preko njih, sve se pazeći da ih ne ubije struja. Na svu sreću, slučajevi pogibije prilikom običnog prelaska ulice nisu poznati javnosti. Što će reći da su se ovi dobro čuvali, naravno.

U razvijenom svetu, polako se prelazilo na modernije i ekonomičnije vidove gradskog saobraćaja, kao što su autobusi, privatni automobili ili podzemna železnica, tzv. metro, koji su putnike, pre svega brže od tramvaja, prevozili s mesta A na mesto B. A ovaj se još masovnije koristi uglavnom sa desne strane nekadašnje gvozdene zavese i to ne samo kao kulturno-istorijski artefakt nego i kakvo-takvo prevozno sredstvo. Na prostorima naše sadašnje države, njime se možete provozati samo u metropoli Singidunumu, mada ni na nešto širim prostorima jedne od prethodnih država izbor nije bio mnogo veći. I tamo je knjiga spala tek na četiri slova: Beograd, Zagreb, Osijek, Sarajevo. Istine radi, postoje i oni gradovi, poput Novog Sada ili Ljubljane na primer, koji su se u jednom trenutku nepromišljeno odrekli korišćenja ove urbane privilegije, a čiji stanovnici i dan-danas gorko pate zbog toga. S razlogom.

Zato nedavni tako popularni protesti oko načina (i opravdanosti) plaćanja ovog vida prevoza „promašuju ceo fudbal“, kao da su razmaženi žitelji metropole već zaboravili kako je to samo do pre neku godinu izgledalo, pa ćemo ih ljubazno podsetiti na dotadašnje lokalizovano uputstvo za upotrebu. Valja vam ustati rano sabajle kako biste mogli zauzeti što bolju startnu pol-poziciju pred početak trke. Ona vam može doneti relativno brzi ulazak u Tramvaj Zvani Čežnja kada se ovaj napokon pojavi na obzorju. Iako vam ni to ništa ne garantuje ukoliko se neposredno pored vas zadesi junak temeljno upoznat s japanskim borilačkim veštinama ili vaš sugrađanin – redovni korisnik usluga GSB-a – koji poseduje redak atletski talenat tzv. uletanja u pucanj ili pak naprosto osoba obdarena širokim gabaritima, što joj u odnosu na vas već u startu donosi nesumnjivo privilegovani položaj.

Ako ste uporno praktikovali ovu veštinu kroz duži niz godina i decenija, velika je verovatnoća da se na kraju ipak pojavite u željenom vozilu. A tamo, taman kada ste pomislili kako ipak ima nekakve pravde zato što ćete na vreme stići s mesta A na mesto B, umesto toga iznenađeno otkrivate kako vrcavost duha ne napušta Našeg Čoveka ni u najtežim trenucima. Posebno ne tada. Neće proteći mnogo vremena do trenutka kada će se iz dubine narodne duše snažno zaoriti – po mogućnosti dubokim baritonom – krik dežurnog šaljivdžije: „Karte na pregled, molim!“ Na to bi, ne lezi vraže, spremno poletele čitave bujice nepatentiranih pučkih umotvorina koje bi vam na malom prostoru ubedljivo dokazale svo bogatstvo našeg jezika i njemu pripadajućih brojnih dijalekata.

Bez obzira na to da li su beli, crveni, plavi ili šareni, s reklamama ili bez njih, udobni ili neudobni, niskopodni ili visokopodni, proizvedeni u domaćoj radinosti, donacija japanske vlade, novi španski ili polovni pokloni gradova-prijatelja. Da li su dvostruki ili jednodelni. Poluprazni, prazni ili krcati. U vreme globalne invazije Novih Varvara koji će vam umesto tako dosadnih i prevaziđenih knjižara i galerija gorljivo zagovarati potrebu za postavljanjem novih super-hiper-turbo-sega-mega-giga marketa, monumentalnih vodenih gradova ili sličnih mesta za distribuciju firmiranog, a nadasve brendiranog trange-frange ničega i još mnogo takvog različitog istoga, možda baš na mestu gde ste nekada i sami preskakali šine, biće dovoljan samo jedan umilni zvuk ovog tandrk-kloparajućeg prometala koji će se prolomiti kroz vrelu beogradsku noć, da vam stavi do znanja da se svet još nalazi na svom mestu. Mirno spavajte.