Tišina

Televizor vergla u prazno, veš-mašina centrifugira, aspirator huči, komšinica na spratu iznad usisava, frižider veselo brunda, dok kroz (zatvoren) prozor dopire buka saobraćaja i vatrogasnih sirena. Tako je kod kuće. U kafeteriji brunda aparat za espreso, muzika je preglasna za mesto na kom se ljudi okupljaju da bi ćaskali, a ne đuskali… U gradskom prevozu opet motor, samo, ovaj zvuči kao da ćemo svakog trenutka izginuti. U međugradskom autobusu ljudi urlaju u telefone ili im zvuk iz slušalica probija tako da svi čujemo „Što se mala uobrazi“. U hotelu, raspojasani turisti treskaju vratima, svađaju se na češkom, po celu noć se čuje lift ili pak zuji ventilacija. Ko nema sreće pa živi u zgradi sa tankim zidovima, čuje sve što komšije rade. Ne, nije najgore kad se čuje kako obavljaju fiziološke potrebe ili „ono“. Najgore je kad komšije pasionirano igraju jamb, pa vam ono kotrljanje kockica tandrče po mozgu dan i noć. Ne pitajte kako znam.

Na sveopštu buku, larmu i galamu dodajmo i lavež pasa, arlaukanje razmažene mačke, preglasnu prijateljicu koja još i priča mnogo i besmisleno… Još uvek ne znate od čega ste napeti i nervozni? Jeste, plate su male, računi veliki, deca lenja, muž nezainteresovan… Sve su to razlozi da se bude neurotičan i frustriran. Ali ima i ovaj periferni faktor, stalna buka, zveckanje, šuškanje, zujanje, pištanje, šištanje, krčanje, vibriranje… Kuku, vibriranje. Izluđeni od zvukova, u poslednje vreme svi gasimo zvona na telefonima i podešavamo na vibraciju. Jesmo li mirniji? Nipošto. Kad telefon zazvoni, svako ume da prepozna svoj zvuk ili melodiju. Ostali sede blaženi i ne obraćaju pažnju. Kad se začuje vibracija, svako poskoči jer misli da baš njega neko traži.

S vremenom čovek počne da ceni tišinu, naročito u današnje vreme, jer sigurno je da nijedan vek nije bio bučniji od ovog našeg. Tišina je postala takva retkost da je potpuno neverovatno kako se još niko nije setio da trguje tišinom. Vrednost akcija tišine na berzi sigurno bi divljala više nego ovaj sad tako popularni Bitkoin. Tišina je neprocenjivo vredna jer je gotovo više uopšte nema. Čepovi za uši nisu rešenje, ne zato što ne rade, nego zato što to nije prava tišina. To je obična prepreka između čoveka i zvuka. Nešto kao klima-uređaj: nije vam to prava hladovina, nego isti onaj vreli vazduh koji jedna (bučna!) mašina promulja i ubaci u prostoriju.

Smisleno je, naravno, zapitati se čemu tišina, šta će ona bilo kome? Nije li tišina znak usamljenosti i napuštenosti? Kao da si, ne daj bože, gluv… Ima i toga, ali tišina je pre svega vredna zbog mira. A važnost i vrednost mira još niko nije uspeo da ospori, niti ima budale na ovome svetu koja bi odvalila kako je mir precenjen i nepotreban. Naročito unutrašnji mir, koji verovatno još niko na svetu nije postigao, osim možda budističkih sveštenika i jogina, mada oni možda i lažu, mi to ne možemo da znamo. Prava vrednost tišine otkriva se kad iznenada sve utihne, pa čoveka, ničim izazvan, preplavi talas spokoja. Ono kad se sve primiri pred oluju. Ili kad je praznik, pa niko nigde ne žuri i nema ljudi na ulicama. Dobro, priznajem, nekad to može da bude i jezivo, jednom sam se zatekla u Bulevaru revolucije na državni praznik – nigde automobila, tramvaja ni ljudi, sve radnje zatvorene, pomislih da je bio smak sveta, a meni niko nije javio. Ima ljudi koje gluva tišina uznemirava, pa puštaju zvukove pljuska ili talasa koji treskaju o stene. Postoje čak i one „white noise“ mašine, što se uključe pred spavanje, pa umorni spavač po vascelu noć sluša šum vodopada, huk vetra ili skičanje delfina. To nas dovodi do prave mere tišine koja nam je potrebna za mir.

Dakle, nipošto ona gluva, jeziva tišina, nego najmanja moguća mera zvuka usred tišine. Na primer, prigušeni koraci kad napada sneg ili ono kad sve utihne, a čuje se samo Čet Bejker kako tiho peva klasike. A može i cvrčak.