Svirači

Sunce i kiša u jednom danu. Centar Peruđe je na vrhu brda. Kroz tvrđavu se penjem pokretnim stepeništem do glavne ulice. Ljudi stoje sa obe strane, pa ne možeš nigde da mrdneš. Unutrašnjost srednjovekovne tvrđave miriše na vlažan kamen, pod je klizav, ja se opirem na mokre đonove sandala da ne padnem. Peruđa me zbunjuje: u ovom srednjovekovnom gradu mapa je samo delimično upotrebljiva jer nijedna ulica nije tamo gde očekuješ da bude. Skretanja su oštra – skrivena iza trafika, prodavnica i bašta kafića i restorana. Nekim čudom izlazim na Korzo Vanući. Pronalazim bankomat i stajem u red. U čekanju primetim svirača u crnim pantalonama, kožnom prsluku i kaubojkama sa zvončićima. Stariji je, ima električnu gitaru. Igra se žicama kažiprstom i trećim prstom. Nakašlje se, ispravi se, kladim se i da je udahnuo duboko. Lupi prvi akord tako da se pojačalo zatrese, pa drugi, i treći… Izlazim iz reda za bankomat, palim diktafon, hvatam njegov pogled tražeći dozvolu da ga snimim. Ne konstatuje me, a izraz lica mu je strašno ozbiljan. Dubokim napuklim glasom počinje da peva: „Aprendimos a quererte / Desde la historica altura…“ Gleda u neku neodređenu tačku ispred sebe. Imam utisak da mi, mali ljudski mravi koji su se razmileli ulicom, za njega ne postojimo. Između strofa guta knedle. Od jačine kojom udara po žicama, sa svakim akordom osećam kao da mi neko lupa dobroćudne, prijateljske packe po ušima. Udara ritam levom kaubojkom, samo što ne zabije potpeticu u kamen. „De tu, querida presencia / Commandante Che Guevara!“ Imam utisak – salutirao bi komandantu, samo da ima treću ruku. Zvuk novca koji pada u kutiju iz nekoliko ruku kao da ga vraća u realnost. „Kako se zovete?“, pitam. „Masimo“, kaže on sa skromnim osmehom.

Pešački tunel Žižkov-Karlin u Pragu. Čekam nekog da stigne, pa da se spustimo niz tunel, ali radoznalost je jača od strpljivosti. Odustajem od čekanja. Koža mi se ježi dok se spuštam kroz betonsko čudo koje povezuje dve gradske četvrti. Temperatura u tunelu sigurno je nekoliko stepeni niža nego napolju. Nema gužve, a do mene posle desetak koraka dopire zvuk. Ne vidim svirača, ali mogu da naslutim da je mnogo tužan. Ubrzavam korak u želji da što pre lociram izvor zvuka. Odmah iza prve krivine, nailazim na momka duge crne kose, sav u crnom, oči zatvorene. U kartonskoj kutiji za novac svega tri-četiri kovanice. Akustika tunela je takva da možeš šaputati i opet se sve čuje. On peva tiho, takoreći cvili. Ne prilazim blizu – tuga je zarazna, a ja ne želim da pokupim virus. Ne znam kako znam da je pesma ljubavna i da ga je neko nedavno ostavio. „Razorvanec“, prevrće očima čovek koji nailazi iz suprotnog smera. „Co?“, pitam ja na svom vrlo ograničenom češkom. „Razorvana duše“, pojašnjava čovek i odmahuje glavom sa neodobravanjem. Okrećem se i koračam nazad prema dnevnoj svetlosti.

Podnožje planine Viklou, Irska. Sa suvozačkog sedišta koje je na „pogrešnoj strani“ automobila gledam kako se smenjuju tamni obrisi drveća. „Nebo je vedro, možemo da sedimo i napolju“, kaže Sofi. Vidim Olijevo lice u retrovizoru – klima glavom i mazi udubljenje na gitari. Gitare imaju ženski struk, pomislim. Ovde, u podnožju planine, dovoljno smo daleko od svetala grada da bismo mogli da vidimo zvezde. Sofi i ja iz gepeka vadimo kese sa pivom, Oli otključava brvnaru. Okupljamo se oko grejalice u duksevima. Veče odmiče, Oli predlaže da izađemo napolje. U dvorištu ni šuš, ni zrikavac. On leže na travu, gitaru polaže na stomak. „Look at the stars / Look how they shine for you…“, peva on na predivnom engleskom, a ja razmišljam kako neke pesme ne treba pevati ako ti jezik nije maternji. Ležem i ja na travu. Kris Martin, pevač grupe Koldplej, napisao je pesmu Yellow inspirisan zvezdama. Mrak je indigo boje, zvezde su prah iz prosute bočice šljokica. U tom trenutku ne postoje ni ostatak sveta, ni drugi ljudi, ni bilo kakve misli. Stavljam dlan na ključnu kost i pod prstima osećam puls melodije koji dolazi iz mog grla, otkucaje srca i toplinu od činjenice koliko je život na trenutke lep.