Stopiranje

Uvek je nepredvidivo. Nakon pet sati bezuspešnog stopiranja udovi se koče, nestaje sladunjav izraz lica koji govori automobilima „Da, baš meni želiš da staneš“, čini se da svi vozači gledaju kroz vas kao na znak pored puta, a ona patetična rečenica „Ima dobrih ljudi!“ tako je beskrajno iskrena kada se ispred nogu zaustavi automobil sa prostom porukom: „Uskači!“ Isto je takvo razočaranje kada promrzlog stopera oko četiri sata ujutro u nedođiji vojvođanske ravnice, negde oko Gospođinaca, ohola lokalna prodavačica na temperaturi od minus pet stepeni izbaci iz prodavnice, uz obrazloženje da smeta unošenju dvadesetak vekni hleba; ili kada pop negde u bosanskom bespuću na molbu za prenoćište i silno objašnjavanje nesrećne autostoperske situacije odgovori kako je baš tog dana crkvi stigla humanitarna pomoć, pa su sve sobe zauzete.

Stopiranje je usluga bez novčane nadoknade, „dobro delo“ koje pruža zadovoljstvo kako vozaču tako i stoperu, te verovatno najuzbudljiviji način putovanja kada se posle pređenih kilometara puta čovek oseća dobro, ispunjen neposrednim iskustvom male avanture, bitno drugačije nego što je putovanje vlastitim automobilom, autobusom ili vozom – avionom ionako retko putujemo. Srećni smo zbog činjenice da smo na željeno odredište stigli jedino zahvaljujući vlastitom umeću zaustavljanja automobila. Stoper je čovek ispunjen osećajem nesputanog kretanja; zadovoljstvom sličnim onom kada se vozi bicikl na dugačkoj destinaciji, s tom razlikom što se umesto uživanja u krajolicima, tišini, stapanju sa prirodom prilikom stopiranja čula i um napajaju beskrajnim kolonama automobila, izrazima lica vozača, malim mestima i benzinskim pumpama. Ne treba da stopira onaj ko je pod stalnom neurozom – kada stižemo, koliko još ima, gde smo, zašto tako sporo. Stopira onaj ko uživa u satima putovanja i koji na kraju puta razočarano pita: Zar smo već stigli?

Koliko sam puta beskrajno na momenat zavoleo enterijer automobila ispunjenog turbo srpskim nacionalnim znamenjem okačenim na retrovizor, prozore i kvake, te pusto tursko zavijanje iz zvučnika, nakon što me posle silnih sati čekanja „pokupi“ ponosni baja u svojoj ganc polovno kupljenoj mečki via Lončari. Često se dešava da vas takvi odvedu na večeru, ispričaju svoje tužne životne priče, pa stopera na kraju sitog i zadovoljnog odvezu do odredišta, iako im to možda nije ni približno usput. Kada bi se pravio profil vozača koji najčešće staje stoperima on bi uvek bio isti, jer kamiondžije odavno izbegavaju zaustavljanje iz straha od krađe tovara, ulickani japiji su tek stavili nove presvlake, gastarbajteri vuku gomile torbi „krmača“, a žene na pojavu stopera jače dodaju gas.

Vozači koji „kupe“ muške stopere najčešće su motivisani dosadom i željom da nekome pomognu. Kada se stopira bez društva, nepristojno je ćutati i zavaliti se u sedište, pa se priča često završi tako što na mestu suvozača odslušate beskrajne mučne, zanimljive, katkad i duhovite ispovesti vašeg saputnika. Pretvarate se u najboljeg prijatelja, voajerski slušate njegove intimne probleme, delite savete, tapšete po ramenu, a njemu sve to prija, jer je napokon našao nekoga spremnog da pažljivo sluša, a slušalac izbora nema. To što ste neznanac njemu samo olakšava stvari.

Činjenica da su novi naraštaji osuđeni na putovanja po užoj domovini, ređe po susednim zemljama, ne smanjuje stoperski staž, jer neverovatno je na šta se može naleteti i šta se sve može čuti na kratkim stoperskim relacijama: problemi sa svinjogojstvom i uzgojem pilića, oterani muževi, povratnici sa fronta, propijene kafane, dileri, nudističke zgode i nezgode, storije iz mornarske karijere o tome kako ljudožderi jedu mozak… Političke teme su veoma popularne u ovim krajevima, ali je mudro izbegavati ih, kako ne bi kao neki pojedinci završili izvan automobila. Šta da se radi kada svi ne tolerišu opozitna gledišta.

U tajne stopiranja uveo me je Mirko, deda sa traktorom kod beogradskog naselja Galenika. Sažalio se videvši stopera na mestu gde, kada bi neko i želeo da stane, ne bi uspeo to da izvede bez izazivanja lančanog sudara. Deda Mirko, koji kaže da kod rodbine u Pirot uvek putuje stopom više od trideset godina, naučio me je prvim koracima: odabiranju dobrog mesta za stopiranje, izbegavanju pisanja registarskih oznaka grada krajnjeg odredišta i pravljenju tugaljivog izraza lica.

Zaista prvi utisak je najbitniji posebno u ovim krajevima gde vlada fama o tome da ko zna kakav sve ološ možete da povezete. Staro je pravilo da se neće zaustaviti neko ko nikada nije bio u sličnoj situaciji, međutim da bi se zaustavili i oni drugi poželjno je odavati utisak pristojnog momka. Devojkama i ženama uglavnom staju svi – muškarcima retko ko. U zemljama Evropske unije retko ko će zaustaviti auto negde na putu, pa čak i kada je u pitanju plavuša u miniću ispod kojeg vire halteri, zato – držite se benzinskih pumpi, najbolje su za stopiranje.

U doba kolapsa gradskog saobraćaja i njegove infrastrukture u Beogradu su svakodnevno najčešće stopirali studenti, ljudi koji idu na posao i sa posla, a sugrađani u automobilima su ih najčešće iz solidarnosti „kupili“. Neko se dosetio da bi se na tome moglo nešto zaraditi, pa je u javnost dospeo predlog da se vozačima omogući zarada tako što će uz određenu nadoknadu u auto primiti stopera koji ima odgovarajuću karticu nekog udruženja. Ideja nije prihvaćena, gradski saobraćaj je počeo bolje da radi, a primanje stopera je ostalo na dobrovoljnoj osnovi. Neka tako i ostane, pa makar nas na putu uhvatila noć, pa neka usled toga jedemo pečeni kukuruz, ukraden sa obližnjeg polja, sve dok u rancu imamo ostale neophodne sitnice i sve dok taj kukuruz jedemo na primer u Italiji.