Štednja i trošenje

Kada ću biti mršava i bogata?

Napravila sam cunning plan čiji su osnovni principi 2 u 1, gram po gram kilogram, para po para kamara. Znači, treba da hodam još više nego do sada i još brže, a usput da obavim sve svoje tzv. štedljive kupovine. Instalirala sam brojač kalorija i kilometara na telefonu, s parama računam na prste brzo ko ruska računaljka, jednom rečju – idealan plan.

foto: vladimir milovanović

I recimo, krenem po hladnom danu, jeste ladno, ali ako si natrontan sa dva kila viška, kalorije se dodatno troše, i od težine i od ladnoće napolju. Sve je to fizika i matematika.

Krenem od Zelenog venca kao tačke 1. Cilj je Pančevački most. Prvo svratim na pijacu i kod moje omiljene babe kupim sve upola cene, jer u četiri sata kreće da zatvara tezgu. Znači, jabuke 30 dinara, kila dva natrpam. Blitva deset dinara, mleko u kesi u Mlečnom carstvu… Puna torba. Okešam levo i desno rame sa cegerima, to su mi vežbe sa tegovima uz hodanje. Već sam uštedela i 90 dinara za kartu, jer ću pešačiti do stanice od koje više nema kontrolora. Brat bratu, nakupilo se skoro 200 dinara, a tek sam krenula. Dvesta tamo, dvesta vamo, ojha, u „Blicu“ ionako piše da svaki penzioner mesečno može da uštedi 10.000 (čak i ako ima penziju manju od toga, da ili ne?), tako da nemam nameru da dopustim da me u finansijskim mahinacijama pretekne bilo koji trećepozivac.

I tako brzam… Uštedela sam u prvom kilometru i više, jer okićena torbama nisam ušla u jednu lepu prodavnicu garderobe na kojoj piše da je sniženje 70 odsto, preskočila sam i Lili gde su samo danas na popustu parfemi, i to duplo (ovde bih već mogla da uštedu preračunam u evre). Malo sam bila zagladnela na pola puta i stala pored kafića u kome, samo danas, za dvoje daju neke čokoladne poslastice i kafu po ceni kompleta za jedno. Pitam je l’ mogu sama da uzmem taj poklon paket, nisam u paru, al’ jedem za dvoje. Kažu: ne. Tako uštedim i tu… I pare i kalorije.

Uglavnom, napredovala sam sasvim zadovoljavajuće. Skoro pred ciljem.

Ali, ali, đavo blagoutrobija nikad ne spava i vreba kolebljive na svakom ćošku. A ćoškova bar u Beogradu ne manjka. Sremska mesara Rapajić ima najbolje čvarke ikad i čuče baš na jednom takvom skroz divnom ćoškiću. Imam još kod kuće, ali kroz izlog vidim da su tek doneli novu turu. Vrući. A juče sam pročitala na kutiji sa čvarcima u Maksiju – hrono proizvod. Ako su u Maksiju hrono, od ovih sremačkih nova koža raste i leče pride još dve bolesti. I kako odoleti?!

Hajd’ 200 grama za sutra, svi u nas vole čvarke. Naručim i vidim, Sremci poskupeli od poslednje moje kupovine, ima tome tri dana i to 15 odsto. Ali ne mogu da kažem vraćaj; em mirišu, em me u toj mesari već oslovljavaju sa „komšika“ i često mi sačuvaju ispod tezge do uveče narudžbinu… Te odnose, mesarske, treba dugo graditi i čuvati.

Uglavnom, dodam u cegere, računam kojih po kile više doprineće trošenju kalorija koje ću uneti sa čvarcima, ako ne preteram sa lebom.

Još par prepreka i za danas plan ipak ide kako treba. Do poslednje. Kad prolazim pored bivšeg „Takova“ i njihove prodavnice, koristim sve mantre očajnog zavisnika da ne uđem i to samo zbog jednog – mlečnih karamela sa kojima nemam meru. Neki put utrčim u prvi autobus koji naiđe, kao žurim, neki put kao čitam, neki put… uđem samo da vidim jesu li taze. I jesu taze i na sniženju su, jer treba voljenoj osobi pokloniti danas nešto slatko. I što ja sebi ne bih bila ta osoba, mislim prkosno. Uostalom, sto grama je ništa, nahodala sam se, kaže mobilni, i natrošila… Red je da se častim. Još danas, od sutra zdravo, karamele. „Izmerite sto grama.“ Prodavačica nekako uvek omaši, pa pita: „Da vratim?“ Ama kakvi, zaokruži, sestro, na dvesta. „To mi je za sedam dana“, mislim u sebi utešena. Veštinom akrobate, u stanju sam da na kiši sa dve torbe i kišobranom vadim jednu po jednu karamelu dok čekam autobus.

I tu me bog pogleda, dođe prazan i topao bus, ja se uvalim u sedište, izvadim kesu na kolena … Trajale su četiri stanice. Malo zbog gužve i spore vožnje, malo jer sam bila zadovoljna ko prase u pomijama, tako, dok dobuje kiša o prozor, a ja se sladim i čitam. Ko u pesmi dalmoškoj, malo mi za sriću treba…

Čujem u sebi kako brojač kalorija ide unazad, negde je i tandrknuo kad se resetovao i krenuo u obrnuto brojanje sa dodavanjem. Pare ću sad da sravnim, fiktivne i faktičke, al’ brzim računom vidim dno kasice kako se belasa. Misliću o tome sutra, što rekla Skarlet O’Hara, i sutra ću da idem u hodanje po kraju gde nema prodavnica, a čvarci su ionako hrono.

Jedino ne znam šta sa veknom vrućeg ‘leba koju sam uzela u pekari blizu stana.