Senke prošlosti

Tata Mile je navijao za Zvezdu. Oduševljavao ga je Džajićev dribling u mestu. Uživao je da gleda Pižona i njegove trikove na desnom krilu, a kasnije i Stojkovića. Tvrdio je da samo Piksi, u svojoj generaciji, može da se meri sa ozbiljnim veličinama, Rajkom, Kuletom Aćimovićem, Borom Kostićem… A Mile je imao i, posle Šekularca, drugi krombi kaput u Beogradu. I svi su se čudili kako to da Broćin sin navija za Partizan.

A navijao sam od malih nogu, na koje je, poznajući ljudsku prirodu, moj brat Milan navukao prave adidas kopačke – sa kramponima!, uručio mi kožni fudbal i fenomenalni Partizanov dres sa širokim crno-belim prugama i brojem devet, koji je nosila legendarna Partizanova devetka – Mustafa Hasanagić, neumoljivi golgeter i pevač sevdalinki, rodom iz Priboja na Limu. Dakle, prvo sam bio korumpiran a tek kasnije sam shvatio da, iz svetonazorskih razloga, volim što navijam za Partizan.

Tata Mile je moje grobarstvo podnosio začuđujuće mirno. Nikada me posle derbija, koje smo u to vreme gubili prečesto, nije zezao. Vodio me je na Partizanov, a nikada na Zvezdin stadion. Posle čuvene utakmice sa Hajdukom, koju smo izgubili sa 6:1, na sva usta je pričao kako Partizan ima najbolje navijače na svetu, koji luđe navijaju ako njihov tim gubi, za razliku od Zvezdine publike, koja je uz klub samo ako pobeđuje.

Bio je, nekako, čudno objektivan kada je ta stvar bila u pitanju. Posle Zvezdinog finala u Bariju bio je miran, čak i malo rezigniran. Nikako mu se nije dopalo to što je igra bila slaba, što Zvezda nije prešla centar celu utakmicu i što je dobila na čistu sreću. Mile nije tako zamišljao osvajanje Kupa šampiona.

Kao i utakmicu u Bariju, i Partizanovo veliko finale u Istanbulu sa Huventudom smo gledali zajedno. Ja sam se, prirodno, ždrao oko svake lopte, a Mile je sve posmatrao mnogo mirnije. Samo se povremeno, kod nekog šuta iz daljine, nekako malo pridizao i naginjao, kao da želi da telom navede loptu u koš. Toga sam se tek kasnije prisetio.

Kada je Sale Đorđević, na čuvenih osam sekundi do kraja, dobio loptu i krenuo ka košu, ja sam već stajao nasred sobe i rukom pokazivao igračima kako da odigraju napad. Tata Mile je sedeo potpuno mirno, nekako čak zavaljen u fotelju. I toga sam se tek kasnije setio. Sale Đorđević je skočio, šutirao, lopta je letela minut i po do koša i ušla sasvim normalno, bez problema. Dragan Nikitović se nešto izvinjavao gledaocima, bog sveti zna zašto, ja sam se uhvatio za glavu i stajao u mestu, iz susednih stanova se čula dreka, a na moje zaprepašćenje, moj dostojanstveni, uvek iznad situacije, za Zvezdu navijajući otac, stajao je kraj otvorenog prozora i iz sveg glasa obznanjivao sugrađanima koliko je srećan.

Dan-danas nemam pojma šta je vikao, samo znam da je bilo glasno i euforično. I znam da ga nikada niko nije video da se i približno toliko raduje zbog Zvezde.

A objašnjenje se, kao što to često biva, krije u dalekoj prošlosti. Pedesetih godina dvadesetog veka, Milorad Broćić Broća je bio desna polutka Fudbalskog kluba Metalac. I navijač Partizana. Toliko strastven da se prijavio da učestvuje u radnoj akciji za izgradnju stadiona JNA. Kao nagradu za njihov angažman, svim akcijašima je uprava Partizana obećala ulaznice za otvaranje stadiona. I to obećanje, naravno, nije ispunila. Bilo je previše važnijih zvanica.

Problem je bio u tome što je Mile na taj događaj već pozvao izvesnu mladu damu. Moja nepotvrđena, ali ipak verovatna pretpostavka je da se radilo o poznatoj beogradskoj lepotici, čuvenoj po svojoj nedodirljivosti i četvorici svoje braće, džokeja sa Careve ćuprije, koji su tu nedodirljivost, onako majušni, i obezbeđivali.

Kako god, na dan otvaranja stadiona JNA, tata Mile je postradao kod dotične i doneo odluku da se osveti Partizanu, te počne da navija za Zvezdu. I držao se toga zaista skoro četrdeset godina, sve do te večeri kada je dobar deo grada mogao da čuje kakva je pomešana osećanja nosila u sebi desna polutka Metalca, i još jedan u nizu bandoglavih, od svojih nauma neodustajućih Broćića. Posle toga zvanično je i dalje bio zvezdaš, a o događajima posle finala u Istanbulu se u kući više nije govorilo.