Šapat

Razvlačila bih se po krevetu zatvorenih očiju dok je svetlost, iz ogromnih prozora, punila ušuškano jutro. Retko kada bih ustajala čim se probudim. Volela sam taj osećaj u bakinom i dekinom stanu, gde je tavanica bila i krov i nebo. Uvek su šaputali da nas ne probude. Skuvali bi kafu, čiji se miris širio i mešao s mekanim mirisom opeglane posteljine, a onda tiho ćaskali. Pravila bih se da spavam, trudeći se da što više iz toga šapata uhvatim. Pričali su one naizgled obične, životne priče, pažljivo birajući reči, valjda i sami svesni da unuci slušaju čak i kada, kao, spavaju. Nekada bi ubacili po koju italijansku reč, starim Bokeljima je italijanski blizak, a ja bih stiskala kapke još jače. Koliko mi samo nedostaje taj njihov šapat. I danas, pre nego što se skroz probudim, ponekad, dok još ne hrupi svest da oni koje volimo više nisu tu, načuljim uši i učini mi se da ih čujem.

Mama i ja sada ponekad šapućemo, kada izlazimo iz kuće, da nas naši četvoronožni ljubimci ne bi čuli na stepenicama zgrade, a onda urlikali kao kurjaci. Nekad, iz istog razloga, uz šapat, pričamo na engleskom, da nas ne bi, ako nas slučajno čuju, još i razumeli. Rade nam se smeje, a mi ga utišavamo.

Noću, na ponti, šapućemo da ne probudimo one koji spavaju u kući. Po crnom moru titraju odsjaji svetiljki i meseca, bagrem šušti iznad naših glava, protrči po koja mačka, mi sedimo i ne ide nam se nikuda. Malo ćutimo. Onda ponovo prošapućemo. Kada sanjam Kotor i našu porodičnu kuću, često se u snovima nađe i ta ponta što krije čitave džakove naših šapata.

Nisu svi šapati radosni. Neki kriju loše vesti, i samo su nevešt pokušaj da nas zaštite. Od tih šapata se ježimo. Oni su vesnici velike tuge.

Ima opet onih šaputanja koji se bave drugim, onih koji umeju da dođu iz jama opustošenih što se teše i slade tuđim. Njih prate preglasni pogledi.

U jednoj divnoj knjizi Hajnriha Bela razgovor ide otprilike ovako: Sin kaže ocu: „Ti si tako dobar, teško tvojim neprijateljima.“ „Ja i nemam neprijatelje“, odgovara otac; „Tim gore po njih“, zaključuje sin. Ovako se valjda treba odnositi prema takvim šaputanjima. Takvih je šušurenja, srećom, malo.

Šapuću nekad u ispovedaonici oni koji se kaju i možda stide. Ako je prazna crkva, taj će se šapat čuti kao neko mrmorenje iza zidova i odjekivaće neraznatljivo. Čuje ga, verujem, Onaj ko treba.

Ponekad opet, baš se tako prenose one reči koje ne smeju do kraja da se izgovore, koje neće da budu svačije, već samo idu od jednih usana ka jednom uhu i to im je dovoljno. Da budemo iskreni, takvi su šapati i banalni i patetični, ničeg u njima nema novog i nikad kazanog, ali su opet, svaki put, jednako lepi i jednako neophodni.

Setim se one dečje pesme Dragana Lukića koju verovatno svi znamo napamet: Od kuće do škole, od škole do kuće, uvek se ponešto šapuće, šapuće. Tiho, tiše, tiho, tiše, tiho – ko padanje kiše. Šapuću se pisma i šapuću tajne, šapuću se zakletve velike i trajne…

Ali kao što ima ovih hrabrih, ima i kukavičkih šapata.

Neki obuzmu čitave gradove, zemlje. Nisu tako retka ta, kako ih je Breht nazvao, mračna vremena. To su šapati praćeni sa „nemoj, čuće te neko“. Kako se boriti protiv njih? Ne odustajati. Ako treba, vikati. Car je go, i mogu njegovi pomoćnici da se dive šarama na skupom odelu, mogu ministri da pričaju o savršenom kroju koji mu pristaje uz figuru, mogu podanici da šapuću da car nema odelo, dok tapšu i viču „ura“, ali mora neko da vikne da je car go. A onda će i ostali, malo-pomalo, prestati da šapuću.