»Šampita«

Kažu da je sve moguće osim drvenog šporeta i svadbe bez narodnjaka. Mada, nedavno sam na Fejsbuku videla da je izvesni Bosanac od drveta napravio prelep šporet, koji je u svim detaljima izgledao isto kao originalni metalni „smederevac“, u kome je stvarno gorela vatra, doduše, jednom. Znači – može!

foto: t. stanković

Tog jutra sam ustala na vreme, obukla se i našminkala, a svaki put kad se dohvatim pudera setim se Čkalje koji u skeču „Stručnjak za bandere“ razgovara sa inspektorom, gde priča o ženama vozačima koje se šminkaju dok čekaju zeleno svetlo na semaforu i koje ga tada strašno nerviraju: „Ona vadi pudrijeru i počinje moleraj… maže, kreči, lepi tapete, udara štriclu.“ Osmehom započinjem dan.

Bogato ukrašena crkva na Bežanijskoj kosi, poznata devojka u belom koju sam prvi put videla kada je imala samo tri dana, odmah nakon što je njen otac saznao da će nositi starinsko ime njegove majke… Znam da će to biti kulturna svadba, radujem se i srećna sam zbog svih njih, ali me u dubini duše muči jedno teško pitanje. Mnogi kažu: „Ja ne volim da idem na svadbe!“ Razumem i zašto, često se dešava da na ulasku u restoran prosto obnevidiš od preglasne muzike: Svadba, svadba, svadba… Hej! Dođe ti da im kažeš: „E, baš ne bismo morali!“, i da ih zamoliš da stišaju muziku zbog opšte opasnosti po ORL i mentalno zdravlje gostiju.

Prostor koji nas je tog dana dočekao oduzima dah. Nisu bez razloga čekali šest meseci na slobodan termin. Moderan, osvetljen velikim prozorima i spektakularnim lusterima, savršeno ukrašen, voćni aranžman na ulazu, cvetni aranžmani na sve strane, visoke vaze sa cvećem na sredini svakog stola, „obučene“ stolice sa mašnama, prijatna muzika sa razglasa, lepi i raspoloženi i gosti i domaćini. Bend počinje da svira. Repertoar lagane strane zabavne muzike, nenametljivo, ne preglasno. Dok srčemo supu čujem What a wonderful world i napukao rejčarlovski glas… Reja nisam videla, ali sam mogla da potpišem da je lično on pevao.

Ulaze mladenci. Očaravajući osmeh kumice, bela balska haljina. Sunčan oktobarski dan, venčanje pod vedrim nebom i baldahinom, špalir stolica za goste… Prvi ples mladenaca uz spektakularne scenske dimne efekte i romantičnu pesmu Rođe Raičevića U tebe sam zaljubljen. Kroz dim i šarena svetla belina mladine haljine se jasno probija i privlači poglede. Ponekad mi bude žao što se i ja nisam pridružila plejadi „šampita“, kako ih od milošte zovu, ali je o tome trebalo da razmišljam pre 20 godina. Kablovsku sam davno odjavila i izbacila televizor iz kuće, a tom prilikom jedino mi je bilo žao emisije Say Yes to the Dress na TLC-ju. Ima ih na Jutjubu, pa s vremena na vreme pogledam poneku, tek da me mine želja.

Ne mogu da grešim dušu. Bilo je i narodnjaka, al’ onih kulturnih, modernih, za koje često ne možeš da odrediš da li pripadaju narodnoj ili zabavnoj muzici. Prvi je „pao“ oko pola šest – Aca Lukas! Sledile su ga pesme Saše Matića, Harisa Džinovića… Pevačica je pevala Severinine pesme – Severininim glasom… A onda je pevala pesme Lepe Brene – Severininim glasom, mada ga je u drugim pesmama uspešno prilagođavala. Glavni pevač je izgledao kao miks pevača Crvene jabuke i Miligrama. Menjao je glas za potrebe svake pesme i zvučalo je kao da ih ima bar petorica. Gitarista je bio posebna priča. Osim što je doveo Reja u Beograd, vaskrs’o je i Luisa, barem na tih par minuta koliko je trajala pesma.

„Mučenje“ narodnjacima (i nenarodnjacima) je zvanično završeno u pola devet. Ex YU rok je poterao na skakanje ceo podijum igrača – od Zabranjenog pušenja i Zenica bluza pa sve do Galije i Digni ruku (digni obadve) – orila se sala, dizale se ruke u vazduh. U trenutku velikog nadahnuća već pomenuti Rej-Luis-gitarista rekao je nešto kratko kao: „Ono, kad obožavaš gitaru“, i započeo akrobacije – svirao je gitaru držeći je iza leđa ili je svirao zubima, dok je sve vreme igrao.

To beše divna svadba bez narodnjaka, onih zastrašujućih, od kojih možeš da dobiješ rigor mortis na licu mesta. Posle sam čula da je muzički repertoar odredila i „zabetonirala“ sama mlada i time svima učinila veliku uslugu. Posebnu privilegiju jedini je imao mladoženjin otac koji je zapevao Zajdi, zajdi, na opšte oduševljenje gostiju. Bila je to svadba za pamćenje, vredna da se o njoj napiše ova priča.

A onako, usput, nadam se da će moja draga koleginica Jelena uspeti nekad da mi dostavi fotografije na kojima se vidi kako je i ona bila lepa, onomad, kad je bila „šampita“.