Reminiscencije

Imam dve godine. Živimo na dvanaestom spratu, baka čita knjigu o životinjama, ja oblačim kecelju, stavljam zvončić i glumim lisicu. Mucam. Tata lomi čokoladu na kockice. U sledećoj sceni sam doktorka i pregledam lutke. Slušalice. Ordinacija. Instrument. Koliko reči treba da zna dete od dve godine? Mucam. Velika fotelja, ordinacija logopeda, ona nosi crnu suknju, a ja žutu duksericu; ona je velika, a meni noge ne dopiru do poda. Kaže mi da odem u ćošak i da joj okrenem leđa, a onda me ispituje reči. Okrenem se da odgovorim, a ona mi kaže da gledam u zid. Violina. Violončelo. Gudalo. Moj instrument za danas je glas. Slušalice su ostale kod kuće, sa lutkama.

Pregledaću ih kad se vratimo, jedna treba da primi injekciju. „U dvogodišnjem uzrastu, dete bi trebalo da zna da izgovori 150 reči. Sve između 75 i 225 takođe se smatra normalnim“, piše „Dejli mejl“.

Imam četiri godine. Živimo u velikoj sobi u prizemlju, a škola engleskog je na osmom spratu. Imamo mali televizor i na njemu Kartun netvork. Volim da crtam i volim profesorkine kartice sa slikama od masnog, belog kartona. Banana. Tea. Apple pie. Napkin. Ms Džunić. U čekaonici u hodniku knjižice sa Malom Sirenom i Čarobnjakom iz Oza. U maloj čajnoj kuhinji radi teta Senka – ona je sekretarica i nosi štikle i stavlja me u krilo da kucamo na pisaćoj mašini. Kad porastem, hoću da nosim štikle i suknje kao teta Senka, da pijem kafu i da imam pisaću mašinu.

Paper. Letter. Board. Precrtavam slova sa table. Spora sam. Ostavljaju me da crtam u pauzama.

Imam pet godina. Baka me pita kad ćemo da učimo da čitamo, a ja kažem nemoj danas, bako, sutra; deka vadi novine; hajde sutra, bako, crtala sam danas puno i umorna sam. Uopšte nisam svesna da umem da čitam (latinicu), ali ne dedine novine (ћирилицу). Mama i ja, pozorišna scena, pisaća mašina, veliki klavir i junak koji se pod Senkama orahove grane obesio na kraju predstave, valjda zato što je mislio da tu živi, a više ne živi nego sad tu žive neki drugi ljudi, a on je svoju porodicu hteo u toj kući da nađe, ali njih više nema tu i on je neki pisac, a pisci su čudni – sviraju klavir i onda se obese; ali klavir, hoću da sviram klavir; profesor Jurij kuca šakom o sto i ja ponavljam, a onda me stavlja na stolicu i podiže poklopac; prstićima uspevam da obuhvatim tri dirke. (Umeš li da čitaš?, pita profesor; Ne umem, kaže malena ja; Dođi kad naučiš da čitaš i kad malo porasteš.) Na njegovom papiru je gomila linija i tačaka i violinski ključ, a u gornjem levom uglu malim iskošenim slovima stoji pianissimo. Tata mi objašnjava: „Ne možeš da sviraš s tako malim rukama“; a shvatiću tek nekoliko godina kasnije, kad me šake budu bolele od rastezanja prstiju za oktavu.

J’ai 13 ons. R je kotrljavo i ne dopada mi se; ipsilon ima čudan naziv, kuhinja je bela i mala i sličice u knjizi su ružne. Fille. Sac. Bon anniversaire. Au revoir.

Мне 15 лет. Ona sedi na kauču u dnevnoj sobi i priča, a ja se prisećam notnog lista na kojem je pisalo Kukushka, Vivo; jezik na nepce, mekano; gornja polovina jagodica na tipku klavira, mekano; loptice za ping-pong pod šaku da bi se zaokruglila, pravilno; tetkin lak za nokte na prozorskom simsu i moja bušna bela loptica; na čas je zabranjeno doći nalakiranih noktiju; „Podmetni lopticu jer zglob ne sme da se spušta na tipke“; „Stisni pedalu, mekano“; „Kad stisneš desnu pedalu, ton vibrira“; vibracija jakog R u ustima, mnogo mi se dopada; Rusi imaju čak i još jedno, okrenuto naopačke; „Умом Россию не понять“ (Rusija se umom ne može shvatiti, Tjutčev).

Imam 25 godina. Takoreći ne umem više da sviram klavir; kad probam, zglob mi pada, prsti drvenasti, lako pogrešim. Nokti su mi, međutim, i dalje često podsečeni do mesa i još češće nenalakirani. Francuski ne znam da beknem, ali zato natucavam češki. Znam da ću ruski učiti do kraja života, da će uvek biti deo mog života – posla, dnevnika i jednog dana sećanja. Ako ikada dobijem Alchajmera, volela bih da me neko podseti na zvuk ovih reči: Россия, руки, разумевање, révellon, récollection, reminiscence. Na taj zvuk, najvažnijeg ću se sigurno setiti.