Ovaj ponešto pretenciozan naslov za opis dvočasovnog izleta odabran je s razlogom. Arača je ruševina benediktinske opatije romaničke arhitekture, koja, kako se procenjuje, potiče iz XIII veka. Udaljena je dvanaestak kilometara od Novog Bečeja i može joj se pristupiti kolskim (rđavim, razume se) puteljkom koji polazi od puta Novi Bečej – Novo Miloševo. Zečevi koji tuda vrludaju u izobilju mogu vas, međutim, pošteno zabaviti i prekratiti deprimirajuće truckanje.
Oko Arače se prostiru nepregledna (trivijalna i duboko ugnjavljujuća) polja suncokreta i kukuruza, a u neposrednoj blizini je i pokoje stablo kajsije – uostalom, od ovih biljki pate ogromne površine vojvođanske „prirode“. Tu od (netaknute) prirode, naime, nema ništa! Kada paor svojom umornom šakom razmrvi grudvu zemlje, simboličan je čin koliko i kada stanovnik grada pomilki beton zgrade u kojoj živi ili punim plućima udahne otrovno-kužnu isparotinu koju je sklon nazivati vazduhom.
Njive su, međutim – kako i samo ime posađenog bilja kaže – kultura (paori su, u tom smislu, oni koji – nije sprdnja! – prirodu pretvaraju u kulturu – takoreći, kulturni radnici). Paor preobličava (kultiviše) spoljašnju prirodu za razliku od, recimo, slikara ili pisca koji to čini sa unutrašnjom (čovekovom) prirodom. Ali povratimo se našem predmetu – Arači.
Upravo je to, dakle, ono značajno! – Kod Arače možda najviše fascinira kvalitet neočekivanosti u doživljaju – usred trivijalnih njivurina, takoreći ničega, podižu se iznebuha monumentalni ostaci drevnog hrama. Oprečnost (i iznenađenje) je vanredno. Arača je, kako se to kaže, kulturno-istorijski spomenik prvog reda – jedini na ovom području te važnosti iz srednjeg veka. Prostor između zidina je impozantan, sa obiljem zanimljivih (dovoljno očuvanih) arhitektonskih elemenata i detalja – rozeta (ukras u obliku ruže) nad portalom, dvostruki niz stubova, naknadno dozidan gotički toranj, apsida – to sve laik može sasvim lako prepoznati i pored potpune devastiranosti objekta.
„Treba prvo videti svoje pa tek onda ići u inostranstvo“ – u tome, neočekivano, zaista ima nečeg. Ne, razume se, toga da, doslovce, prvo treba videti svoje pa potom tuđe, već to da turistički ili estetski pristup stvarima zavisi u velikoj meri od nas samih. To znači da ne moramo uplatiti turistički aranžman da bismo se držali kao turisti (estete). Japanci su znameniti po svom „izvanzemaljskom“ oduševljenju i neumorno-zaludnom uslikavanju golubova od Pariza do Beograda iako sasvim pristojnih golubova ima i pod tokijskim nadstrešnicama. Oni su na putovanju i ponašaju se kao turisti, ali, međutim, ne vide da i u Tokiju (ili u „crnom“ Bečeju) mogu posmatrati estetski, a ne samo pragmatički. Jesmo li ikad na estetski način razgledali sopstveni grad? Zgrada „Vojvođanske banke“ u bečejskoj Glavnoj ulici je samo mesto gde moram „colovati“ ratu kredita, a ne i atraktivni primer secesionističke arhitekture. Ista stvar se posmatra različitim očima. Držanje turiste je, naprosto, lov na impresije – turista je podesio svoj prijemni aparat i samo guta. Turista (esteta), dakle, nije nužno biti jedino na egzotičnoj destinaciji. Potrebna je i sposobnost da se u svakidašnjem prepozna neobično (lepo umesto korisnog – dok je „lepo i korisno“, naprotiv, sumnjiva kategorija).
Šta je današnji smisao Arače? Šta je, zapravo, Arača i šta može biti? Istorijski lokalitet? Hrišćansko svetilište kome se hodočasti? Lokalna turistička destinacija i dobro mesto za roštiljanje (ostaci hrane bejahu svuda naokolo)? Zanimljivo je na ovom mestu pitati se da li je, na neki način, svetogrđe ne obnavljati hramove božje (u blizini ruine postavljena su dva drvena krsta)? Da li bi se, ipak, starodrevni, mistični ugođaj koji pružaju razvaline Arače raspršio pred novopodignutim „Poletovim“ krovom? Sme li, da opet obrnemo, religiozan osećaj trpeti podsticaj od (spoljašnjeg, irelevantnog) kvaliteta starine, daha prohujalih vremena ili, s druge strane, od bajoslovnih dragocenosti kojima se pirlitaju pravoslavne i katoličke „božje kuće“? Teško je, napokon, ne prepustiti se sugestivnom porivu (i uživati u njemu) da, koliko to fantazija i znanje pojedinca dopuštaju, pred očima ne pokušamo rekreirati minuli život Aračinih redovnika. Kako bilo, danas ovde obitavaju tek golubovi i ose (što svakako ne mora biti obeshrabrujuće za turistu gorenaznačenog „japanskog kalibra“).
Arača je, da sumiramo, mesto istorijske, religiozne i turističke vrednosti; upravo radi „turističkog štimunga“ valja spomenuti da su na lokalitetu vidljive rupe koje su za sobom ostavljali tragači zakopanog blaga. Nama, naposletku, preostaje samo da vam izlet u Araču (iz-let je is-korak iz svakidašnjice – estetski pogled namesto pragmatičkog) i izravno preporučimo.
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
