Prvi januar

Ko voli doček Nove godine – u redu je, samo neka niko ne tera i mene da budem razdragan i da se zabavljam, a naročito da me niko ne cmače u ponoć, niti da očekuje da cmačem ja njega (ili već bilo koga). Od malih sam nogu, s približavanjem ponoći, osećao narastujuću teskobu pred izvesnošću da ću biti predmet balavljenja i raspilavljenog hrabrenja kako će sigurno, garant, naredne godine biti bolje (neće). Poželeti nekome, odebljalog jezika i očiju zamagljenih od alkohola, sve najbolje i najdivnije u nastupajućoj godini, veoma je slično orgazmičkim izjavama ljubavi: traje kratko i ne znači ništa. U redu, priznajem, kad sam malo poodrastao, s nešto sam više entuzijazma čekao ponoć ne bih li se dokopao makar obraza devojke koja mi se sviđa i probao da joj, tim poljupcem, okrznem i kraj usana, ali se nekako uvek ispostavljalo da su one, te divne i nedostižne devojke, ljubljenjem bile manje oduševljene od mene, pa sam uskoro doček počeo da mrzim još više. Prvi januar je, međutim, nešto sasvim drugo.

Roditelji su (početkom i sredinom sedamdesetih godina) tog jutra spavali duže nego obično, pre podne smo mogli da se ogrebemo za neki Diznijev crtani film na TV-u (umesto poljskih ili mađarskih), oko 10 sati jeli bismo proju s mladim sirom i kiselim kupusom posutim alevom paprikom, posle čega su sledili vruća rakija i hladan rasol uz prenos skokova iz Garmišpartenkirhena, u podne koncert iz Beča (tada bi se ukazala baba sa novom i ispeglanom maramom na glavi i deda u odelu, kao da su krenuli direktno u bečku operu, sedali bi ispred TV-a pravi kao sveće, srkutali vruću rakiju i s razumevanjem slušali Štrausove valcere), desetak bi minuta vladala pobožna tišina usled kulturnog uzdizanja, a onda bi se i odraslima smučilo pa bismo svi zajedno krenuli u šetnju, za ručak sarme od juče, a popodne, uz laganu dremku, neki od onih dugih i dugo čekanih filmova Serđa Leona, na primer, pokraj tetke i teče koje sam obožavao. Predveče šetnja po mrazu i večera uz fine razgovore, potom još jedan američki film. Milina. I niko se ne ustremljuje na tebe, ne baljezga pijano i neće da te cmače.

Osamdesetih godina stvar se menja utoliko što je televizijski program bogatiji, prepodneva su slična, sa sve rasolom, vrućom rakijom i koncertom iz Beča, ali sada smo već dovoljno odrasli da bismo, posle obaveznih sarmi od juče, ponovo organizovali sedeljku slabijeg intenziteta. Lično, kao neizlečivo asocijalan tip, više sam voleo popodnevni filmski program, ali umelo je biti dobro u prohladnom Mujinom podrumčetu uz Vudstok, recimo, Dorse ili Azru.

U sumrak Jugoslavije, krajem osamdesetih godina, prvog smo januara igrali preferans sve do večeri kada bismo, umesto divljanja od prethodne noći, vodili teške razgovore uz Ekaterinu Veliku, Disciplinu kičme, Partibrejkerse, sluteći, valjda, da živimo poslednje godine života čiju bezbrižnost nikada više nećemo pronaći.

A onda su prvi januari postali tamni vesnici neslobode i strepnje, što bi bilo nepodnošljivo kao što i jeste bilo da se nije stekla, barem u mom slučaju, jedna okolnost: dogodila mi se ona. Sedeli bismo prvih januara tih strašnih devedesetih godina u njenoj sobici, kao u nekakvom mehuru, potpuno obujmljeni stravom ali, istovremeno, i odvojeni od stvarnosti, voleli se i (ako je verovati mojim dnevnicima) čitali Čoveka bez svojstava Roberta Muzila (1993), biografiju Elijasa Kanetija (1994), Reči i stvari Mišela Fukoa (1995), Gubitnika Tomasa Bernharda (1996), rušili Miloševića (1997), slušali Goldberg varijacije u izvođenju Glena Gulda (1998), a prvi sam januar 1999. godine, posle neprospavane noći – ne zato što sam slavio, nisam, čitave sam noći plakao jer nje više nije bilo – dočekao u sobici na Studentskom trgu, grčevito se držeći Prusta, da ne bih poludeo.

Mnogo se toga dogodilo u međuvremenu, još sam strasnije počeo da mrzim dočeke i s više olakšanja osvanjivao u prvom januaru iznova se uveravajući kako taj dan ni po čemu nije izuzetan, ali da bi, na neki način – na koji to način, nisam imao pojma – mogao da mi pruži znak o tome kakva će biti godina koja je upravo počela. Skijaške skokove u Garmišpartenkirhenu prestao sam da pratim (zato je tu engleski fudbal), crtani se filmovi mogu gledati barem na osam kanala, vruću rakiju ne pijem, rasol nema ko da pravi, jedino još sarme istrajavaju. Volim da prošetam prvog januara pre podne dok još nema ljudi, Beograd je tiši i ide u dubinu (šta god to značilo), obavezno naletim na obilnu svežu bljuvotinu, poželim da odem u neku knjižaru (one najbolje su zatvorene), uzmem kafu za usput (nestrpljivim prvim gutljajem redovno spalim nepca) i pokušavam da uživam u primirju koje su, na nekoliko sati, uspostavili sveopšte beznađe i taj prvi januar.