Prokop

Ne, nije ovaj naš o kome će se, bože zdravlje, tek pisati, ovde je reč o najstarijem pariskom kafeu, otvorenom godine 1686!

Nosi ime svog prvog vlasnika, Frančeska Prokopija. Stigao je u Pariz sa Sicilije opremljen hrabrošću, vizijom i tajnom pravljenja dobrog sladoleda, a počeo je da služi i jedan novi napitak, kafu. Ta “šejtanska obmana” došla je u Evropu nešto ranije, tokom drugog pohoda Osmanlija na Beč; poražena vojska vratila se kući, a kafa je ostala…

U jednom od Persijskih pisama, Monteskje misli na “Prokop” kada piše da u Parizu “ima jedna radnja u kojoj se kafa tako kuva da postaju oštroumniji svi oni koji je piju”. Ironično? Možda i nije ako je Volter zaista pio 40 kafa dnevno.

Uz napomenu da je ovde izvrsna i hrana (kuhinja se naročito ponosi petlom u vinu), ne bih da izostavim jedan zanimljiv i pomalo bizaran podatak: Persijska pisma preveo je Marko Vidojković. Naravno, ne ovaj, “relocirani”, već njegov imenjak (1895–1964). O njemu, nepravedno zaboravljenom, sjajno je, kao i sve ostalo, pisao Sinan Gudžević istakavši da je, s ruskog i francuskog, “preveo skoro kubni metar knjiga”, među kojima je i Hiljadu i jedna noć.

Na putu ka kafeu slatka muka: gde preći Senu kad su svi mostovi lepi? Da li preko onog s “ljubavnim katancima”, čija se ograda još drži, ili preko Mosta umetnosti, gde se pod zavetima večne ljubavi survala u vodu? Ili preko Sen Mišela, s Napoleonovim inicijalom u medaljonima iznad reke? Biram Pon nef, da još jednom vidim Anrija IV, kralja koji je doneo Nantski edikt s ciljem da stavi tačku na versku netrpeljivost; sada, kao bronzani konjanik, s tog mosta gleda ka Notr Damu.

Naspram njega je ulica Dofen, gde je pod točkovima kočije poginuo Pjer Kiri jednog kišnog aprilskog dana 1906. Proći ću i pored kuće u kojoj je stanovao i naslikao Gerniku Pikaso. Henri Mur i Salvador Dali dolazili su da posmatraju kako radi, a naša zemljakinja (Teo)Dora Mar(ković) fotografisala je nastajanje remek-dela…

“Prokop” je na sadašnjoj adresi (Rue de l’Ancienne-Comédie 13) od 1799. godine. Tamo je nekada bila Stara komedija – otuda ime ulice. I pre i posle preseljenja bila je ovo omiljena kafana slavnih, a imena najvećih ispisana su na medaljonu kod ulaza.

Jedan salon nosi ime Žan-Žaka Rusoa, u drugom je Didro pisao priloge za Enciklopediju, “antiklerikalne i antidržavne”, i zbunjivao dežurnog žbira svojim paradoksima.

Dolazio je i Volter da popije koju (kafu!) i da piše – još je ovde njegov radni sto. Legenda kaže da ga je posle izvođenja jednog njegovog komada publika na rukama odnela do stana. A druga, “korisnija”, da je savetovao: “Ako vidiš da bankar skače kroz prozor, skoči za njim, jer on neće da se ubije, nego da nešto zaradi”.

Navraćao je i Viktor Igo, i možda baš ovde vodio onaj dijalog s Lekontom de Lilom koji je Makin udenuo u Francusko zaveštanje: “Pitam se šta ću reći Bogu kad pristupim njegovom kraljevstvu…” “Reći ćete mu: Dragi kolega…” Igoa je do Panteona ispratilo dva miliona ljudi.

Ovaj kafe voleo je i Balzak, “jedan od prvih među najvećima”, kako ga je ocenio upravo Igo. Gost je bio i spomen-ploču dobio i Bendžamin Franklin, političar, pisac i fizičar (pronašao gromobran), američki ambasador u Parizu i saradnik Tomasa Džefersona na Deklaraciji o nezavisnosti. Kada je umro, zidovi kafea prekriveni su crnim platnom, a jednom salonu dato je njegovo ime. Po izbijanju Francuske revolucije, “Prokop” je postao i “kuća revolucionara”, tu su se sastajali Robespjer, Danton, Mara, Mirabo…

Redovni gosti bili su i Žorž Sand, Alfred de Mise, Verlen, Anatol Frans… A na “udarnom mestu”, u vitrini kod ulaznih vrata, čuva se Napoleonov šešir: potonji car “zaboravio novčanik”, pa je račun platio šeširom. Jedna od tih njegovih čuvenih kapa nedavno je prodata na aukciji za 1,9 miliona evra!

Na crtežima i fotografijama detalji iz dugog života kafea, koji je krajem 19. veka izdavao i svoje novine. Neke stranice dostupne su gostima. Da bace pogled kroz staklo. Na jednoj od njih velika karikatura saradnika, Pola Verlena.

Kafe je temeljno renoviran krajem osamdesetih 20. veka, ali tako da sve bude kao nekad: tamnocrveni zidovi, mnogo slika, ogledala, satova, svećnjaka, lustera, zidnih svetiljki (sa svetlom prigušenim, kao od lampi na gas); klavir, biste i portreti slavnih gostiju, uramljeni rukopisi…

I posle kažu – šta ćeš u kafani?

“Prokop” je menjao vlasnike, ali ime ne. Od 1962. godine i zvanično je istorijski spomenik, a “duh mesta” neguje i dodelom dveju nagrada: za književni rad koji slavi vrednosti Republike i sekularizam, i za esej, poželjno polemički, u spomen na enciklopediste i prosvetiteljstvo.