Pfliht i frajvilig

Posle četrnaest godina življenja u Nemačkoj, još uvek me mnogo iznenade neke pojave, a Nemci ih uzimaju zdravo za gotovo i tretiraju ih kao potpuno normalne. Neke od tih pojava pokušam, ali ne uspem da razumem.

Život u doba korone sam po sebi je konfuzan i teško prihvatljiv. Kada nas je sve, manje ili više, nespremne zatekao, počeli smo da ga živimo po nekim novim pravilima. Tada su se u mom nemačkom rečniku, učestalo, počele ponavljati reči pflicht i freiwillig to jest obaveza/ obavezno i dobrovoljno.

Epidemiolozi i frau Premijerka rekli su nam da su nošenje maski u zatvorenom prostoru i držanje odstojanja među ljudima od dva metra obavezni. Bilo je gotovo zapanjujuće gledati na TV-u najmoćniju ženu na svetu kako nam objašnjava da maske možemo dezinfikovati u rerni na sto stepeni. Smireno i jednostavno, bez suvišnih reči. Međutim, čak i u nemačkom sistemu življenja niko nije predvideo beskrajnu potrebu za maskama, nigde nismo mogli da ih kupimo, pa su ljudi zavrnuli rukave i sami ih sašili. Moj Muž Inženjer (ovo mu dođe kao ime i prezime) pronašao je na internetu kako se šiju maske, izvadio malu mašinu iz ormara i skrojio savršene za nas troje.

Nije sašio obične maske, već specijalne, evo i zašto. Kada sam pre deceniju i po spakovala svoj život u jedan auto i krenula u Evropu, majka mi je, između ostalih po njenom mišljenju neophodnih stvari, poklonila stolnjak i osam salveta od damasta (damast je vrsta pamučne tkanine nastale u srednjem veku, koja potiče iz Sirije, iz grada Damaska). Pokušala sam tada da joj objasnim da mi to nije potrebno, ali nije vredelo. Samo je, značajno, naglasila: „To je komplet od čistog damasta, jednom ćeš shvatiti njegovu vrednost!“ Pitajući se od kog materijala da sašijemo maske, setila sam se čvrstog, gustog, prljavoroze damasta. Uštirkani damast konačno je našao svoju primenu! Čini jedan od tri sloja na našim maskama, a ja verujem da nas i štiti od svakog virusa jer em je damast, em je mamin! Ako ova korona potraje, a nadam se da neće, naša mala porodica je mirna jer uštirkanog damasta ima još mnogo u fioci. Izvini, mama!

Sa višeznačjem i neslućenim dometima reči dobrovoljno upoznala sam se zahvaljujući školovanju svog deteta u proteklih nekoliko meseci. Sistem obrazovanja u Nemačkoj je u nadležnosti republika, zbog čega se i pretvara u više sistema koji se međusobno razlikuju. Čak i škole imaju autonomije u odlučivanju pa, na primer, svaka škola određuje koje će udžbenike koristiti i kakav će nastavni plan sprovoditi. U skladu s tim, škole su različito organizovale nastavu u vreme epidemije korona virusa.

U gimnaziji koju pohađa moja ćerka, vrlo brzo posle prekida odlaženja u školu organizovali su „učenje na daljinu“. U dopisu napisanom na previše strana obavestili su nas da je onlajn nastava freiwillig to jest dobrovoljna. Au, zavapih ja. Kažu da svako dete ne mora da poseduje tehničke mogućnosti za praćenje nastave na daljinu, pa su zato i „dolasci“ na onlajn časove dobrovoljni. Kažu da bi bilo lepo i poželjno raditi domaće zadatke, ali da nije i obavezno. Au, opet sam zamjaukala. Ispostavilo se da profesori i ostali nadležni igraju na karte zrelosti i odgovornosti dece. I ispostavilo se da su na prave karte zaigrali jer su deca, uglavnom, dobro i pošteno ispunjavala svoje obaveze, a kada je zaškripalo, profesorka matematike je jednom rečenicom pisanje domaćih zadataka iz dobrovoljne pretvorila u obaveznu delatnost. Priznajem da mi se to svidelo, ipak sam se ja školovala u jednom sistemu u kome je malo toga bilo na dobrovoljnoj bazi, a svest se ne menja ni brzo, ni lako.

Početkom maja, opet na previše strana (Nemci, inače, vole da pišu obaveštenja i saopštenja na beskrajno mnogo strana, iako bi se to što žele da kažu moglo sažeti u nekoliko pasusa), stiglo je pismo od direktora škole. U tom pismu obaveštava nas da je, na nivou čitave Nemačke, doneta odluka da, zbog pandemije, ni jedno jedino dete neće ponavljati razred. Dobra i fina odluka, pomislim ja. No, ne lezi vraže, krajem juna (školska godina u našoj republici traje do kraja jula) stiže nova depeša od direktora naše gimnazije, u kojoj nam kazuje da se, po preporuci nadležnog ministarstva, uvodi institucija dobrovoljnog ponavljanja razreda za određeni broj učenika.

Više puta morala sam da pročitam tekst, ali i dalje ne razumem kako će ubediti neko dete da još jednom, drage volje, sledeće godine pohađa isti razred?! Radi li se tu o svojevrsnom licemerju, ili ja jednostavno ne razumem pojedine pojave i događaje koji su ovdašnjem stanovništvu razumljivi i prihvatljivi? Ovo je još jedno pitanje na koje ću, možda, odgovor dobiti nakon još mnogo godina bitisanja u državi prilično drugačijoj od one u kojoj sam rođena i u kojoj sam provela veći deo dosadašnjeg života.

Za kraj, a radi boljeg razumevanja jednostavno složenih reči obavezno i dobrovoljno, treba napomenuti da je i ovaj tekst nastao na dobrovoljnoj osnovi, uz opasku jednog od urednika „Vremena“ da moram da ga napišem.