Otkrića

U libar svojih dugova zlatnim ću slovima upisati dan kada sam nabasao na zanimljivo delce izvesnog M. Tombinija o tome kakva nas otkrića sačekuju u budućnosti. Ako potrajem sam sebi (a ne znam što i ne bih – mlad sam, ništa me ne žiga, evo malo sad dok pisem, ali to je verovatno autosugestija), mogu deverati još barem stotinak godina i dočekati sva ta čuda. Kondiciju mogu i izvoziti – kad se uspnem na prvi sprat puls mi tek trocifren. Znači, još mogu stići i (posebno) uteći!

Čime je ova knjiga umila moju krmeljavu spoznaju? Otklonila je sve sive zavese koje su mi godinama vijorile pred očima. Uz pomoć tog poučnog štiva odmerio sam svoj život i blagoslovio rađanje nove nade. Dosta mi je više kukuljajki i patetike. Te pogled u bolju prošlost, topli štrukli moje majke, al’ se nekad dobro izgledalo, mislilo i jelo, kako je samo ricinus bio pitkiji, a ljudi se ređe hvatali za gušu. Smućkaj, pa prospi – eto to! Glava u pesku prošlosti. A, verujte mi na reč, budućnost nam donosi dobre dane – za dobro Srbije i, što mi je mnogo bitnije, za moje lično dobro.

Sve one naslade koje su me vešto i s gnušanjem do sada mimoilazile čekaju me u euforiji godina što nailaze. Neko je izračunao da će se za pola veka svi ljudi dodirivati. Imaće šta da jedu, ali će jesti stojećki. Znam taj problem. Prvo, dakle, menjam ovaj prenaseljeni stan u kome se, po poslednjem popisu, tiska nas 7,7 (sedam-koma-sedmoro). Za osamdeset godina staloženog rada na uzdizanju novih generacija Srpčadi – umesto čiraka ili digitron-sata – direktorka mi, vidno potresena, uručuje svežanj ključeva za čardak od par ari. Useljavamo se sa rahatom i svi me, dok zauzimaju svoje odaje, s udivljenjem gledaju.

U novom stanu bi sve preteške kućne (i bračne?) obaveze umesto mene preuzeo robot. Usisava, pere suđe, riba tepihe sapunjavicom, mučki (a ne ko ja, metiljavo) tuče praherom ponjave, urla na decu i čupa ih za kosu… Ili bih, u duhu progresa, prosuo po podu šaku ventila koji bi se ustrčali i, kao Pakmeni, gutali prašinu i grinje. Gde god da se maknem, ako bih se i micao, za mnom bi stupala dobro ohlađena flaša piva koja bi se samodopunjavala, tako da nikad zaista ne saznam koliko sam popio – što me do sada ispunjavalo nepotrebnom grižom savesti. Jedino bih se morao odreći urbane navike da s prozora u komšijske bašte degažiram crne kese. Sada bi sve to reciklirale i stopile pametne kante. Ne bih morao ni, u duhu plemenskih običaja, prtiti živog petla za uzdarje doktorima – već bi se jednom nedeljno, pri svakom tuširanju – izlagao svevidećem voajerskom oku virtualnog primarijusa iz tuša.

Menjao bih i stil života, odnos prema flori i fauni. Eto, do sada nikad nisam imao kućnog ljubimca (ako izuzmemo vrapca slomljenog krila, koji mi je lipsao u transportu). To se mota oko i između nogu, dosađuje, balavi, prevrće šta stigne… A i ne volim kad mi neko vapi, pijuče i mjauče po ceo dan – već imam ženu i dve njene kopije za tu rabotu. E, sad bih mogao, bez opasnosti od linjanja i baleganja po ćoškovima, priuštiti sebi kakvo plišano mezimče koje bi me budilo uz Šarla Aznavura ili ruske borbene pesme, češkalo mi tabane, a ne bi tražilo ništa osim par baterija i dobrog punjača umesto plastične koske.

U budućnosti otčepiće se mogućnost da, intergalaktički i praktički, upoznajem nove pasmine ljudi, a za mene su svi kalupi humane rase jednaki i draži – bez obzira na naciju, oblik ušne školjke i veličinu pipaka i repa. Pošto u ovom životu nisam bio kadar položiti vozački ispit (na vožnji sam pokupio kuma Karagaću koji je vozio bicikl uporedo, sokoleći me), kupio bih auto koji jezdi sam kroz svemirske magme, a ja s familijom, izvaljen igram jamb ili krajcarice. Preskupi benzin zamenio bi destilat žitarica. Viski kao gorivo – opasno i strasno rešenje. Moglo bi se tako posetiti brkate rođake sa Urala, popiti s njima po čaša kefira, obići Taškent ili neku drugu zapostavljenu turističku meku. A jednom mesečno išlo bi se i na teferič na Mars ili Pluton (čiju borbu za nezavisnost treba podržati). Samo o’ladimo lubenicu, uzmemo kištru pive i brzinom svetlosti – u orbitu.

Znam da naša otadžbina ima cinka i olova da hrani pola Evrope, ali šuška se da rudno bogatstvo izumire. Eto prilike da i naši rudari, krtičarski uporno, steknu simpatije slobodarskog sveta i okoline. Za nas će biti dovoljna nagrada ako se Alija Sirotanović i njegova velika lopata pojave na nekoj planetarnoj banknoti.

Ako izbegnemo sudare sa pomahnitalim asteroidima, čeka nas i puna kapa naučnih preporoda. Posebno me raduje uznapredak medicine. Iz stare kartonske kutije izbacio bih fotografije i izbledele razglednice (konačno valja raščistiti s porošlošću) i tu smestio sedefne školjke, silicijum, platinu, nerđajući čelik ili kobalt – kojima bih se, kao čovek-proteza, samokrpio ako mi neka funkcija otkaže ili ako pazarim tajanstveni virus koji bi me ukočio duž udova, a da to ne želim. Probao bih i čari kloniranja. Jedan Ja šmokljavi po kući u priglavcima, kuva kafu ženi, farba je u pastelne boje, pravi društvo (napravljenoj) deci; a drugi – vispreniji – đipa na tehno-žurkama, zoblje ekstazi i ganja (aero)dinamične i zgodne vanzemljakinje. Dalje, računar mi ne bi zakrčio celu sobu (kao Hall iz „Odiseje u svemiru“) već bih ga nosio oko vrata ili na ruci kao hodžin zapis. Poželeo bih i nemoguće. Iako sam veštom petljavinom, uz pomoć malo genetske slabovidosti, izbegao vojsku – upalio bih čizmaški nerv i izmolio nadležne da u zrelom dobu – privučen zanimljivim laserskim pucaljkama – odužim konačno dug domaji.

Pošto sam posvećenik dobrog zalogaja, raduju me i planirane pobede na polju gastronomskom. Karfiol će biti lila ili narandžast, pa se više neće gaditi, onako bubuljičav, bubuljičavoj deci; jabuke neće imati peteljke koje su me tako nervirale, a kruške i kivi moći će i više nedelja ukrašavati police. Ananas će na trpezi obradovati i Eskime – za koje me je do sada bilo baš briga, ali u budućnosti nameravam biti saosećajniji i bolji čovek. Malo me brine što bih čvarke morao zameniti bombonama dekstroze i sličnim astronautskim glupostima, ali verujem u vitalnost crne berze, pa bi se moglo nabaviti i ono za šta ne bih žalio para, kad ih svakako, u toj mojoj projekciji i imam na bacanje.

Eto zašto je meni Tambinijeva knjiga, posle Ustava, najmilija. Samo, znači, bez panike. Naći će se kalauz i za naoko zabravljena vrata sudbine. Glavu (i sve ostalo) gore – tek nam dolazi vreme uživanja. Budućnost, kao u onoj staroj pesmi, pripada samo – nama.