Nenapisani intervju

U jednoj maloj beogradskoj biblioteci nabasah pre nekoliko godina na knjigu proze Izeta Sarajlića. Počeh da čitam odmah, nestrpljivo, s nogu. U jednom od eseja odlomak iz neke pesme Stevana Raičkovića:

“Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli? Jesmo?”

I ne shvatajući da time, po svoj prilici, ne zalazim samo u pesnikovu književnu radionicu nego i u intimu, zaželela sam da saznam šta je Raičković odgovorio, je li taj upitnik u nastavku pesme izbrisao, ako ne i zamenio znakom uzvika, kao što bi, po sopstvenim rečima, uradio Sarajlić.

Uz posredovanje jednog poznatog pesnika, kolege s fakulteta, zamolila sam Raičkovića za intervju. Poslala sam mu nekoliko pitanja. Ticala su se poezije, ali i prevodilaštva, “igranja po žici”, kako je tu muku duhu opisao sam pesnik. Prevodio je, i prepevavao, Šekspira, Petrarku, Borisa Pasternaka, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog…

Pitala sam da li bi, ako je smatra tačnom, dopisao rečenicu Branka Miljkovića, “Orfejevog dvojnika”, po kojoj tišina za njega, Raičkovića, “ne znači mir, harmoniju i spokojstvo”.

Otkrio nam je u Slučajnim memoarima da mu je majka na dopisnici ispod imena pisala “službenik”, što je bila “još jedna zemaljska teža/svom sinu/pridodata”.

A kad ga je Crni Vladimir, sapatnik iz bolničke sobe, zapitao da li je pesnik, hteo je, “po navici”, da izbegne odgovor.

Pitala sam zašto. I da li je ovaj seljak sa Kosmaja zaista verovao u isceliteljsku moć poezije? (“Zar da mu izmišljam pesme i pevam ode/ Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode?”)

Pitanje, dva odnosilo se na pesnički, boemski Beograd “čuvenih pedesetih godina”, kada se recitovalo po kafanama (Sarajlić kaže da “Steva inače divno recituje”), kada se, zbog jedne strofe iz Nirvane, “makar i iza ponoći” odlazilo na grob Rada Drainca, čiji su dani prošli “nakrivljeni kao toranj i Pizi”, glad bila beskrajna, a ruke večno prazne… Zamolila sam Stevana Raičkovića da otkrije da li taj Beograd, kome je posvetio mnoge lepe redove u svojim Beleškama o poeziji, i dalje postoji, gde i kako živi. Ako ga nema – zašto je iščezao? I da li je s nestankom nekih kafana (gde “kao sunce… sijaju oči, reč i čaša”) zaista “srce sveta stalo”?…

Zamolila sam, najzad, i očekivala, da mi “poveri” zašto piše pesme za decu.

Dan uoči mog rođendana dobila sam od Raičkovića uljudno i ljubazno pismo, ali…

Ribarčeta san, baš onako kako je Branko Radičević ispevao: Ode sanak pusti. Moj omiljeni pesnik “sa žaljenjem” me je obavestio da neće moći da mi da intervju. Objasnio je i zašto.

“Nije to”, napisao mi je, “nikakav princip, niti nešto izmišljeno ili umišljeno, ali zaista mi je beskrajno strano da govorim o sebi, zapravo da odgovaram na pitanja. Odavno sam shvatio da kad već ne mogu da izreknem sve ono glavno što mislim ili osećam o sebi, literaturi i našem vremenu, ne vredi ni čeprkati po površini. U našoj sredini niko ne govori o glavnim stvarima o kojima misli. Svi se pomalo žale, a svi učestvuju.”

I još: “Žao mi je što baš Vama ovo moram da kažem, koji ste me dirnuli svojim poznavanjem onoga što sam ja pisao”.

Ova “utešna nagrada”, kako sam je ja protumačila, nije me utešila. Ali bih kao utehu mogla da usvojim jedan govor (“Slovo o poeziji”) koji je Stevan Raičković održao u Jugoslovenskom centru za kulturu u Parizu! “Sve što je u vezi sa poezijom i ne počiva na nekim preterano stabilnom osnovama, nego na prividima…”, rekao je između ostalog.

Odgovor na pitanje koje je bilo povod mom nenapisanom intervjuu pojavio se preda mnom neočekivano, posle nekoliko godina, kad sam na sveznajućem internetu uveliko tragala za nekim drugim temama.

Nalazi se u poslednja dva stiha Raičkovićeve pesme Septembar. Objavljena je u njegovoj prvoj zbirci Pesma tišine, mnogo godina pre ovog mog neuspešnog pokušaja da se sretnem i razgovaram s pesnikom. Obraćajući se pesmi (poeziji), posle ona dva ovde već citirana stiha, Raičković kaže:

Ti si najlepše sate
– Jablani kad se zlate
U lakoj magli, peni –
Odnela tužno meni.

Tako, dakle.

Ako to nije bio samo privid?

Bio je još vrlo mlad kad je ovo pisao pa se pitam da li se u međuvremenu predomislio, da li bi, kasnije, i on poput Sarajlića umesto znaka pitanja stavio uzvičnik, kao nekakvu pohvalu poeziji i srećnoj okolnosti da je izabranik božji jer je poezija “čudo, svetlost i noć srca, ono što se odigrava u dnu nas, tajanstveno” (B. Miljković). Ili je talog iskustva uvek i neizbežno gorak?

Koristim priliku da podsetim: Izet Sarajlić umro je 2. maja 2002. To jest – po njegovom računanju vremena – godine 1999. plus 3. Smatrao se čovekom XX veka i nije pristajao da uđe u XXI vek.

Jednog maja, šestog, na Đurđevdan, umro je i Stevan Raičković. Godina je bila 2007, to jest 1999. plus 8. Petog jula bilo je 96 godina od njegovog rođenja.