Naučite užički

Kada je naš dobri profesor Miodrag Popović pitao da li bi se neki od studenata za seminarski rad latio teme “Vukov Rječnik kao književno delo”, odmah sam se javila. Zatrčala, shvatiću kad počnem da se borim s Vukovom pozamašnom knjigom (47.427 odrednica). Ali setila bih se šta je Vuk rekao zabrinutom Lukijanu Mušickom o radu na prvom izdanju, znatno manjem: “Ne da se, ali će se dati”.

...

Profesor je seminarskim bio zadovoljan… I zahvalan! Pomogla sam mu, kazao je, da reši svoju dilemu: da li Vukov Rječnik može poneti epitet književnog dela?

Može, jer je Vuk uz mnoge reči zabeležio kad ih je i gde prvi put čuo, objavio poneku kratku priču, stihove, izreke, poslovice…, ukratko – literarni žanr.

Možda bi ovo moje sećanje prekrili “snjegovi i šaš” da pre nekoliko meseci ne dobih Rečnik užičkog govora (preciznije: govor užičkog kraja). Pravi poklon za jednu Užičanku, procenio je darodavac i nije se prevario. Autor – dr Ratomir Cvijetić, jedno vreme direktor i moje, Užičke gimnazije, radio je na Rečniku desetak godina, smrt ga je omela da ga završi, ali su se za to postarali prijatelji.

Rečnik nije obiman kao Vukov, ima 11.000 odrednica, ali ne oskudeva u pričicama, poslovicama, stihovima, zapisima koji ih bliže objašnjavaju. Još jedna sličnost s Vukom, tj. s prvim izdanjem njegovog rečnika: slova H gotovo da i nema – zato što je “nepotrebno”, jer kaže se aljina, rana i ranitelj, fala… Ni F ne prolazi mnogo bolje, jer se na užičkom govori(lo) vrtalj, vuruna, Vilip, vuzbal, vlaša… “Zla i lukava žena” bila je vuksa, itd, itd. Nekadašnji odnos prema ženama, sudeći po ovom rečniku, danas bi se označio kao mizoginija (“Mlada, a zna da mane repom…”, jedan je od primera). Nežnost je bila rezervisana uglavnom za domaće životinje tako da je Milooka ovca a ne devojka, dok je ime Labud dobijao ovan ili konj. Mnogo je lepih i raznovrsnih imena smišljeno za voće, naročito jabuke i kruške. Carica voćki bila je ipak šljiva madžarka (požegača): “O, madžarko, i otac i majko, ko te peko, milione steko…”

U Rečniku, očekivano, ima dosta turcizama. Jedan od mnogih je mav(i), što znači – precizira se – svetloplav, s nijansom tirkiznog. Sledi stih iz neke ljubavne pesme: “Oči mave dođoše mi glave.” Normalno!

Nisam baš sve reči prebrojala, no rekla bih da je najviše onih koje počinju slovom M. Ne bih da umanjujem ni doprinos ni šarm dragih mi Nišlija, ali evo njihovog majati se i u Rečniku užičkog govora, sa značenjem uludo se nečim baviti, dangubiti – što u Nišu ovog proleća, nadam se, nije bio slučaj.

Mazalo je bio moler a ne slikar, kako bi se moglo pomisliti.

Pod M i ovo: “Ratka berberina Užičani su zvali Maglaš zato što se doselio iz Požege, poznate po magli”.

Magaruša je drugo ime za magaricu. Iz “Uzgrednica” prote Milana Smiljanića preneta je poučna poruka ženama: “Daruša, nedaruša, opet će ispasti magaruša”, a ima jedna i za muške. Uz reč juruk zapisano je: stariji neoženjen momak, bećar. “Od njih su se klonili svi, naročito seoske devojke, bili su ukor čitavom selu i okolini.”

Autobus se zvao pošta, zato što je osim putnika dovozio i pisma, novine, razne pošiljke. “Prođe pošta, i u pošti Rade. Pošta stade, Rade pismo baca: Evo, Jelo, čitaj kod ovaca!”

Bila sam zaboravila na tipično užičko žimi, ne znam da se igde još govorilo, a značilo je kobajagi, šalim se, i smatralo se da se tako samo u Užicu kaže. Da li se još neko seća da se za šibicu govorilo mašina? I da je bluza od kupovnog platna rekla? Nered – rovaš, a kolevka – bešika. Avion je bio reoplan (u prevodu na savremeni srpski – vazduplohov). Kurtalisati se značilo je spasti se neke nevolje. “Čini mi se onako veselje nikad Srbija zapantiti neće, jer se narod kurtalisao i Milana i njegovih došaptača i ulizica.” Eto! Imena se menjaju, ali istorija se ponavlja.

Pod J biram ješan: Kad se rađa ždrebe, snahe zovu svekra da ga on prihvati: “Da budeš ješan ko babo.”

Umesto patlidžan, govorilo se paklidžan. To što se ne može pohvaliti lepotom, nije ovu reč omelo da uđe u pesmu: “Rade misli paklidžan, ljubi Milju svaki dan, u neđelju povazdan, i ‘nako je zaludan.” Iz hronike Užičanina Ljubomira Simovića Užice sa vranama prenet je podatak da je Užice sredinom 19. veka bilo varoš sajdžija, kalajdžija, mutavdžija, kujundžija, samardžija, kazandžija, tufegdžija, terzija, sarača, abadžija… Nadam se da Rade nije bio terzija (krojač), jer: “U terzije tanka igla, još tanja večera.”

I pored tolikih zanatlija, “zemlju drže rokve i kompiri”. Možda onaj Vučićev krompir za prosvetare ne bi trebalo potcenjivati.

Predlažem da se u drugo izdanje Rečnika, ako ga bude, ubaci reč vrćevina. Čula sam je od jedne starice – pametnice iz Milićevog Sela dok smo raspredale politiku i političare. Sve je pratila, a političke događaje, pune podvala, laži, podmetanja, opisala nepogrešivo: “Ma sve ti je to jedna vrćevina”.