Mudraci

Tales iz Mileta verovatno bi se zaprepastio na vest da ga smatramo „ocem filozofije“. Ako su, mnogo kasnije nastale, priče o njemu tačne, sebe nije smatrao ni mudracem – u svakom slučaju ne najvećim među Grcima

Tako nešto sledi iz legende po kojoj su ribari iz Mileta, grčkog grada na maloazijskoj obali današnje Turske, nekom prilikom s mrežama iz mora izvukli i bronzani tronožac. Pošto se nisu složili kome treba da pripadne, odluče da ga pošalju proročištu u Delfima. Pitija je rešila da „ko je prvi u mudrosti, njegov je tronožac“. Milećani proceniše da je najmudriji njihov sugrađanin Tales. On ga, međutim, nije primio, nego poslao dalje. Tako su učinili i drugi kandidati za najmudrijeg, sve dok Solon Atinjanin, kada je tronožac njemu ponuđen, nije rekao da su bogovi prvi u mudrosti – i posvetio ga Apolonu u Delfima.

U drugoj verziji priče, tronožac je išao od jednog do drugog mudraca sve dok ponovo nije uručen Talesu koji ga je takođe posvetio Apolonu, ali s napomenom: „Tales, sin Heksamijev iz Mileta, posvećuje Delfijskom Apolonu, pošto me je dvaput primio kao nagradu od svih Helena.“

Mnoge od mudrosti zbog kojih su svojevremeno cenjeni danas izgledaju gotovo banalno – mada bi to pre moglo da govori o našoj a ne njihovoj banalnosti. Tales je, tako, savetovao Milećane da se ne udružuju s lidijskim kraljem Krezom u ratu protiv Kira, što ih je spaslo od propasti posle Krezovog poraza. Na pitanje zašto nema dece odgovorio je „Zato što volim decu“. Zbog podsmeha da mudraci nemaju smisla za praktičan život, na osnovu poznavanja astronomije predvideo je bogatu berbu maslina i unapred zakupio sve prese za ceđenje ulja – da bi ih kasnije za skupe pare iznajmljivao. Teškim je smatrao poznavanje sebe, a lakim davanje saveta drugima. Na pitanje šta je najneobičnije, odgovorio je: „Tiranin u godinama.“

Solon iz Atine sprečio je prve pokušaje svog rođaka Pizistrata da to postane, došavši naoružan u skupštinu i rekao: „Atinjani, ja sam mudriji od nekih, a od nekih sam hrabriji; mudriji sam od onih što ne shvataju Pizistratovu zaveru, a hrabriji od onih što, doduše shvataju, ali zbog straha ćute.“ Njegov savremenik, Spartanac Hilon, smatrao je da više treba ceniti gubitak od nepoštene dobiti, jer „prvo donosi bol samo za trenutak, a drugo za trajno“. Pitak iz Mitilene držao je da je oprostiti bolje nego se kasnije kajati, da je teško biti dobar a da se protiv nužde ne bore ni bogovi. Bijant iz Prijene je, kad su Persijanci opsadom doveli branioce do ivice predaje, u neprijateljski logor pustio dve ugojene mazge. Persijanci su poslali pregovarače u opkoljeni grad, u kom su videli brda žita i, uvereni da u gradu ima hrane, odustali od opsade. Brda žita su, po Bijantovom savetu, bila u stvari brda peska prekrivena s malo žita. Ispravno je procenio: „Lakše je odlučiti u raspravi dvojice neprijatelja, nego dvojice prijatelja, jer ćeš u prvom slučaju steći, a u drugom izgubiti jednog prijatelja.“ Većina ovih slavnim mudraca smatrala je umerenost, meru u svemu, najpoželjnijom vrlinom, a Kleobul iz Linda savetovao je i da „kad neko iziđe iz svoje kuće, neka najpre razmisli šta namerava da uradi; kad se vrati, neka se upita šta je uradio“. Perijandar, višedecenijski tiranin iz Korinta, smatrao je da „oni koji žele da vladaju spokojno kao tirani treba da za svoju telesnu stražu uzmu odanost, a ne oružje“. Iz neobjašnjivog razloga bio je ubeđen da je demokratija bolja od tiranije, ali je na pitanje zašto je onda tiranin, lucidno i iskusno primetio: „Zato što je isto tako opasno povući se dobrovoljno kao i izgubiti vlast.“

Jedini stranac na spisku mudraca bio je Anaharsis, po majci Grk, po ocu Skit. Njegova iskrenost dovela je do poslovice „Govori kao Skit“. Primetio je: „U Grčkoj se stručnjaci takmiče, a nestručnjaci dodeljuju nagrade“, ali da „Heleni donose zakone protiv nasilnika, a atlete cene zato što jedni druge tuku“. Nekom čoveku koji mu se podsmevao što je Skit, dakle varvarin, odgovorio je: „Ako je otadžbina sramota za mene, ti si sramota za otadžbinu.“

U mnoštvu verzija, lista sedam mudraca kod raznih autora obuhvata ukupno tridesetak slavnih. Mudracem su u ono doba – pre, otprilike, 2600 godina – nazivali svakog ko se „mudrošću bavi po pozivu, dakle čoveka koji je bio istaknut po svojoj duhovnoj snazi i oštrini“. Niko od njih nije sebe nazivao sofistom, a oni koji su se bavili istraživanjem prirode bili su fizičari ili fiziolozi. Izgleda da je Pitagora sa Samosa prvi upotrebio izraz filozof za „ljubitelje mudrosti“. To je u skladu s uverenjem da čovek, za razliku od bogova, može samo težiti mudrosti, nikada postati zaista mudar – jer bi onda bio bog.