Moguće je da iz želje za romantizovanjem samo tako učitavam u sećanje, ali mislim da sam prvi put zaista poželeo da postanem novinar one fantastične novembarske večeri 1989. godine, kada sam istovremeno šokiran i oduševljen, upijao svaku reč koju je Mihajlo Kovač izgovarao izveštavajući uživo o padu Berlinskog zida.
Nekoliko meseci pre toga Slobodan Milošević obećao je fanovima ratove, pa mi se rušenje Berlinskog zida činilo kao garancija da se se taj njegov naum neće ostvariti, jer su u mom trinaestogodišnjem srcu tada kolala idealistička, naivna krvna zrnca.
Nije mi trebalo mnogo da shvatim da sam se utopio u utopiji, pa je pad Berlinskog zida za mene ostao večna frustracija. Čitavim bićem sam zavideo Evropi koja je njegovim padom počela da se ujedinjuje, dok je zemlja koja je od mene očekivala da joj služim pod oružjem i da joj, ako preteknem, plaćam porez, odlučila da ostane van tog veličanstvenog projekta.
Ipak, zahvaljujući projektu “Puls Evrope – medijske posete EU”, konačno sam prvi put video Berlin jedne aprilske noći ove godine, ništa manje divne od one kada je pao Zid. Odmah po čekiranju u hotel kod stanice Fridrihštrase, dao sam se u grozničavu noćnu šetnju Berlinom.
Bila je sredina sedmice, širokim bulevarima prolazili su retki automobili, a trotoari su bili pusti, pa je geometrijski sklad koji vlada nemačkom prestonicom, lišen proizvoljnosti kontura ljudi, još više dolazio do izražaja.
Brandenburšku kapiju sam nazreo čim sam izbio na bulevar Unter den Linden, svetlela je u svojoj veličanstvenosti, a ja sam hitao ka njenom tirkiznom četvoropregu na vrhu kao da me gone četiri jahača apokalipse. Ona je za mene bila sveti gral, nikad ugašena iskra slobode i zajedništva za koje sam verovao da sleduju i mojoj zemlji dok sam gledao pad Zida. Ambasade koje je okružuju i danas svedoče o podeljenosti sveta u kojoj je Berlin nekada igrao centralnu ulogu. Svi su tu: Britanci, Francuzi, Amerikanci i naslednici Sovjeta – Rusi. Brandenburška kapija bila je, a ispostavlja se i da ponovo postaje, pupak Hladnog rata.
Dok prolazim ispod njenog centalnog luka, prvi put u životu doživljavajući sebe kao istinski slobodnog Evropljanina, skrećem ulevo (a zar je ikakvo drugačije skretanje ispravno?), ka Memorijalu ubijenim Jevrejima Evrope. Dok ulazim među betonske blokove nejednake visine i nagiba, ali iste dužine i širine, kao pod konac poređane, pod pravim uglovima, čitavim telom shvatam užasnu industrijsku sistematičnost Holokausta: žrtve su se kao jedinke razlikovale po svojim fizičkim i mentalnim specifičnostima, ali su sve ubijane precizno i hladno, kako to samo geometrija može da bude. Tako stvoreni kompleks, iako je sav u pravim uglovima, u suštini deluje kao lavirint, a dok ste među blokovima, zvuci sa ulice potpuno su amortizovani, pa je utisak logoraške odljuđensti, paranoje i nemoći potpun.
Uz drhtavicu koja je proizvod istovremene ushićenosti i teskobe, vraćam se u hotel uz neutaživu želju da u narednim danima vidim i ostatke Zida.
Usledili su poslovni segmenti puta, brojni razgovori iz kojih je sve jasnije izbijala zlokobna poruka da se Evropa užurbano naoružava shvatajući da ju je Tramp ostavio na cedilu pred Putinom. Samo Nemačka, rečeno nam je, zadužiće se 500 milijardi evra i sva ta lova biće protraćena na naoružanje. Nad svakom glavom visi pitanje: “Da li je ovo poslednje mirno leto u Evropi?”.
Onda, konačno, posledenjeg dana posete, došao sam do Zida. Većina ljudi traga za čuvenim muralom poljupca usta u usta Brežnjeva i Honekera, ali ja, kao nepatvoreni vernik Pink Flojda, tragam i nalazim deo Zida sa muralom inspirisanim njihovim albumom Zid (The Wall). Na muralu je sve što treba da bude, sadistički Učitelj, njegova minuciozna Supruga, njegova Majka i Sudija oličena u istoj osobi, i Marširajući Čekići koji vode direktno u ogoljeni fašizam. Taj deo Zida je u senci okolnih zgrada, pa je i po sunčanom danu hladan.
Dodirujem ga, ponovo s mešavinom ushićenja i teskobe, pevušeći u sebi stih pesme tokom koje flojdovski Čekići marširaju, fašističku fantazmagoriju: “Would you like to see Britannia rule again?”, sa užasom shvatajući da je ona zapravo preteča izolacionističke i ništa manje fašističke trampovske fraze “Make America great again”.
Da li je pred nama zaista poslednje leto mira u Evropi? Hoće li ponovo neki Zid biti podignut? Hoće li kroz neznani broj godina neki dečkić u ovoj zemlji ponovo gledati njegovo rušenje misleći da je došlo vreme slobode i zajedništva, sanjajući o Evropi kao o svom nepodeljenom domu?
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
