Međuprostor

Na prostoru između dva bivša carska grada, Vijene i Stambola, smestilo se (SIS – sa izuzetkom Slovenije) jedno veeeeliko Mrtvo more. Nije ono skroz mrtvo, ima tu i praćakanja i iskakanja iz ove baruštine, ima čak i desalinizacije. Kreće se napred, mora se stići do tog Brisela, a neki već stigli, mi ostali se rasporedili, pa neko u hodniku, neko u avliji. Čekamo. I napredujemo. Svakoga dana, u svakom pogledu. Sem kada nazadujemo. A taj put je kao vožnja bicikla. Ili okrećeš pedale ili padaš.

U tom se prostoru događa ova priča, biću slobodan te ću čitav Balkan tretirati kao jednu celinu, kao „moj“. Ali samo mentalitetski! Svečano izjavljujem da nemam nikakvih teritorijalnih, političkih, državotvornih ili državno-razbijačkih ambicija u odnosu na bilo koga, bilo kada i bilo gde. Dakle, priča počinje u jednom hotelu, nije bitno u kojem od glavnih gradova Mrtvog mora, u svakom od njih ima takvih hotela. Mali, nov, lepuškast čak u svojoj ružnoći. Ujutro, ulazim u kupatilo i osmatram džakuzi, koji ni mnogo luksuzniji hoteli na Zapadu ne nude ni za mnogo veće pare. Pločice baš ne prijanjaju najbolje, otkinut komad plastike sa strane, ali da ne zakeramo. No, protrljam oči, ne… ono nije mrlja od rđe, ono je – bubašvaba koja se baškari tamo gde se obično baškari sapun.

U tom istom hotelu, prethodne večeri se u pola dvanaest okupio zabrinuti konzilijum u sastavu: recepcionerka, kelner i kuvarica. Naime, zatražio sam čaj od nane i parče tosta. Zaključili su da je kamilica bolja, ponudili mi kesicu sa mineralima za rehidraciju, sve mi doneli, a kada sam hteo da platim, kaže kelner: „Ma kao da ti nije dosta tvojih muka što te boli stomak, šta ima da plaćaš.“ Sutradan su mi, opet u pola dvanaest, ali jutarnjih, kada sam hteo da platim to što sam doručkovao, rekli da kao gost imam besplatan doručak. Naravno, ima toga i na Zapadu, ali čik zatražite tamo da besplatno fruštukujete posle 10. Nema šanse!

Obratite pažnju, sada sledi, kako to neki zovu – poentiranje! Postoji li između ove bubašvabe i, od srca iskrene ljubaznosti i ljudske brige, neki međuprostor u kojem bismo mogli zadržati ono sto nas krasi, a otarasiti se onoga što nas Balkanom čini? Moramo li uvek u krajnosti ili iz inata il’ tek ‘nako? Lepo je krenuti na put, lepo je i stići na pola svog puta, ali to pola nije ono ka čemu smo krenuli, u najboljem slučaju se tu nalazi neka benzinska pumpa, standardno loš espreso i standardno isti minimarket. Da li smo baš tu hteli da zastanemo i razbaškarimo se? A iznad svega, valja li na svakom od brojnih puteva ostati u ovom drugačijem međuprostoru? Možemo li makar jedan put da dovršimo?

Recimo, baš me je obradovala vest da pare od prodaje Telekoma nećemo spiskati na budžetske rupe, već ćemo ih uložiti u rupe na putevima, odnosno da ćemo „graditi nove autoputeve“. Daleko bilo da imam išta protiv novih puteva. Auto. Ali bih, umesto započinjanja novog autoputa baš voleo da, promene radi, završimo onaj stari Koridor 10, u koji se toliko kunemo da je broj zakletvi nadmašio čak i broj svečanih otvaranja deonica na tom putu. Evo, prošle godine otvorismo 40 kilometara, kažu. Dvaes’ na severu i isto toliko na jugu. Otvorili možda jesmo, ali ja pre neki dan tuda vozio i mogu da posvedočim da se od tih 20 na jugu prometuje na samo 5. Na onih drugih petnaes’, u oba smera se koristi samo jedna strana autoputa. Bejaše ponedeonik, lep dan, dušu dao za radove, niti vruće, niti hladno. Na tih petnaest kilometara sam prebrojao ukupno: 1 kamion, 1 kombi, 1 neidentifikovanu građevinsku mašinu koja je bila parkirana, 10 ljudi koji pauziraju i na još jednom mestu još četvoricu koji, takođe, pauziraju.

E sada, ako se tako radi na projektu koji je „prioritet broj jedan“, „okosnica razvoja domaće saobraćajne infrastrukture i cele privrede“…, kako li radimo na prioritetu broj dva? Pa, pobogu, ako tako ošljarimo, kako ćemo SSZ sačuvati? A to nam je, zna se, prvi od dva-tri-četiri prva prioriteta!

I sve nam zastane tako, u tom drugom „međuprostoru“, sve zaglibi u algama i mulju Domanovićeve žabokrečine. Krenusmo onomad da se vakcinišemo, nakupovasmo seruma za pola Balkana, ministar se onoliko radovao, lepi Boki se u majici smeškao dok je primao vakcinu, televizija slikala i slikala, dr Kon nas svake večeri plašio i plašio. I… koliko nas se vakcinisalo? Šta bi sa restom vakcina? OK, poklonićemo ih „siromašnijima od nas“, ali hoćemo li morati da plaćamo penale za bezecovane a nekupljene ampule? Krenusmo u odlučnu borbu sa organizovanim kriminalom svih vrsta i fela. Bar desetak puta. Krenusmo. Dokle stigosmo? Skandale, muvanja, zloupotrebe, luke beogradske i fabrike kragujevačke, skupe pariske stanove… Šta sve ne započesmo da razotkrivamo, mila majko… Šta smo od toga do kraja doveli, posledice sagledali, odgovornost zaiskali? Dokle ćemo na pola puta, u međuprostor? Zna li neko uopšte, šta bi na kraju od sudskog spora sa „Alpinom“ i onog bajnog autoputa OHDP, još jednog od naših prvih prioriteta? Gde je zapelo sa ruskom milijardom, zašto samo 200 miliona? Zna li neko šta bi pre neku subotu sa saobraćajem u Beogradu? Tradiciji uprkos, znam da je gadno, ali ipak… može li, možda, eventualno, slučajno makar i neka ostavka da padne zato što neko nije započeto završio? Ne mora krupna, može i ostavčica. Ali tek da ostane zabeleženo. Da se dogodilo. Da ne radimo sve za otačestvo, već nešto i na polzu potomstva?