Leto u pet negativa

U podrumu jedne zgrade u Beogradu pronađena je nečija kutija sa beleškama i negativima. Na osnovu ograničenih informacija izvučenih iz po jedne fotografije sa datumom i iscrpnim, mada fragmentarnim beleškama koje su pronađene uz fotografije, zaključak je da su momak i devojka sa fotografija bili ili su i dalje zaljubljeni.

Negativ 1: Devojka u helankama i gornjem delu trenerke koji je zategla oko sebe kao da joj je malo hladno. Stoji u dvorištu škole, prstima desne ruke steže ogradu, levom obmotava trenerku oko struka. Slikano jula 2013.

Stojim na ulici oko šest ujutro, mašem u pravcu kombija koji odvozi dvojicu mojih drugara u Zaječar. Ulazim u dvorište škole u kojoj živimo tih nedelja, skrivam se iza ograde i pratim kombi pogledom dok nije postao bela tačkica. Ostajem iza ograde, s osećajem da mi se nešto u stomaku iskidalo njihovim odlaskom, od bespomoćnosti bih izgrebala svu zaostalu razljuštenu boju sa zelene ograde. Objašnjavam sebi da samo treba da otrpim malo i to će da prođe. Samo što u tom trenutku ne znam da neće baš brzo da prođe.

Negativ 2: Prozor bez zavesa, na podu sobe su biljke u saksijama koje delimično zakrivaju staklo od pogleda komšija. Prozor gleda na park i susednu zgradu, svetlost se kroz lišće probija u sobu. Slikano jula 2014.

Budimo se rano jer Mitja ide u bolnicu na praksu, a ja jedva čekam da vidim šta ima napolju jer sam stigla po mraku. Mitja kaže: „Sanjao sam da ti nameštam infuziju.“ Momentalno osetim neprijatnost igle na prednjem delu šake, gde je infuzija stvarno bila nekoliko meseci ranije. „Juče me je jedna pacijentkinja, baka, pitala: ‘Doktore, hoću ja da živim?’“, a ja sam joj rekao: ‘Hoćete. Živećete sve do smrti’, i brzo sam izašao. „Je l’ shvatila šta si joj rekao?“, pitam. „Sigurno jeste, ali tad sam već bio napolju“, kaže mi on. „Šta joj je?“, opet ja pitam. „Ima rak“. U tom trenutku, potpuno sam budna i ne gubi mi se vreme na razvlačenje po krevetu, jer život ipak nije toliko dugačak. Poslepodne šetamo i držimo se za ruke.

Negativ 3: Dvoje na obali jezerceta na obodu Tbilisija, Gruzija. Devojka je bosa, momak nosi japanke. On čita iz neke male knjige, a ona u ruci drži diktafon. Slikano juna 2015.

Toliko smo se posvađali da sam bila sigurna da više nikada nećemo razgovarati, ali sam se odmah te večeri otrovala hinkalijem (gruzijska punjena testenina), a i napila sam se, pa mi je bilo loše od vina. Onda sam ga pozvala i zamolila da dođe jer u sobi više nije bilo vode za piće i nisam mogla sama da izađem da je kupim. Doneo mi je flašicu vode i bananu (kaže, zbog kalijuma), ostavio mi vitamine i otišao. Rasplakala sam se, pa sam ga opet pozvala i zamolila da dođe, a on je rekao: „Imam da radim“, ali je svejedno doneo laptop i seo u dnevni boravak. Kada sam se probudila, bila sam u krevetu, a Mitja je još sedeo i radio u dnevnoj sobi. Posle smo se razišli svako na svoju stranu.

Negativ 4: Momak u bermudama i sa bradom stoji pored prozora koji gleda na kanal u kojem su parkirane gondole. Puši. Prednji deo kadra popunjava grupa ljudi, piju, pričaju, smeju se. Slikano jula 2016. Nismo razgovarali od one svađe. Volontiram i trudim se da ne razmišljam ni o čemu, radim samo lake stvari, mnogo spavam. Javlja se Mitja i kaže: „Gde si?“ Razmišljam da li uopšte da odgovorim, pa ipak kažem: „U Portugalu.“ Nekoliko sati kasnije, dobijam poruku sa njegovom avio-kartom za Porto: „I ja ovog leta dolazim u Portugal, pa mogu da svratim do tebe ako je to u redu.“ Do njegovog dolaska opet ne razgovaramo. Pošto je došao i otišao, plačem u prijateljičinim kolima: „Dobio je stipendiju i posle toga će ga sigurno poslati u neku sjebanu zemlju da leči ebolu“, kažem. „A možda i u Južnu Ameriku, i tamo je sjebano, ali je super“, dodajem. „Hoćeš da ideš ako ga pošalju u Južnu Ameriku?“, kaže ona, više me zadirkuje nego što pita. „Ne znam“, kažem, a u stvari znam.

Negativ 5: Momak i devojka sede na klupici odlaznog perona na BAS-u. Zagrljeni su, on kao da joj nešto priča, a ona gleda u beton. Slikano avgusta 2017.

Mitja je došao na par dana i radili smo samo obične stvari: šetali, spavali, jeli, gledali televizor, prali veš. Nešto mi se desilo dok sam ga gledala kako stoji na terasi i slaže suve čarape. Ne znam da l’ se tako osećaš kad nekog voliš – samo te preplavi onaj osećaj da ti je neko strašno drag i razmišljaš kako su mu lepe uši iako su malo klempave. Ponekad ti dođe da izgrebeš zelenu boju sa ograde ili da se spakuješ i zbrišeš daleko i zauvek. Međutim, u tom dugom trenutku, dok gledaš kako slaže čarape, sve je tačno kako treba da bude.