Kuhinja

Kako spremiti jedan običan trodelni obrok (predjelo, glavno jelo, desert) za, recimo, četiri osobe, u kuhinjici manjoj od dva kvadratna metra? Osim ako se obrok ne svede na barene viršle i filozofiranje kako „jedem da bih živeo, a ne živim da bih jeo“. Stanovi građeni posle Drugog svetskog rata pokazuju taj prezir prema spremanju hrane u skučenim prostorima koji su mu namenjeni. Kao i u svemu, u velikim svetskim trendovima mi se trudimo da prednjačimo, često stavljajući u prvi plan nebitne pojedinosti trenda. Celo jedno naselje izgrađeno je u Beogradu početkom pedesetih – bez kuhinja. U njima će stanovati naše savremene porodice zasnovane na humanom odnosu društveno angažovanih supružnika, a naše drugarice neće trošiti svoje vreme u ponižavajućim poslovima seckanja, mešanja, prženja, kuvanja, krčkanja… Nikome od progresivnih i korbizijeovski angažovanih arhitekata nije padalo na pamet da bi i drugovi povremeno mogli da pripašu kecelju i prihvate se varjače, kad im se smuče ona nedefinisana jela koja vuku, vraćajući se s posla, u trospratnim aluminijumskim porcijama ili vojničkim manjerkama iz restorana društvene ishrane, koji su se privatno zvali pravim imenom – menza. A pogotovo im nije padalo na pamet da su spremanje hrane i zajedničko obedovanje jedna od osnovnih komponenata onoga što zovemo kuća, dom, porodica. Kasnije su u tom naselju ipak napravljene kuhinje pregrađivanjem drugih prostorija na mestima gde se inače ne bi nalazile.

U onim starim stanovima visokih tavanica, građenim između dva svetska rata, kuhinje su bile velike, često jedna od najvećih prostorija u stanu. Često su imale ugrađene, zidane štednjake na čvrsto gorivo. Podovi su im obično bili od betona, često vrlo vešto finiširani nepretencioznim mozaikom ili bar kvalitetnim teracom – radi lakšeg održavanja: ako iskipi mleko, prevrne se lonac sa supom, samo se pređe krpom i pod opet blista… Kuhinja je ne samo veličinom već i tim diskretnim naporom za bar minimum estetike bila i mesto svakodnevnog obedovanja za velikim, čvrstim stolom od drveta čije se noge ne bi razglavile posle prvog prazničnog ručka.

Kad su u Beograd počeli da pristižu, kao industrijski radnici ili kao partijski i državni funkcioneri, ljudi iz drugih, često udaljenih krajeva, uglavnom iz seoskih sredina, u kuhinjama su se pojavili i kreveti, otomani. Domaćin je posle ručka mogao da se svali na otoman i kao bajagi prelista novine, da bi slatko zaspao dok supruga u drugom uglu te velike, komotne prostorije na miru opere hrpu sudova koje ima gde da odloži pre nego što ih čiste vrati u kredenac, taj divni komad nameštaja u čijim fiokama su se krile najuzbudljivije tajne i svedočanstva prethodnih životnih perioda: ključevi od u ratu srušenih kuća, vadičepi čudnih oblika, svežnjevi karata sa važnih fudbalskih utakmica, bočica sa predratnim ljubičastim mastilom, neka stara papirna salveta sa otiskom nečijeg karmina, neka razglavljena klešta ili iskrivljeni šrafciger…

Kad bi za 1. maj ili za 29. novembar došli rođaci iz unutrašnjosti, kuhinja je bila mesto gde bi uz rakijicu i meze prepričavali političke skandale iz svog kraja, dok bi domaćica u drugom uglu lupala šnicle, ljuštila krompir i seckala luk – sve je bilo tu, na izvol’te, nije bilo mogućnosti za sitne kuhinjske prevare, na primer da se šnicle umesto na plemenitoj mirisnoj svinjskoj masti isprže na smrdljivom zejtinu, koji se po bakalnicama prodavao u rinfuzi.

Kuhinja je bila, dakle, središte porodičnog i društvenog života. U stara (zapravo ne baš tako stara) vremena, u seoskim zajednicama, taj deo oko ognjišta, gde se spremala hrana, ali i gde se spavalo na prostirkama na podu (krevet je stigao samo u gradove, tek sredinom XIX veka) zvao se jednostavno – kuća.

Da bih sinoć spremio vrlo skroman obed za tri gošće, u iznajmljenom stanu u novogradnji u jednom velikom gradu u Srbiji, morao sam da žongliram kao astronaut u vasionskom brodu, da vodim računa o svakom kvadratnom milimetru: ovde daska za seckanje, tik uz nju veliki nož, odmah do nje levo kesa za ljuske od luka, krompira… čim za milimetar poremetim taj strogi poredak – panika, nemam gde da odložim vrelu šerpu! Stvar se dramatično usložnjava sutradan ujutro kad treba da operem gomilu sudova. Uopšte nisam gadljiv na pranje sudova, naprotiv, ima nečeg senzualnog i kreativnog u naporu da se masna i musava čaša učini blistavo čistom, ali me hvata panika kad tako čistu i blistavu nemam gde da je spustim pre nego što je odložim u kuhinjski element koji mi opominjuće visi nad glavom, ružan i sav falš: umesto drveta iverica, umesto furnira plastična folija…

Sve je učinjeno da se u stanu, u svom domu, osećate kao na nekom privremenom mestu, kao samac, student ili gastarbajter, ili izbeglica, kao neko kome spremanje hrane nije dovoljno važna stvar ili to rešava na drugi način, u nekoj menzi ili narodnoj kuhinji. Ako osmotrite današnji kuhinjski nameštaj ili kuhinjske aparate, oni su i po dimenzijama i po razmeštaju takvi da vas odmah odvrate od bilo kakvog ozbiljnijeg gastronomskog poduhvata. A kad i spremite neki impozantan krkanluk, gosti moraju da u njemu uživaju u bar dve smene, jer je deo kuhinje za obedovanje, obično neki zakrivljeni patrljak prostora, „u ćirilično G“, dovoljan samo da se u njega smesti neki stočić s krhkim aluminijumskim nožicama oko koga mogu da sednu najviše četiri osobe kojima i taj prostor i taj nameštaj kao da kažu „razmislite sledeći put kad vas pozovu u goste…“. To takođe znači da je poželjno da vam porodica ne broji više od četiri člana. Uostalom, i šta će nam gosti – s prijateljima smo ionako svaki dan – na Fejsu.