Kontrabas

Koji je instrument najvažniji u džez bendu?

Postavite ovo laičko pitanje nekom džez muzičaru u neobaveznom ćaskanju i dobićete odgovor koji će vas zaista iznenaditi. Gotovo svi, bez obzira na to koji instrument sviraju, koliko su veliki i slavni, bez razmišljanja će odgovoriti – KONTRABAS. Većina će spomenuti i bubnjeve. Saksofonisti, trubači, pevači, različiti instrumentalisti, najsjajnije zvezde džeza koje pune koncertne sale i snimaju za najprestižnije diskografske kuće priznaće vam da je kontrabasista ključna figura u svakom džez bendu.

(Ovo naravno, ne važi za bubnjare, koji u sto odsto slučajeva kontrabas ipak stavljaju na drugo mesto, odmah iza bubnjeva.) Svaki iole ozbiljan, ortodoksni džezer, dodaće još jednu, obaveznu opasku: „Kada su basista i bubnjar O.K. i ‘padaju’ zajedno, nema veze ko je ispred, to zvuči dobro. I obratno, loša ritam sekcija upropastiće i najboljeg solistu!“

Tako će prosečan slušalac muzike iz prve ruke saznati za jedan od osnovnih aksioma džeza. I verujem da će se iznenaditi! Zar je moguće da taj nezgrapni instrument, zaklonjen bravuroznim solistima, šutnut ukraj bine, zaista ima tako važnu ulogu? Pa, zašto je onda uvek u drugom planu? Zašto ređe svira sola od ostalih? Šta je to tako suštinski bitno u tom tihom, brundavom tonu? Nema tu ničeg posebno efektnog ni virtuoznog, a ni vizuelno nije baš interesantno! Kada ste videli kontrabasistu da se „bacaka“, pada na kolena, trči po bini? Stoji kao ukopan i grči se nad onom grdosijom. Bezveze! Ipak, nije na odmet da poverujete da tu nečeg ima. Ne bi inače sujetni „džezeri“, koji najviše vole da pričaju o sebi, listom glorifikovali važnost kontrabasa u džezu.

Ima nečeg fascinantnog u tom instrumentu! U porodici gudačkih instrumenata, a i šire, on je najveći: visok 175 cm, širok toliko da se ne može obuhvatiti nogama, tako da svirač mora da stoji pored njega i da se „rve“ s njim. Zbog svoje glomaznosti i debljine žica, u tehničko-izvođačkom smislu težak je i nespretan instrument. Njegov ton ima masivnost i dubinu, ali po lepoti zaostaje za ostalim gudačima. Zato kontrabas u klasičnoj muzici gubi trku s raspevanom „kraljicom instrumenata“ violinom ili lirskim violončelom i gotovo nikada nije solistički instrument. Kontrabas liči na nezgrapnog, previše izraslog, ćutljivog brata, večito u senci svojih blistavih, obožavanih sestrica. On ih strpljivo i dobrodušno pušta da vode glavnu reč i da se razmeću, uvek spreman da im pruži podršku i zaštitu.

Tek su dvadeseti vek i džez muzika izvukli kontrabas iz takve sumorne priče i dodelili mu veći značaj. On postaje harmonski i ritmički instrument, fundament na kome se plete melodijska priča solista. Kontrabasista sada ima priliku da iskaže svu svoju kreativnost i kroz svoje bas linije i sola, zajedno s bubnjarem, drži muziciranje benda pod kontrolom. To iziskuje i sasvim specifičnu tipologiju ljudi koji biraju kontrabas. Pored snažne fizičke konstitucije i dobre kondicije, basista mora da uživa u interpleju, da drži svoj ego pod kontrolom, svestan da su on i bubnjar, uglavnom, servis za ostale muzičare. Često se džezerske svirke pretvaraju u prave „bitke“ raspomamljenih duvača koji se nadmeću u svojim solima na bini, izazivajući ovacije, dok basista sve to prati neumorno, „kao crnac“, trudeći se da ih još više inspiriše. Dok se solisti odmaraju i čekaju svoj red da pokažu sve što znaju, nema stajanja za basistu i bubnjara. Publika nagrađuje takmičare aplauzom, retko svesna da je ritam sekcija tu odradila lavovski deo posla. „Ego manijaci“ zato ne bi trebalo da biraju kontrabas kao svoj instrument. Svoju, eventualnu, frustraciju mogu da leče sastavljajući setove pesama, brojeći tempo, soleći kolegama pamet u pauzama… Možda je najbolji ventil, a i prija sujeti, da basista bude šef benda, što nije redak slučaj.

Deo džezerske ikonografije čine mnoge anegdote o basistima.

Zašto svi džezeri vole da se druže sa basistima?

Zato što basista, zbog prirode svog instrumenta, radi transporta mora da ima auto, pa svi drugi muzičari mogu da se ogrebu za vožnju posle giga.

Basista bira automobil u koji može da ugura bas, a sve druge karakteristike su potpuno nebitne. To su, po pravilu, najneverovatnije krntije, čija je jedina dobra osobina da u njih bas staje „kao saliven“. U protivnom, jadni muzičar mora da vuklja svoj instrument na leđima ili da se spremi za „prijateljsko“, blagoglagoljivo ubeđivanje sa zblanutim taksistom koji ne može da veruje da mušterija hoće da mu uvali taj „šifonjer“ u auto.

Zašto u klubu prestaje žamor kada bas svira solo?

Zato što je bas toliko tiši od ostalih instrumenata da to deluje kao šok na publiku. Ljudi iz pristojnosti ućute i odslušaju solo do kraja, iako većina nema preterano razumevanje za to što čuje.

Da li ste primetili da naši ljudi gaje velike simpatije prema kontrabasu?

Narod ga iz milošte zove „mečka“ i vezuje za njega mnoštvo prijatnih asocijacija: pijančenja po svadbama, lumpovanja uz Cigane, lomljenje čaša po splavovima… Za to su zaslužne neke kolege narodnjaci koji su razvili veštinu sviranja kontrabasa na drvetu, za adekvatnu deviznu nadoknadu i na opšte oduševljenje pijanih svatova. Takve slike se u svesti našeg naroda trajno vezuju za kontrabas i uvek izazivaju odobravanje, čak i ako basista svira nešto tako apstraktno i nerazumljivo kao što je džez.

Poznato je da između basiste i bubnjara postoji gotovo spiritualna veza. Pakosna džezerska opaska kaže da je „bubnjar čoveku najbolji prijatelj“, ali basista gaji najiskreniju ljubav za svog bubnjara. Praksa je, međutim, pokazala da su basisti smrt i za pevačice. Brak ili ljubavna veza između njih veoma je česta pojava. To je lako objasniti. Mora se priznati da su basisti mahom korpulentni, muževni i u dobroj kondiciji, što nije zanemarljivo. Mnogo je bitnije da, kao pratnjaroši, nisu direktna konkurencija pevačici. Ona iz čisto ženske sujete mora da bude u centru pažnje. Neki dobar trubač ili saksofonista može biti nezgodan rival. Možda pakost nije prava reč, ali izvesna doza netrpeljivosti vlada između duvača i pevačica. Teško je dogovoriti se ko je tu zvezda. Ma kako jaka hemija da se rodi između njih, veza retko uspeva. S basistom je druga priča. On je pouzdan, zaštitnički raspoložen, neugrožavajući (a može s njim kod kuće i da se vežba).

Samo u našoj, nevelikoj džez populaciji znam za sedam parova pevačica i basista. Većina tih brakova odoleva svim iskušenjima od kojih je najveće, verovatno, ono tipa: doterana pevačica u najboljoj haljini ide s mužem na gig, gurajući se s kontrabasom i pojačalom na zadnjem sedištu auta. U lokal ulazi prvo on sa svojim instrumentom, a ona pridržava vrata i kaska za njima. Ako se takvi detaljčići prihvate, ova veza ima dobre šanse da uspe! Zapravo, biće to ljubav do groba, ako i ona na kraju prihvati da je „njegovo visočanstvo kontrabas“ najvažnija stvar na svetu.