Kako smo dočekali Godoa

Nedavno se na internetu pojavio isečak iz novina u kome piše da je u socijalističkoj Jugoslaviji bilo potrebno 912 prosečnih dohodaka da se kupi nov BMW. Danas nam je potrebno samo 176 mesečnih zarada. Da li to znači da nam zbilja nikad nije bolje? Cinik u meni će vam reći da je to relativno. Ako je marka automobila koji je preplavio srpske puteve – bilo da je reč o krntiji koja je u Evropi prethodno prešla pola miliona kilometara ili o ganc novom modelu namenjenom za turiranje beogradskim ulicama – postala neupitan statusni simbol i odlučujući parametar za uspešnost jednog društva, onda nam zbilja ide odlično. Čini mi se, međutim, da istinska vrednost leži u nečemu drugom.

Simbolika je užasno važna za postojanje društva i njegovo dostojanstvo. To današnje vlasti razumeju, i upiru se da po svaku cenu predstave famozni EXPO27 kao priliku za društveni razvoj, pa Vučić mudro, umešno i pogubno promućurno igra u rascepu između istorije i sećanja. Naime, veliki francuski istoričar Pjer Nora piše da je naše vreme ono u kojem su se istorija i sećanje razdvojili. U toj situaciji, vlastima je zgodno da manipulacijom iskrivljuju sećanja i stvaraju sopstvenu istoriju, onu koja počinje od njih. I to se na primeru EXPO27, iliti sajma, jasno vidi.

Sajam iz budućnosti koriste kao alibi za rušenje postojećeg, onog koji predstavlja sam vrh modernističke arhitekture, onog koji je u trenutku kada je izgrađen predstavljao najspektakularniju betonsku ljusku koja je podignuta na planeti. Ta istorijska figura više nije predmet kolektivnog sećanja, ona je zaturena u aulama fakulteta, dok profesori kojima poziv nalaže da ustanu u odbranu struke tako glasovito ćute (čast izuzecima).

Još je veća tragedija jednog pređašnjeg sajma u Beogradu, na kojem je Filips prvi put predstavio zagonetno sokoćalo nazvano televizor. Nedugo nakon tog revolucionarnog događaja, sajam je postao poprište holokausta. U poslednje vreme je i ta okolnost prognana iz sećanja i zaturena u tamne hodnike istorije. Šta tek reći o posleratnom životu tog ukletog sajmišta i beskrajno dirljivoj priči o umetnosti koja je nastajala u napuštenim prostorima nekadašnjeg logora? Uzmite u ruke roman Tople pedesete, neopravdano zaboravljenog Pavla Ugrinova, to prekrasno ispričano sećanje o tome kako su tri mlada čoveka, Vasilije Popović, Stojan Ćelić i Mića Popović, Beogradu podarili prvu premijeru drame Čekajući Godoa van Beketove matične Francuske (gde je prošla mlako) i Ženeve. Tekst je u Beograd doneo pesnik Dušan Matić, a Vasilije (alias Pavel Ugrinov) potom ju je odneo u BDP sa predlogom da se nađe na repertoaru. Nekako je pridobio Soju Jovanović da ga režira, ali je već tokom proba komad izazvao toliko kontroverzi da se nakon ideološke komisije i upravnika oglasio čak i Krleža, koji je ideji da se Godo igra zario poslednji ekser u kovčeg.

U posleratnom i ideološki krutom Beogradu, “nihilistički komad” ipak ne umire, već niče na stratištu – Stojan Ćelić uz pomoć prijatelja pravi scenografiju, Mića Popović ustupa atelje, a Ugrinov organizuje glumce. I tako nastaje jedna od najlepših epizoda iz istorije Beograda: grupa mladih umetnika kreće u potragu za prostorom za “slobodnu scenu”. Pronalaze je u maloj sali u zgradi “Borbe”, sa 212 stolica. Tu je počeo život jednog novog pozorišta, prigodno nazvanog “Atelje 212”.

Mnogo toga još ima u romanu Tople pedesete, u toj priči o drugovanju, prijateljstvu i dokazu u prilog večnoj istini da veličinu jednog grada čine ljudi. Ta večna istina može biti i tužna uteha da će ipak, i ako budemo dovoljne kukavice da dozvolimo nestanak Beogradskog sajma, iz njegovih ruševina jednog dana opet isklijati nešto što je do te mere plemenito da će nas smestiti u sam centar sveta.

Zato, čitajte Pavla Ugrinova i čitajte njegova sećanja. Čim završite Tople pedesete uzmite Egzistenciju, knjigu sa istim likovima, ali smeštenu u period trideset godina kasnije. Ugrinov je tada više vremena provodio sa Radetom Kontantinovićem, pesnikom Borislavom Radovićem i Vaskom Popom, u šetnjama od “Moskve”, preko “Madere” do “Metropola”, uz pokoji vinjak. Saznaćete kako je Dobrica Ćosić u vreme Miloševićevog uspona naprasno počeo da prelazi na drugu stranu ulice čim bi ih ugledao, kako je Popa umirao od bolesti (ili od tuge?), a Konstantinović otišao u samoizolaciju.

Čitajte Ugrinova, i zbog toga da jednom zasvagda iz sećanja izbacite udbašku podmetačinu o ideji Druge Srbije, budući da u dnevnicima ekstenzivno piše o nastanku ove sintagme. Iskovao ju je sa Konstantinovićem: ta Srbija nije druga, pa tako ne može postojati ni prva, jer “druga” nije redni broj već skraćenica epiteta drugačija. To je Srbija koja nije pristajala na Miloševića, Šešelja i ostalu kopilad službe u čije krvave ruke smo danas položili svoje živote, obmanuti da su sećanja koja nam nameću svojom propagandom saglasna sa istorijom. A istina je sasvim drugačija. Ako smo među prvima dočekali Godoa, nemojte mi reći da ćemo poslednji dočekati slobodu.