Jusuf

Zastao sam ispred otvorenih vrata dvorišne prostorije, potpuno zamračene ne bi li se bar malo prigušila nesnosna spoljašnja žega. Iznutra je dopirao glas: „Allaaaahu ekber.“ Jusuf je klanjao, i ne pamtim kada sam čuo molitvu u kojoj je neko tako usrdno i iskreno zahvaljivao Bogu najvećem na svemu što ima. Kada je završio, oslonio se na ruke i spretno se prebacio na stolicu, ispred koje je stajala stara telefonska centrala.

„Zdravo, Jusufe.“ „O, Moamere, kako je?“ „Ne huli, čuće te neko, jedan je Moamer u Libiji.“ Njegov smeh se prosuo po zagušljivoj sobici kroz čiji vreli vazduh su se živahno kretali samo rojevi muva. „Dobro, Momir mudir kabir“ (veliki direktor). Gde su dotora Iva i bambina, hoćeš li da telefoniraš ili si onako svratio?“

Jusuf je rođen bez nogu i slep, nikada nije skidao crne naočare. Bio je oženjen Marokankom, imao je tri sina. Porodica mu je bila bogata i uticajna pa je on, takav kakav jeste, ipak dobio posao, na telefonskoj centrali u bolnici libijskog grada Al Đelata. Ta centrala je bila jedina veza sa svetom za mnogobrojne strance koji su radili i živeli u bolnici – mobilni tamo nisu imali signal, pristojni internet kafei su bili satima daleko, u Tripoliju. Jusuf bi ubo kablove u razvodnu tablu, okrenuo brojčanik, a kada bi na drugoj strani zazvonilo, uključio bi svoju štopericu koja ga je glasom obaveštavala koliko je razgovor trajao.

Nišči duhom i zlobni, i među strancima i među njegovim zemljacima, Jusufa su posmatrali sa prezirom i gađenjem, pravili grimase kada bi ga videli i svašta pričali iza njegovih leđa. „On pipa nas žene.“ „Ne pipa vas kao ženu, njemu su ruke oči.“ „Krade kad naplaćuje.“ „Nama nikad nije, i kada nemamo para čeka nas dok dobijemo.“ „Nije njega džabe bog tako kaznio, kako možete da vodite dete kod te nakaze?“

Izoštrenih unutrašnjih čula, osećao je šta takvi misle i prema njima bio hladno ljubazan. Ono malo drugih, kojima je dopustio da mu priđu jer su ga posmatrali kao čoveka, uživalo je u njegovoj beskrajnoj duhovitosti i inteligenciji. Kada smo sve troje prvi put ušli u njegovu ubogu sobicu, čuo je dečji glas i pitao: „Je li to bambina za koju kažu da je skoro stigla ovde? Koliko ima, devet meseci? Mogu li da je pomazim?“ Dok mu se Anđela pela na glavu, kikotao se i vikao: „Ne bambina, ne diraj mi naočare, ne čupaj mi uši i kosu!“

Posle je odlazak kod Jusufa postao ritual i navika, sa njim su se delili i lepi i teški trenuci, kojih u Libiji nije manjkalo. „Jusufe, ne daju nam platu i ugovor mesecima, stalno lažu ‘bukra, insh’Allah’ (sutra, ako Bog da)…“ „Tako je ovde, skoro svi lažu, onako, bez razloga, mogu li ja da vam pomognem?“ Kada su mu dolazili retki mračni dani, posedeli bi ćuteći – „Šta se desilo, Jusufe?“ „Proći će.“

Pratio je sve faze Anđelinog razvoja, prelazio rukama po njenoj glavi i konstatovao kako joj kosa raste i lice se menja, držao je u krilu i komentarisao koliko je otežala, slušao razgovore sa dalekom familijom. „Kaži baki ba-ba.“ „Ba-ba.“ „Joj, progovorila duša bakina!“ Iz pozadine se čuo Jusufov glas: „Ba-ba!“, potom njegov zarazni smeh. Nekad bi sitno ogovarali drage ljude. Dok se kroz mrak približavao zvuk brzog, nervoznog lupkanja potpetica, osluškivao bi pa rekao: „A, dotora Bušra, bla, bla, bla, bla, bla“, a onda bi kao vihor uletela Bušra i prosula nezaustavljivu reku reči.

Ponekad bi, kada sunce zađe i bar malo popusti paklena vrućina, zamolio nekog od najbližih prijatelja da ga provoza po bolničkom krugu. Uzvišen i dirljiv je bio prizor kršnog i kao Apolon lepog hirurga Mustafe, kako kroz sumrak gura sitno Jusufovo telo u kolicima. Malo je bilo trenutaka kada sam osetio veći ponos od onoga kada mi je Jusuf jednom rekao: „Mudir kabir, hoćeš da mi pomogneš da prošetamo zajedno?“ I onaj kada nas je pozvao da mu budemo gosti i upoznamo njegovu porodicu. Nismo uspeli da odemo, živeo je u gradu daleko od Al Đelata, Iva je odrađivala beskrajne noćne smene u bolnici, a onda je vreme isteklo.

Kada smo shvatili da više nema svrhe čekati Ivine plate i moj posao, odlučili smo da se vratimo. Teže od straha kakav će pritisak smisliti poslodavci i neizvesnosti koliko ćemo čekati vizu za izlazak, bilo je razmišljanje kako da odluku saopštimo Jusufu. Jedne ramazanske večeri, otišli smo u prostoriju u kojoj su se svi Libijci koji su tada bili u bolnici zajedno spremali za iftar. Sedeo je sam i ćutljiv, među raspričanim zemljacima. „Jusufe, doneli smo ti pare da vratimo dugove.“ Njegov smeh: „Kakav ja dobar posao imam, idem tako okolo, naiđe neko i kaže: ‘Evo ti pare.’“ „Mi odlazimo.“ „Da, da, sigurno na odmor, na neko lepo mesto, odavde se baš lako ide.“ „Jusufe, stvarno odlazimo.“ Lice mu se u trenutku smrklo. „Šalite se? Zauvek?“ „Zauvek.“ Nekoliko trenutaka mučne tišine, a onda je spustio glavu i tiho rekao: „Ja bih voleo da svi drugi odu, a da vi ostanete.“

Kombi za aerodrom u Tripoliju je stigao. Bušra i njeni zemljaci pratili su nas očiju naduvenih od nespavanja i plača, prethodne noći je Amerika počela bombardovanje Iraka. „Jusufe, hajde da se slikamo.“ „Uh, nisam se obrijao, zar ovakvog da me pamtite?“

Posle bi za svaku Novu godinu zazvonio telefon, Jusuf je zvao, pitao koliko je porasla bambina, kako smo, šta ima novo. I mi njega za Bajram, sa ono arapskih reči naučenih u Libiji, koje su polako bledele. Kasnije su pozivi prestali, jedan prijatelj je javio da se bolnica renovira i da Jusuf više ne radi tamo. A onda je celu Libiju prekrila velika tišina.