Ispravka

„Ako sam čovek koji nešto i čita, čovek sam koji ništa ne pamti.“ Ovaj citat iz Montenjovih Ogleda jedan mi je od omiljenih. Koristim ga često. Naravno, obavezno navedem izvor. Osim što je u mom slučaju tragično precizan, kada ga izgovorim, obično nalazim da sam pri tom i duhovit. Većina mojih sagovornika ne deli ovo mišljenje. Onima ostalim sam dužnik do kraja života.

U poslednjih nekoliko brojeva „Vremena“ napravio sam četiri greške, omaške, gluposti, aljkavosti, lapsusa… Najpre sam, najavljujući strip Kalokagarti napisao da je Vizantija – Zapadno rimsko carstvo. Dobro zvuči, ali nije. Zatim sam napravio zbilja neoprostivu grešku time što sam gospođu En Pešić, Irkinju iz Beograda koja mi je bila sagovornik povodom teksta o keltofiliji u nas, prekrstio u En Tošić. Naime, meni su poznata imena dve Irkinje u Beogradu. Jedna je En Pešić, druga je Meri Tošić. Kao što se može videti, ja sam ova dva imena kontaminirao u jedno. Izvinjavam se ovom prilikom gospođi Tošić i gospođi Pešić. U prošlom broju „Vremena“ pisao sam o subotičkim pozorišnim neprilikama. Napisao sam da se na centralnom subotičkom trgu nalazi spomenik Josipu Nenadu. Naravno, radi se o Jovanu Nenadu, jednoj od mojih omiljenih istorijskih ličnosti (ne vadim se, zaista), rođenom protagonisti nekog budućeg filma, romana ili stripa. Zato sam ga i umetnuo u tekst. Ali, Franjo Josip čija me senka pratila kroz prijatno subotičko popodne uvukao se u ime najčudnijeg srpskog cara. Izvinjavam se Jovanu i Josipu. I to nije sve. Nedavno sam u jednom tekstu, hoteći da pomenem ime gospodina Borislava Mikelića, napisao njegovo ime kao Branko Mikelić. Možda zbog sličnosti sa imenom Branka Mikulića. A sad, da li je on Borislav, kao Mihiz, ili Borisav, kao Jović, ili beše obrnuto, da me ubiješ više ne znam. Pomešalo mi se. A što duže razmišljam, sve manje znam. Izvinjavam se gospodinu Mikeliću.

O ovim „krmačama u tekstu“ doznam najčešće tako što u telefonskoj slušalici začujem pakostan smeh mog druga Igora, koji ima istančan nos za nijanse a redovan je, i pažljiv, čitalac „Vremena“. Svega se on tu načitao. Po prijemu informacije da sam opet ispao budala, najpre, logično, popizdim, a onda me bogami uhvati panika. Bez sve šale. Jer, nije ovde reč o novinarskoj brzopletosti, dekoncentraciji, da mislim na jedno a pišem drugo, niti o glavi koja mi služi samo za šišanje. Imam samo najbolje namere. Uvek sam imao samo najbolje namere. Uplašim se da nije nešto ozbiljnije posredi. Čitam kod Vase Pelagića u Narodnom učitelju koji su simptomi ljudske tuposti, a koji su narodni lekovi za nju, pa preduzmem terapiju.

Nije mi se jednom desilo da kada mi neko zatraži broj telefona, počnem sa 5… i dalje ni makac. Beše li sledeća cifra 4 ili 7? Ili pak 3? Nije da neću da ga kažem, hoću vrlo rado, ali, ali, avaj ali… Javiću se ja tebi, OK? Daj o nečem drugom… U poslednjih petnaest godina promenio sam bar dvadeset telefonskih brojeva. Svi su, koliko je to bilo moguće, bili različiti. Više ne mogu da se setim nijednog.

Ili, sigurno vam je poznat slučaj: dodaj mi taj… Na vrh jezika su čak dve varijante – vešalica ili ofinger, znam šta treba da mi se doda, otvorim usta, na pamet pada „deterdžent“, zbog stojadina iz jedne davne prekognističke pesme Šarla Akrobate koja mi godinama ne izlazi iz glave, ali… glasa nema. Da se nisam propio? A najradije bih ga polomio, mislim, vešalicu, deterdžent ili ofinger, svejedno.

Ovaj motiv je dobro poznat u književnosti i apstraktnom slikarstvu. Navešću dva primera. Kod jednog našeg rođaka iz L’Amerike, u knjizi u čijem poetičnom naslovu nema vlastitih imena, stanovnici Makonda obole od bolesti zaboravljanja i više ne znaju ništa šta se kako zove. Zato počnu da lepe nazive na šerpu, stojadina, kašiku, vešalicu, nož… Vrhunac krize bio je kada su meštani u glavnoj ulici postavili natpis „ima Boga“.

U Profesionalcu Dušana Kovačevića jedan od mnogobrojnih likova ove drame, da me ubijete ne znam kako se zove, priča o susretu s drugom iz vojske koga, naravno, sto godina nije video i čijeg imena, naravno, ne može da se seti. „Viđaš li koga od naših?“, pita ga neznani junak. „Viđam, kako da ne viđam, viđam… Viđam recimo…“, i jedino ime do kojeg njegovo kratko pamćenje može da dohvati u tom trenutku je „… viđam desetara Jovanovića“. Ovaj ga tužno odmeri pogledom i kaže: „Ja sam desetar Jovanović.“

Mogao bih ja sad da navedem sto objektivnih i subjektivnih izgovora za kritično stanje svog aparata za pamćenje i koncentraciju, koje je, ubeđen sam, ipak prolazno. Na primer, reci ti meni, majkoviću, kako ti se zove država? Ima li Boga? Gde ti je mladost prošla? Ko vlada u Srbiji? Koliko si ratova ratovao? S kim se graničiš? Šta je to s tobom? Šta će biti s nama? Ko smo? Odakle smo? Kuda idemo? Odgovori mi na jedno od ovih pitanja i reći ću ti iz cuga svoj broj telefona. Daj mi čvrstu tačku u svemiru i pomeriću planetu Zemlju. Stavi prst na čelo, nema čvrste tačke u svemiru, baš kao što je nema ni u pamćenju, sve je voda, vetar i dim. A svet nestaje sve brže i sve temeljnije, i ako hoćeš još nešto da vidiš, požuri…

Praštaj, dragi čitaoče.