Greška

„Nisu strašne greške, strašne su stranputice“, izjavio jednom, onako usput, jedan moj iskusni kolega. Tešim se time svaki put kad zabrljam. U jednoj britanskoj seriji, koja baš i nije nešto, jedna od junakinja kaže da olovka ima gumicu na vrhu kako bi ljudi bili svesni dve stvari: da greše i da je greške moguće ispraviti. U sledećoj sceni, ista ta junakinja pokušava da se ubije, ali s namerom da preživi i malo nasekira dečka. Međutim, pregazi je auto

Kad guglate citate o greškama, ne izlazi ništa spektakularno duboko. Eventualno bi mogao da prođe Oskar Vajld: „Iskustvo je samo reč kojom nazivamo svoje greške.“ Internet, s druge strane, obiluje mudroserenjem poznatih i uspešnih o tome kako su učili na greškama.

Stvar uopšte nije jednostavna ovoj dvadesetprvovekovnoj kulturi opsednutoj uspehom. Postoje greške, omaške, ali postoje i neuspesi, grehovi i stranputice. Vrlo rano naučiš da „ljudi greše“, a naročito „ko radi, taj greši“, ali ubrzo shvatiš da niko to ne misli ozbiljno i da će se za svaku grešku, tvoju ili tuđu, naći neko ko će je zapamtiti, natrljavati ti je na nos i podsećati na to i mnogo godina kasnije kad se više niko živ ne bude sećao ni šta si ti ono beše tačno radio, pa si pogrešio. Al’ sećaće se da si pogrešio. Jun je, sezona godišnjica mature. Po čemu pamtite nekadašnje drugove iz razreda ako ne po nečemu što su lupili dok su odgovarali pred tablom? Još nisam čula da je neko nekom rekao: „Jao, Poleksija, nikad neću zaboraviti onu tvoju maestralnu peticu iz književnosti kad smo radili Disa.“ Ali, to da je Poleksija kad je profesorka pitala između koja dva rata je stvarana književnost između dva rata, nesrećnica odgovorila „balkanska“, e, to znaju i pamte njena i još pet narednih generacija.

Za omaške ljudi imaju više razumevanja, iako su im posledice ponekad katastrofalnije. Ko ne veruje, nek proba kolač u koji je domaćica omaškom, umesto vanilin-šećera stavila – limuntus. Žuta ambalaža i za jedno i za drugo, kesice iste veličine, u glavu udarila vrućina iz rerne i omaši žena. Ko god je bar jednom u životu omašio stepenik i iščašio ili polomio nogu, zna kakve mogu da budu posledice omaški. Neki od najjezivijih horor filmova počinju tako što glavni junaci omaše skretanje, završe u nedođiji i tamo ih skoro sve potamani neka sanđama. Horor nam valjda poručuje da se svaka greška plaća, pa makar bila i omaška.

To nas vodi ka pitanju gde je granica između omaške i greške i kad prestaje greška, a počinje stranputica. Kad kažu da je neko krenuo stranputicom, ljudi obično misle da se taj propio, prokockao ili se učlanio u sektu. U praksi je, međutim, drugačije. Gde god pogledaš, vidiš čoveka na stranputici: nije se odao piću, ali se odao politici, na primer. Ne gura iglu u venu, ali piše poeziju. Doduše, i stranputica je individualna kategorija – znam čoveka koji samo što se ne ubije jer mu je sin advokat. Kaže: „Mi smo dosad u porodici svi bili pošteni ljudi, inženjeri.“ Znam i jednog oko kog postoji opšta saglasnost da živi na stranputici. Dok je bio Jehovin svedok, kažu prijatelji, još su ga i viđali. Otkako je prešao u neku anarhističku organizaciju, niko ga više ne viđa.

Lako ćemo za pogrešan broj ili pogrešnu ulicu. Šta sa pogrešnim ljudima? Postoji li to uopšte? Mnoga je žena zakukala tvrdeći da se udala za pogrešnog čoveka, kao da se podrazumeva da postoji ispravan. To jest, u ovakvim slučajevima – pravi. Mnogi žive u iluziji da postoji pravi čovek/žena, pravo vreme ili pravo mesto za nešto. Šta ćemo ako je ceo taj koncept nekakve zamišljene ispravnosti, zapravo – pogrešan? U principu, tu se ništa ne može, mada je verovatno pogrešno verovati i da je sve unapred određeno. Kad smo kod predodređenosti, jednom sam čula ženu kako kaže: „Vračara je pogrešila.“ Prorekla joj je da će imati jedno dete, a ona ima dvoje. Pogrešila. Ej, vračara.

Ima ona olinjala fraza da se na greškama uči, a neko se dosetio vremenom i kako je bolje učiti na tuđim, nego na svojim greškama. Učenje na tuđim greškama podrazumeva da zevaš šta i kako drugi rade. Jasno mi je, ako je reč o konkretnim veštinama, na primer, kako raditi na strugu i ne odseći sebi ruku. S druge strane, u domenu privatnog, ne znam kako bi se moglo učiti na tuđim greškama, a da se ne zabada nos u tuđa posla.

Možda stvar ide po etapama. Omaška pređe u grešku, pa se ide iz greške u grešku (još jedna ofucana fraza) i pre nego što se opasuljiš, eto te na stranputici. Sa stranputice na stranputicu ne ide niko, to ne postoji. Stranputica je jedna. Dalje može da bude samo neki od smrtnih grehova. Ali, na tu stranu bolje da ne idemo.