Godine trećeg milenijuma

Sređivanje biblioteke je kao ostavljanje cigareta: ne mora baš danas, jednoga dana svakako, a nije da se već nije radilo u tom pravcu.

U mom najnovijem pokušaju sa bibliotekom naletim na knjigu Leta tretiho tisicleti iliti Godine trećeg milenijuma, izdanje Lidove nakladitelstvi 1981, ali ne leži zec u Pragu, nego u Moskvi. Knjiga je prevedena sa ruskog, tamo naslov na ruskom Godina 2000. i dalje, izdalo Znanije 1978, napisao Aleksandar Gorbovski. Okrenem par strana, vidim futuristka, naučno popularna, pa se setim kako sam je kupio u Košicama, u Slovačkoj, sredinom devedesetih. Nije to vrsta literature koju tražim po antikvarnicama, nego me zaveo naslov, na zadnjim koricama kao sledeća knjiga u ediciji najavljena Fantastika ‘81 i ja šta ću, brzopleto zaključim da se radi o izdanju naučne fantastike.

A kako je zanimljivije čitati bilo šta nego brisati prašinu sa korica i po ko zna koji put započinjati kao neki katalog biblioteke, uzmem da vidim šta se u Rusiji onda predvidelo za vreme u kome mi živimo sada. I da priuštim sebi malo zlobnog cerekanja, onoliko ispromašivao Nostradamus, neće Sašenjka.

Benevolentno prelazim preko činjenica vezanih za najavljenu svetlu budućnost SSSR i pripadajućeg društvenog uređenja. Da se autoru javilo, pa rešio da napiše kako će broj članova komunističke partije sa petnaestak miliona iz sedamdesetih godina dvadesetog veka pasti na oko sto pedeset hiljada danas, završio bi u Sibiru. A možda bi Brežnjev, bez obzira na to što se ispod oka merkao sa Klintonom, iskukao od Amerikanaca parče Aljaske da bi mogao da progna pisca što dalje. To pod uslovom da ga prvo ne nagovori da skoči kroz prozor. Imam razumevanja, uostalom ni Nostradamus 1555. nije hteo da se zamera Katarini Mediči nego je sklepao par stihova koji su rojalisti mogli da pročitaju kao proročanstvo da će monarhija u Francuskoj trajati večno. Drugi par rukava odnosi se na pisca i osamdesete; možda je 1978. Gorbovski iskreno i verovao u rast i procvat Sovjetskog Saveza, ali već krajem osamdesetih odlučio je da svetlu budućnost ne čeka na licu mesta, nego je emigrirao u London.

O piscu ćemo kasnije, da vidimo prvo šta je napisao.

Za većinu napisanih prognoza ne možemo da procenimo da li su tačne ili se omanulo, treći milenijum smo tek načeli i potrošili ga jedva 2,5% . Stoga ostaje otvorena pretpostavka da li će se “automobili od onih iz dvadesetog veka razlikovati kao što se razlikuju ljudski embrion od odraslog čoveka”. Možda auta budu takva za beogradski Ekspo, možda za par stotina godina, možda nikad. Isto važi i za stapanje svih jezika u jedan, s tim što tu Ekspo možemo da odbacimo kao datum.

Ono što možemo da vrednujemo kao tačno ili netačno je samo ono što je vezano za godine koje smo već preškrabali u kalendaru, pa da ocenimo kao preterani optimizam najavu dolaska kosmonauta na Mars i uspostavljanje baza na obližnjim planetama. Teoretičari zavere reći će da se to sa Marsom i bazama desilo kao što je napisano, ali da je vlast (bilo koja, svaka) kvarna i krije to od radnih ljudi i građana iz nekih svojih i svakako sebičnih razloga. A zapravo će pre biti da je iz perspektive sedamdesetih delovalo kako su obližnje planete blisko postavljene prepone u kosmičkoj trci velesila kada se uzme u obzir da je između prvog čovekovog leta u svemiru i sletanja na Mesec prošlo manje od deset godina.

Ili možemo da se bavimo godinama koje su tu negde oko, pa kada pisac prenese procenu Rimskog kluba da će na planeti živeti oko 2030. šest milijardi ljudi, da konstatujemo da se omanulo za oko dve milijarde ili da se nadamo da neki egomanijak na mestu šefa države u sledećih pet godina neće pobiti četvrtinu svetske populacije.

A štivo je svakako zanimljivo. Na primer, na strani 143 doslovno piše: “Gde god je to moguće, verbalni izraz se zamenjuje simbolom, formulom, grafičkim izrazom. Sve to omogućava da se informacije ne primaju postepeno, već odjednom, odmah, jednim pogledom”. Emotikoni? Četiri godine pre nego što će ih smisliti Skot Falhman na drugom kraju sveta, u Pitsburgu?

Moram da priznam kako do ove knjige nisam čuo za Aleksandra Alfredoviča Gorbovskog, a ako i jesam, ušlo na jedno, izašlo na drugo uvo. A čovek kod nas ima najmanje dva prevedena naslova, Zagonetke najdrevnije istorije (Arkade, Zemun, 1988) i Svet u kome ne živimo (Filip Višnjić, Beograd, 1995). Napisao ih je za života tridesetak, pet iz svoje osnovne struke, orijentalistike, iz koje ima i doktorat. Resto je mahom naučno popularno štivo, ali i nekoliko dela naučne fantastike. Što će da kaže da sam u Košicama, devedesetih, tražeći po antikvarnicama naučnu fantastiku pogodio autora, samo promašio knjigu.

A o ostavljanju cigareta ćemo neki drugi put.